Стражилово

589

ричари, Сафа има замислити као жена прилично већ у годинах, као стара кокета, која се загледала у снажни лик здрава, као капља млада момка, који би јој могао бити син, онда би изгледало непојмљиво, да је такву драму, при свим лепим странама песничког језика и снажнога назиђаја, свет икада могао озбиљно примити. Први приказ (21 априла године 1818) морао би био публику натерати на смех, а овамо је „Сафа" фактично имала куд и камо већи успех него „Прабаба" те је до врхунца слаие дигла иесника, који је тиме доказао, да уме и у класичној трагедији створити тпто савршено. Иа ипак је погрешка у додељивању улога при том приказу дала повода те се после толико ломила копља о судбину те драме. Славна Софија Шредерова, која је у оно време већ четвртину века била претурила на позорници, била је прва Сафа, као што је била прва Берта у „Прабаби" и после три године прва приказала Медеју; на то се по осталим позорницама Сафа веома неразборито додељивала т. зв. јуначким матерама, јер је Шредерова тада већ почела прелазити у ту струку, Мелиту пак у пркос изречној жељи песниковој, место као на бечком дворском позоришту најивци, дали су сентименталној љубавници те је тим делу било здраво науђено. Тако се јака показала моћ традиције, да је најзад утецала и на Беч те се овде сматрало као смело дело, кад је Лаубе Сафу дао млађаној иројини Шарлоти Волтеровој; свакако се брзо видело, да је тим дело ванредно скочило у цени. У својим веома занимљивим белешкама „Из личнога саобраћаја са Грилпарцером" прича Августа V. 1А^голу-Вхзсћов 7 , како је једаред напоменула песнику, да је њено мишљење да Сафа, како се појављује у трагедији, може бити тако двадесет и пет до двадесет и шест година, а песник је на то рекао: „Тако сам ја њу и замислио". Ко „Сафу" прочита беспристрасно, видеће, да то одговора факту те песник има право кад каже, да је „противно духу овога комада, да старије или ружне женске играју ту улогу". Фаон при свем том нека буде нешто млађи од Сафе, ипак ће из трагедије нестати онога, што човека буни, јер разлика од неколико година не може учииити, да љубав песничина према младићу изгледа као заблуда. Ко не зна из свога искуства бракова, где је жена нешто старија од мужа а ипак су срећпи? Не дели њих двоје незнатна разлика у годинама, него велика душевна надмоћност Сафина, која у сваком правцу вреди више од још непрослављенога непознатог, до кога се спушта од све Грчке прослављена песница. Он је може поштовати као

богињу, никако пак љубити као жену; осећај његове незнатне ништавости тишти Фаона крај Сафе те га инстинктивно одвлачи до Мелите, коју он надмашава исто тако, као њена господарица њега, до милога чељадета, чију душевиу непросвећеност младост бајне девојчице довољно разјашњава и извињује. Три се велика проблема решавају индивидуално у овој трагедији. Први, положај уметников према свету, није само раван питању, обрађеном у Гетову „Тасу", него и питању, које је Адам Еленшлегер обрадио у свом „Коређу". Како је Еленшлегер месеца маја године 1817 био у Бечу те се Грилпарцер, који је у оно времо проучавао дела Данаца, с њим упознао у салону Каролине Пихлерове, нешто је и тај састанак придонео те је песник узео градиво за „Сафу". Други проблем, да се наиме ускост домаће среће доведе у склад са пространошћу општих смерова, био би уједно растезање првога спорног питања на сваког, који духом тежи на високо. Трећи је проблем женско питање у најширем значењу те речи, питање о одношају оба спола једнога према другом. Старинска одећа „Сафе" скрива у својим борама са свим модеран конфликат. Прави одношај према том градиву добићемо можда, ако га преведемо у сухопарни стил какве данашње нотице у новинама. Млада нека Рускиња, која је у Цириху била на наукама, баш је добила докторску диплому а својим је првим радовима одмах привукла на себе нажњу научнога света, упознала се на некој свечаности са неким трговцем, који је од прилике њених година. Тај трговац нема вишега образовања но чуо је за њену славу у зачетку те се стао интересовати за њу, пре но што се с њом и познао. Њега привлачи особена, импозантна појава, њу проста, погатена природност; њих се двоје брзо спријатеље те се вере још истога вечера поред свечаноснога сјаја и галаме. С почетка, им сав свет изгледа ружичаст, чини им се као да им се сад тек мили живот, но наскоро се сами зачуде кад виде, да су унутрашње са свим туђи једно другом, да немају гата једно другом да кажу. Рускигва живи заједно са девојаном од шеснаест лета, коју је пре неколико година милосрдно дигла са улице па је к себи узела, одранила је и васпитала То тихо, умилно чељаде са умереним душевним дарима нехотице задобије срце младога вереника, коме је брзо додијало, да све само с дивљењем гледа горе у своју невесту, те волије гледати доле у пупољак. што се расцветава за њ. Случајно дозна ватрена научница за ту тајну. Шта ће него нроклиње тобожњу заводницу, бестидну незахвалницу, но после жестоких криза ипак се уверава, да је њена љубав