Стражилово

632

— Немој, газда Перо! — утишава прото, утишава Ристо, Тоша, Станко, утишавају сви. — Ево шта је — вели прото. — Нико сине, ниси учинио добро ... То је хајдучки, то није хришћански пи српски ... а ни пошгено. ђевојка је под прстеном, а шта ће сутра они људи рећи по Тузли?! . . . — Знам, оче прото, ама шта ћу . . . Пустио је не бих, а зар бисте ви вољели, да сам с ножем или с пушком дочекао сватове . . . Немој тако, оче прото, ако знаш шта је онај свијет . . . ако знаш шта је срце . . . а Сајка воли мене.! Хука . . . галама! Пред авлијом, под пенџерима све ври. — Нико, доведи Сајку! — повикаше људи. Не ће ништа бити од тога!,.. Изведи је и пусти, нек се она врати својој кући. Нико се мало осмијехну: — Бадава, браћо ! . . . Повикаше људи опет. — Бадава, браћо ! -— рече Нико. — А најпошље извешћу, ево . . . Ј 1 Уђе Ннко у другу собу и ето га са Сајком. Сви претрнуше и посу их неки зној од чуда. — Ах! — јекну газда Перо па стиште руком за појас. Сајка бјеше под вијенцем. У другој соби бјеше ђевер, кум . . . и сви. Ту бјеше и поп Нестор. Сви се измијешаше. Жалостивно бјеше, брате, баш одиста жалостивно. — Бабо, опрости!. . . Опрости, преклињем те небом и земљом! — мољаше Сајка.

Закољи своје једино дијете . . . ама му опрости ! . . . Не куни ме ! — Ирокл... — хтједе газда Перо, ама му нрото стиште уста. — Не, Перо брате! . . . Благословите а не клените! рекао је Христос . . . не, не, брате Перо! Скочише људи с обје страие. — Е младеж, ех младост . . . љубав ... ех воле се . . . а Нико је човјек ... ех младић пара му нема! . . . сви говоре. А као и шта ће већ. Ствар је готова. Нико и Сајка бјеху вјенчани . . . Епо поп Нестор, ено кум Војаковић. Моле људи газда-Перу, моле и грле га. И Сајка и Нико стали у крај, иа преклињу . . . моле. Али није то тако, мајчин сине! Газда Пери је до образа. . . Два су прста образа! . . . Најпошље може ли пгго против свете цркве . . . Они бијаху вјепчани . . . сад већ узаман говор. Вратио се с људима кући. Нит' их прокле нит' их благослови. Али срце је срце, а јединче, господине, па баш да рекиеш, не мбже ни газда Перо да шеврда. Исти дан опреми Сајкино рухо. А онамо коло . . . млађарија . . весеље . . . све звони. * * -XИ данас је Нико и Сајка најсретнији пар свијета. Јов. А. Дучић

АМАЗОНКА

ЦРТИЦА ИЗX аш био снијег као и данас. Студено, ^брате, да ти срце пуца. Ударила божја мећава, иа не да око отворити. На путовима стоје сметови за два човјека, па изгледају као брежуљчићи бијели. Помамио се вјетар, на се дигао дим од снијега, е не видиш пред собом ама ништа. Ја сам се враћао из Невесиња, да будем о Божићу код куће. Пода мном је био добар мрков, што га је покојни отац узео у Лијевну на пазару. Пртио је и грабио добро. Мој путовођа Станко Бошковић, који бјеше одмах ту

ЕРЦЕГОВИНЕ из села, ишао је преда мном. Завио се црвенијем појасом, само му се очи виде, а црном доста потанком вупеном струком огрнуо се иа таљига. Жао ми га бијаше, па да бих му ма колико толико помогао, извадим из бисага боцу лозоваче и пружим му: — Ела, Стапко, дедер мало нагни, не ћеш ли се, јадан, загријати. — Вјере ми, газда, не загрија ти мене на оваком еламету ни су три оке; а дај да мало пинем, ако ништа, боље ћу дисати.