Стражилово

579

о тврдо корење од чокоћа. Сетила се, да није понела крчаг па се у два три скока вратила натраг. Срце јој скакало од страха. Узела из колебе пун крчаг с водом, нлахо као срна погледала да јој од куд не иде отац па онда опет полако као и први пут приближила се живој огради. Ниска оградица од густа трњака, која је делила чича-Станојев виноград од винограда Иванова газде, беше у пролеће налик на густ, зелен бедем, а кад се оспе плавичастим цветом, онда постајаше она нрава вукодржица нити се кроз њу могло гледати у суседни виноград. С јесени је лишће опадало, те се могло по мало завиривати. Јелица метпула крчаг поред себе, чучнула па је нажљиво мотрила кроз испреплетано гаибље. Иван простјјо дороц по сухој трави, легао потрбугаке и гледао сјајним оком у ватру. која се гасила. Као да је заборавио да је подстакце. Фрула му лежала под грудима. Кад је Јелица с друге стране гаушнула, Иван се малко окренуо и скупивши обрве ноглелао сумњиво кроз плот. Почео свирати. Јелица је гледала, како му се миче набубрела горња усница, коју је тек обретко патрунило гараво паперје, гледала у обрве, које се узвијале ио ноти, и заборавила на — крчаг. А кад се Иван диже да узме сува лигаћа испод плота, Јелици задрхта срце, грозничаво напипа крчаг на га диже да полије Ивана ио глави, али Иван скочи, ухвати је једном руком за лево раме, а другом јој изби суд, који паде потмуло на меку земљу, привуче је за тим преко плота, стисну јој узацка рамена на груди, стеже је, и кад је Јелица хтела да крикне, он јој на образу близу расклопљених усапа притисну бојажљив, лак, сух пољубац па нобеже. Бегае то пољубац налик на одељени ћух пролетњег ветра, који нас изненада помилује по образу, па га нестане, лак, изнепадан и без сиаге. Јелица је стајала неколико тренутака. Глава јој се вртила. Прво је подузе пламен а иосле

се охлади као камен. У онај мах није јој пало на ум да виче а и да се сетила, не би имала снаге. Згладила дугачак прамен косе, који јој пао до носа, па погала посрћући натраг. На крчаг је са свим заборавила. Око рамена је осећала као да је скинула неке вреле окове. На десној ноловини лица, близу уста, бридио је Иванов пољубац, тигатао је као пламен а тај чудни пламен као да је био помешан с ледом и осећала је паизменце час пламен час лед. Доцније је опазила на левој руци на кажинрсту како лоии крв, она није знала од куда је то, а то се она убола трном, кад ју је Иван притиснуо. Чувство страха, изненађења, неке боне милине обузело је сву њену душу и родило са свим ново осећање. Чинило јој се да је пала са велике висине, али се није озледила, већ се само поплагаила и променила. На један нут је почела грчевито плакати од пакости и бола, сисајући крв на убоденом прстићу, али је то био плач последњи те врсте. Вратила се натраг, брижљиво избрисала сузе. Ватра се гасила. Јелица се спремала да легне. Месечев сри већ је био загаао, округло парче запада, превучено тамним танким цртицама, светлило се. По виноградима био је мрак. Из села се чули први петли. Од часа на час окидали се метци из пугаака. Јелица легла у колебу па се иокрила преко главе. Прст је јога бридио а на образу близу уста тихо је треперио чудни траг од Иванова пољуица, после се разлио кроз груди у срце а срце се запалило. Тај осећај одузео је снагу, припитомио оно, гато је у њој дивље било, осећала се са свим слаба и целу ноћ је снивала Ивана, како је стегао на груди а она не може да дише нити да се брани, а Иван јој дотле лепио пољупце, док није умрла. Пробудила се уморна, а обгрлила узглавље. Прва јој мисао била — Иван И кад је друго вече дошла у виноград, јога се ленгае оправила. Њу је стид био да призна да је то због Ивана и бранила се, колико је могла, од те помисли, но први иољубац је пекао и срце је потајно очекивало други. ЛенскЈи