Стражилово

582

це и овце, које и не могу поћи странпутицом; то је, рече ми он, досадно, ту нема ни живота ни весеља, ни хришћанске љубави; јер то се зове грешнике осудити да вечито остану тврдоглави, ако им човек пред носом затвори пристојну кућу, у чијем би се чистом зраку а уз добар пример могли поправити. Мени се ти разлози нису свидели јаки те сам весело одвратила, да ја нисам позвана да преображавам друштво; у осталом, рекох, кад сам њега поправила, учинила сам доста и предоста и не тражим више. У пролеће треће године нашега боравка у Ници настани се у суседној вили млади кнез <1е Утапе; довео је са собом силесију кон>а и неку женскињу, за коју су сви мислили да је Енглескиња и која је то зацело и била, судећи по шареном јој оделу. Ма да је моја мајка била пријатељица кнежевој матери, ипак се нисам могла сетити, да сам икад видела њена сина, који је од чести у Паризу, но највише по разним купатилима живео не баш најпристојније. Тек што је дошао, одмах је наша колонија стала грдити га и оговарати, јер је био разуздан, много се и на велике новце картао а у кући живео невенчан. Мој муж, који је некад с њим ишао у школу и још једнако пријатељски му био одан, једио се што је амо и дошао а нарочито што је био у суседству. Међу тим је случај тако хтео те се за прво време његова боравка у Ници нисмо састали. Једаред у јутру пођем ја са мојом ћерчицом и њеном дојиљом да се прођем по нашој башти, која је имала више тераса, што су једна с другом биле спојене високим мраморним степеницама. Најдољња од тих тераса водила је по последњој степеници од десет степена на улицу; капија, која ју је затварала од улице, била је прекодан отворена. Ми смо стојале наслоњене на огради и гледале у бела једра, што се вијугала по сињем мору ; то се мојој малој особито допадало. Тада нам коњски топот сврати пажњу на улицу те видимо како нам се у корак приближује јахач и с њим женскиња, на којој је било веома богато, но и веома неукусно одело. Уз остале фаталне наките имала је око шешира дивно бело нојево перо. У осталом ми је изгледала особито лепа. Баш да пројашу крај наше баште а моје се дете наједаред нешто узбуни, почне се дерати и ручицама махати, а дојиља, Талијанка, стане јој певати, да је умири. Тај концерат даде јахачу повода да погледа горе, он ме опази, оштро погледа у мене па скине шешир; за тим заустави коња па повиче, смејући се:

— Но, дојо, шта је Вашој беби? Изненађена том поверљивошћу повучем се мало натраг а дојиљи наредим да ништа не одговори. Но она ме није разумела па се преко зида без по бриге упустила у разговор с јахачем. — Ја мислим, рече најзад, да дете хоће бело перо госпођино . . . — Подај јој твоје перо, Саро! рече на то јахач, обрнувши се својој другарици. Ова одмах одреши перо са свога шепшра па га баци према тераси, но перо, како је било сувише лако, падне на земљу. Јахач га ухвати у лету па га још једаред баци, додуше са више снаге, но не са више успеха. —■ Но, рече тада са свим гласно, однећу га до детета. У исти мах је већ и његов коњ стао топотати по мрамору степенице; коњ се бранио, сваки час је склизнуо, успињао се и хрзао, а ја сам то све чула из неранџина жбуња, у које сам се била повукла; мал те не у правом страху питала сам се, ко може бити та будала а оно се он наједаред као јахачки кип појави на тераси и тријумфујући пође према нама. Опет ми се јави, овога пута ми се дубоко наклони па се онда сагне те детету, које се услед напрасне његове појаве већ било умирило, тутне перо у ручицу; за тим ми се опет јави па на коњу, не знам како, одјаше низа степеницу, Кад сам после свом мужу приповедила ту згодицу, рекао ми је: — То мора да је кнез с!е Утапе! То је са свим на њега налик! И одиста је био он то. Још тога истога вечера, позивајући се на своје старо пријатељство с мојим мужем, дошао је до нас. Видела сам пред собом велика, плава, врло танка човека са смелим оком и лепим, финим но уморним цртама — лик са двора лозе Уа1о18. Мој је муж веселога и веома духовитога кавалира дочекао најусрдније, но ја сам била хладнија и једва сам му захвалила за перо, јер нисам тачно знала, да ли се та учтивост тицала мога детета, дојиље или мене. После тога је набрзо долазио још неколико пута; но ма да сам осећала, да његова живахност и добра му, нешто и предобра воља забавља мога мужа, ипак нисам могла да се свладам, да га позивам или задржавам. Кнежевић је имао и сувише духа, и сувише јо познавао живот, а да не би опазио био ледену хладноћу, коју сам ја показивала према њему, те је при свој својој савршеној уметности и сигурности по који пут нешто се мало и збунио. Мој је