Стражилово

580

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

XX ^ $ аегуста [оје ме осећаље није омануло. Међу тим ипак не ћу сама себе да варам. Нисам сре-

ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак) кад се једаред уда, не треба ником другом вигае да поверава своје тајне до ли свом мужу. С Богом дакле занесењачка и страсна Шарлото!

ћна; не могу вигае бити срећна. Сувигае сам велику, сувише савргаену срећу видела како ме здравља из даљине, а да бих се икад могла утегаити, што сам је изгубила,. Но није сад вигае нада мном господар само та једна мисао; мој живот има сад смера и сврхе; латила сам се дужности, која испуњава празнину мога живота, дужности, која ми даје занимања и која ме веже. Скрушену дугау мало по мало подићи, отргнути је очајању, вратити јој мир и ведрину, одвести је натраг поданости, срећи, Богу — то је примамљив задатак. То су дужности, којима се носвећујем са саучегаћем, гато ће без сумње с дана у дан бивати све веће, као љубав матере према болесну детету, и гато не ће дати да се и за гата покаје онај, који је предмет тој љубави. Већ сад види он и разуме, гата му ја дајем и са каквом му искреношћу то дајем; но нешто му кажем, остало он погађа и као да је срећан. Као што сам предвидела, не ће се испунити нага уговор; он жели, то је истина, да одржим што сам обрекла, т. ј. да останем јога неко време; а ја се противим, остајем, а он се на то не тужи. Изгледа ми, да ће нам за неколико недеља бити сватови. Најпосле се велика тајна морала саопгатити Сесили и њену веренику. Чини ми се, господину (1' ЕБНв нисам јавила новину; он је просто рекао: — То је Вас достојно. Сесила са своје стране била је неколико тренутака запањена а после се наједаред развеселила па сад је Једнако весела. Нас две ћемо бити сестре; то је био њен идејал. Она себи уображава, да ће та удадба наше пријатељство јога већма учврстити те ће се наш живот тако рећи слити у један. У том се погледу вара; она ће ми остати најмилија међу другарицама, али ћемо канда бар неко време живети одељеније него до сада. Опгата Рожеру невољност није до сад дала да нослугаа лечнички савет те да се настани на југу а крај мора, Сад хоће онде да живи. Ја сам већ говорила о том, да зиму проведемо у Ници, и видела сам, како ми је захвалан био за тај предлог, можда из више него једног разлога. Овде завршујем свој дневник и не ћу га, надам се, никад више ни отварати. Ја мислим, да жена,

XXI

1878

Необичне нрилике, у којима сам, гоне ме, да после пет година наставим свој дневник. Прекужила сам страшно искушење и никад ми није било потребније, да уредим своје мисли и своју савест. Пре свега хоћу да се сетим главних догађаја, који су изазвали ове моје данашње прилике, па ћу покушати, да у њих потражим савета и бистроће, која ми је тако потребна. Осим тога слутим, да ће овај дневник читати некада јога и ко други осим мене, и већ с тога хоћу да све буде на чисто. Као гато сам била предвидела, венчала сам се у исти дан кад и Сесила у малој црккици луверсиској. Господин и госпођа сГ ЕБНз отпутовали су одмах други дан у Италију, по којој су хтели да се прођу и да у њој остану неколико месеца. На пет или шест недеља после тога отишла сам и ја са својим мужем и са својом свекрвом у Ницу. Само здравље мога мужа задавало ми је озбиљне бриге за оне четир године, гато их проведосмо у оној лепој клими. Не могу рећи, да ми срце никад није осетило туге, да се никад није сећало те тужило, но свакако смем казати, да је Бог заиста благословио лудост моје удаје те да сам нагала све, чему сам се надала, Сласт страсти не узима, као гато ми и сувигае радо верујемо, само неки облик, страст даје среће и у облику дужности, поданости, пожртвовања; кажу да чак и у мучеништву има сласти. Што се тиче мучеништва, то се за мене није ни узимало у обзир, ма да задатак, као овај, што сам ја себи предузела, није без тешкоћа, шта вигае се није мог&о ни решити а да човек не наиђе на отпор. За један једини дан не може ни најнежнија рука укротити и излечити душу, од нарави страсну, несрећом огорчену; но божанствена је радост ту дугау отргнути роптању и сумњи, мало је по мало са свим неповређену, са свим чисту извући испод телесних развалииа, под којима је била затрпана, изнети је на видело, оживити у њој све наде. Колико ли сам слатких, срећних, захвалних суза пролила за оно неколико кукавичких, у потаји проливених, кад сам видела, да су ми труди уродили плодом! Најзад је дошао и час, кад је било довољно, ако смешећи се нопретим прстом, да ута-