Стражилово

639

све и сва, више бог него смртан човек, а за њега највеће благо, да њу назове својом. Ни Сафина љубав није била истинитија од Фаонове. Она у њему љуби репрезентанта младости, која већ хоће да одбегне од ње, љуби у њему идол, који је њена фантазија преобилно искитила, а не човека на јави. Обоје су пружили руке за сенком, Сафа још више него он. Она је хтела да споји службу небу и срећу на земљи. Покушај тај није пошао за руком већ првој јој младости, Фаон јој је управо последња карта, која јој преостаје да је изигра, с тога тако и стрепи да ће га изгубити и с тога и не може да преживи тај удар. С тога се, догод може, опире уверењу, да његово срде не куца за њу, те је Мелитин ненамерни тријумф распаљује до тако безгранична беснила, да голим ножем од робиње захтева ружу. Та ерупција одговара са свим њену наглом, жестоком темпераменту, јер Сафина мирноћа у првим чиновима није ништа друго до мирно стечена одмереност; непрестано је мучи страх, да ће опет наићи на њу безобзирна суровост, и тек кад се одрече свега, тек се онда умири са свим. Ту се од чести додирује са својим творцем, који се с почетка усиљавао, да ствара верно но узору Гетову, с тога исход првога и другога чина има епско-лирски карактер, а доцније, кад се опет усуди да буде Грилпарцер, диже се бујна радња до снажних завршетака. Сафа, која се толико заборавила, да мал те није убила робињу, која Мелиту онда шаље на Хијос, да је онде заточи, која наређује да се бегунци вијају, да се раставе, која је рада девојче на силу да задржи као робињу, таквим је ниским поступањем сама себе окаљала те је само смрт може опрати. Но и Фаон ваља да одмазди, ма како да је био надражен; срамне погрде (а Рамнов је говор уплетен, не да двоје драгих окриви, него да обеснажи Фаонове погрде) нису тим оправдане, нарочито кад је Сафу руководила љубав према њему. Он је мањи, себичнији него Сафа, па и онда, кад —• не толико надражен као она — са свим озбиљно напада на старога домара, који врпш само своју дужност. Психолошка нотреба изазвала је и њега и њу, да тако раде па ако Фаон долази до своје скромне среће а Сафа пропада, онда се тим испуњава само гвоздени закон у свету, који је лако задовољеној ограничености понајвише оданији него поносној души, која се отима о велико. У величини лежи опасност; што је даље оно, за чим човек тежи, тим се теже може тежња задовољити. У границама задовољне обичности уж,ива човек у животу, ваи њих непрестано само тражи и пипа, отима се, бори се, мучи се.

Сафа је полетела била у висину, но кад је по плаветном етиру запливала високо над маличном вревом људском, кад је нагла до сунца, тада је обузе чежња за сигурном земљом, за блаженим задовољством домаће ограничености. У горким часима туге и бола мора да одмазди ту слабост; не може натраг, ко је једаред одабрао; Сафу су оба света истисла те она посрће, мучи се и не зна шта ће, док се не осоколи те се својевољно умирући не одрече ниске земље па опет задобије своје грађанско право у оном вишем царству идејала. Тако је она смрти намењена 'још од искони; ле да је душевно умрла, стигла би до мете, до које је дуго, нагло хитала; ле тим, што се најзад решила да телесно умре, могла се опет дићи у свој прави завичај. „Сафа" схваћа Тасово питање са много општијих гледишта и још се дубље зарања у његове дубљине. Ко као уметник, испитивач, мислилац, државник хоће да створи нешто велико, мора се одрећи оне среће, о коју се отима обичан свет. То је само за јака тела а за слабе духове; души, која тежи за нечим вишим, друге су сврхе пред очима а не млакоњасто задовољство. Но ко се отео те не живи као сав свет па после не може да издржи, да саморан, несхваћен од жагорне гомиле иде својим путем, ко опет хоће да се помеша међу гласни рој, тога чека судбина Икарова, Фајетонтова. Јесу ли крила његова духа била од воска, растопе се те се он јадно сруши на земљу; је ли хтео да тера сунчева кола а није имао снаге, отму му се ватрени хати те јаднички плати за безочну накану. „Сафа" указује на незатомљиви јаз међу онима, који траже уживања у животу и онима, који су ради да створе што велико. Исти суморни назор о песничком позиву, као у „Растанку с Гастајном" (1818), нашао је израза и у овој, по облику савршеној драми па и за рапсоткињу са Лезба важи оно, што је песник у Паризу себи, опомињући сам себе, довикнуо У „Одрицању": „Судбина људска, то је: немати, » Уживање је, чег с' одречеш сам

Јер вајкадашље силе нриродне Слободин пород не бегенишу, Држећи да је отет праву им, Те вребају га па га заробе " За јунакињу су погодбе одрицању још теже, јер се она као жена двоструко љуто има да бори у околици, која мисли друкчије. Сафа пропада, али не као побеђеница, она се растаје са светом по својој вољи као победилица; тако одмазди то, што се забунила са смеле стазе оних, који језде по висинама човечанства, и услед тога исход те трагедије уздиже човека.