Стражилово

581

ложим страшне изливе гнева, који су избијали по каткад у мога Рожера. У осталом, да се не бих сувише хвалила, морам рећи, да слава тога препорођаја не припада само мени, јер онога, дана кад се родила моја ћерка, опростио је њен отац благом Богу са свим. Изгледала сам своје чедо, кад су Сесила и њен муж на повратку из Рима провели код нас неколико дана у вили, у којој смо се ми били наместили. У потаји сам ја стрепила била од тренутка, кад ћу се опет састати са господином (1' ЕБНв, али велики догађај, који се спремао за мене, чинио је те, сам тада била скоро равнодушна према његову присуству или сам бар мислила да сам равнодушна. У осталом се он према мени понашао тако некако хладно учтиво, да ме је често мучила помисао: биће да има нешто против мене. Да ли је био незадовољан Сесилом? Да ли ми је пребацивао, да сам му сувигае ласкаву слику о њој изнела, кад ме је нитао за савет? Иеким малим различностима у његову понаптању према Сесили зачудила сам се; није ми изгледао шпте да је онако очаран њоме; ма да је вазда био веома учтив, ипак је имао с њом неки ироничан тон; по неки пут је баш ноказивао да М У Ј е ДУ Г0 време. кад она фантастично стане описивати њихове путове, кад почесто побрка имена, ствари и време, кад се баци у неки научарски тон а и кад стане умиљато ћеретати. Но мој муж, коме сам натукнула своју сумњу, уверавао ме је, да је командант (1' ЕТзНв више но икада заљубљен у своју ж.ену, да га може бити мало узнемирује, што види да је тако сјајна, тако блистава и да јој се тако сви диве, но то да је све. IIо том онда нисам више ни мислила на то. У осталом сам тада и сувише била срећна и заузета својом будућом материнском срећом, а да сам се много могла освртати и на друге ствари. Били смо наумили, да пред крај пролећа одемо из Нице и да преко лета будемо у Луверсију, јер мој муж ни но што није хтео да живимо у Паризу. Но лечници су нас одговарали од тога, јер се бојали, да мом мужу не ће добро чинити влажна клима у Нормандији; по њихову савету закључимо да останемо на југу, док се боље не учврсти здравље мога мужа. Две године, што дођоше за тим, биле су за мене време потпуна мира и веселости. Моја мила мајка била нам је два или три пута у походе, а моја свекрва већ није знала шта ће од тешке пажње и нежности према мени; осим тога сам имала и своју ћерку а њено је рођење мога мужа, као што рекох, са свим измирило са животом и још већма привезало за мене. С ревношћу се

опет латио свога посла, у којем сам му ја помагала у скромној улози тајника, уређујући документе, којих је господин сР ЕБНз вазда имао тма божја, правећи изводе из њих и најлепшим својим рукописом преписујући његове нечитке сврачје ноге. Сад ми присно и верно пријатељство, којим му је одан био господин <!' ЕТзЦз, није више било загонетка. а то ми је, признајем, пре било, док је он показивао само своје погрешке; но од како је увидео, да није осуђен да живи саморано, без љубави и без икаква изгледа, пробила су велика својства његова срца и душе у пуну свом сјају. Чак је опет задобио био веселост, коју ја у прво време нашега познанства нисам ни у сну сневала да нретпоставим у њега. Свест, да сам и ја што допринела те се он тако изменио, била је за ме угодна преугодна. Но што ми је било милије од спега осталог, то је било поверење, које је мој муж имао у мени. Кад сам се удала за њега, била сам себи рекла, да је животу у друштву за ме сад крај, те сам наумила да га се одречем, јер не би било лепо, да ја тражим уживања, која мој муж не може делити са мном. Но он је сам захтевао, да са његовом матером одем по који пут у скупове француске колоније, која се уз остале колоније ту око нас мувала. Ја нисам на зло употребила ту дозволу, али сам у толико од ње имала вајде, што сам неколико пута позвала гостију у нашу вилу. Наравно да су ми неки моји суседи и гости рекли по коју галантерију, која се обично говори свакој жени, ијоле лепој и ијоле укусно одевеној. Но многе је канда охрабрила болест мога мужа те су канда хтели да пођу и даље; али ја сам према тима била тако хладна и уздржљива, да су одмах видели, да са мном нема шале. Мој муж, који је имао врло оштро око и врло оштар ум, говорио је у смеју са мном о тим јадницима; чини ми се, био је поносит, што ми је надмоћном својом равнодушношћу могао показати, како ме поштује те како сам у његовим очима и сувише узвишена над сваком сенком сумње и подозрења. Мени је то било мило, но као да је његово поверење по који пут ишло ненгго подалеко, јер ме је увукло у прилично озбиљне неприлике, које по несрећи стоје у свези са највећим болом у мом животу. Тада, као и свагда, било је друштво у Ници прилично шарено те је човек морао бирати. Ја сам од нарави нешто ексклузивна те у том погледу не попуштам радо, као што данас на жалост свет то чини. Мој муж, чини ми се, као и сав његов род био је у том погледу од мене попусљивији. Говорио ми је, како р. моја дочекаоница обор, у који пушгам само јагањце и овце без иједне мрље, јагањ-