Стражилово

638

црне и неме сенке. Павле размишљаше: „Ето ти и последњег вечера!" Кад стигоше у каваницу, да би избегли вреву, сместише се подаље у једном слабије осветљеном закутку, па су тако седели а леђа окренули засади кржљава грмља, што је било усађено у старе бачве за камено уље. Ту Кпегињица отргну два лиска и један значајно пружи Павлу. Иначе би се таком чему слатко насмејала. У том стиже до њих онај слепи свирач, што дрнкаше на китари целог тог вечера. Павле баци у тањир сав ситни новац, што је имао . . . Задњи пут се видеше на железничкој станици. То беше горки часак хитног растанка, растанка без појезије. С једне стране мољакање и запомагање, с друге стране хладноћа и путничка ужурбаност. Кнегињица је за Павлом ишла свуд назорце, као његова сенка. У лицу бледа као крпа, са кишобраном под пазувом ћутећки га прати стопу но стопу; сад да преда пртљаг, сад опет до касе. Павле је изгледао са свим друкчије. Цела му је појава одавала неку хитњу; као да је рад што пре да се отресе неког терета. Тако стигоше до чекаонице. Ту, при уласку, чиновник затражи карте. Павле нружи своју; она није имала. Ту се дакле растадоше онако у хитњи и вреви; пред силном светином, што се гурала унутра, и пред чиновником, што је ровашио карте. Кад је оп ушао унутра, Кнегињица је још једнако стојала са својим кишобраном под пазувом, онде нред вратима. Изгледала је, као да још увек неког очекује. Усправила се, па блене сад у оне велике огласе, што су по зидовима прилепљени, сад онет

у путнике, што се од касе амо у чекаоницу гурали. Тим блесастим погледом свакога би од њих испраћала, све док не би ушао у чекаоницу, на би се онда оиет враћала да гледа друге, ако би се још ко јавио. Најзад, иосле десет минута такове борбе и кидања, звижне и крене се локомотива. Кнегињица притисне јаче свој кишобран, па оде полако, полако, по мало посрћући. Ван сганице сруши се на камениту клуну. — С Богом, животе срца мога, пгго се сад крећеш!.. . С Богом ти, што си већ пре њега отишао! А с Богом и ти, што ћеш после њега доћи и отићи, као што је он сад отишао! С Богом! Кукавиа Кнегињица! А ти, вајни уметниче по каванама, што се сад дижеш у хајку за. срећом, хајде иди, да се узмогнеш лепше одевати и да се можеш кљукати по вас дан лепим ђаконијама; жури се, да оствариш у један пут своје снове у задају и диму кавана у земљи, где те нико не зна и не мари; бегај, да заборавиш Кнегињицу мед оним кнегињама тамо даље, кад ти задовољство са добра шићара у каванском тањиру изагна из памети суморну слику тужнога растанка овде пред чекаоницом ! Па једном, кад се вратиш и не будеш више млад, сиромах, вртоглав и сањало, као пгго си био некада, ако сретнеш опет Кнегињицу, не спомињи јој више лепих дана некадањих, ни оне туге и осмеха! И она ће се донде јако променути; не ће се више одевати на веру у Кордусија, али не ће те више ни — разумети. А то је још увек по кад кад — врло жалосно . .. С талијанског Илија Шумановић

ГРИЛПАРЦЕРОВА „САФА"

ОД ДРА ЕМИЛА РАЈХА (Свршетак)

Тако незадовољан самим собом срета дивни пупољак Мелиту те у призору, по којем се разлио најфинији миомир невине нростодушности, откривају обоје своје срце. Пола несвесно, но тим неодољивије вуче га нешто том умилном чеду, пред Сафом изгледа сам себи да је нико и ништа, њој мора он за све да каже хвалу, но робиња мора н,ему, робиња са неразвијеном још душом пристаје уза њ, а не бистра, поносна песница. Гамнес се вара, не задобија Мелита Фаона дарима господаричиним, не,

иего својом урођеном умилношћу, својом снежом, тихом нарављу, која јој свуд стиче пријатеља. Сафа стоји тако високо. да момка, који се никад не може надати да ће је достићи, тим понижава; њих обоје би били несрећни, јер „равно само лако спаја се". Место да се бојажљиво диви ловор-венцу, који је Сафа извојевала, кад би Мелити у крило метнуо венац, који је телесном снагом и умешношћу у Олимпији он сам извојевао, то би било нешто за Фаона. Девојчету без родитеља и без завичаја може он бити