Стражилово

633

Била су пека доба а ми ни на по пута. Све је било пусто и страшно . . Ниђе живе душе да нам пазове Бога. Само по ђе који кос прхне испред нас и одлети у пусту и нијему шуму. Наједанпут се мој коњ нешто узвијери, почне застајати и ћулити уши. Мишл.ах, да је и њему студен додијала. Станко се добро држао а ишао мало иогурен преда миом, док изненада оскочи на сграну и завика: — Бјежи, газда, натраг, погибосмо! У тај мах мој мрков фркну на ноздре, и изви се нода мном тако, да се једва одржах на њему. Коса ми узрасте а срце ми залупа као токмак, е пе знадијах шта би са мном, ђе сам и како сам. А кад погледам а огроман вук чучи баш покрај џута, којим ћемо ми. До душе ја сам и прво гледао вука, наравна ствар у — менажерији, јер не бијах толико одважан, да га иђем по горама тражити и гледати, али овај пут видио сам како вук у природи изгледа. Оштрим свијетлим очима пресијеца нас, па тек, ја мислим, сад ће да јурне и онда: с Богом, свијете! . . Да имам, барем, ливар, ја штогод, чиме бих могао пуцати, хајде, хајде; човјеку би лакше било. Али нити у мене иити у Станка ни једног оружја Само у њега за појасом мален нож и ту је сав наш арсенал. Елем шга ћу вам казати, ја лшв умро па ето ти!.. Док Бог нареди, те ти се мој Станко разадрије из петније жила, колико га грло носи: — Е ха! е ха! е ха! А и ја то исто учиним и на нашу велику радост и срећу, на наше хокање, вук сави лике па узбрдице и изгуби се у пустињи а мој се мрков стиша и умири. — Нема вајде, газда, ми данас не стигосмо у Мостар. Нисмо далеко од мрака а на сваком кроку можемо главом платити. Него знаш шта: имам ја једног кума, Јована Пудара, овде у селу, одмах с пута, можемо с лулом дувана доћи. Па хајдмо ми лијепо, да код њега преноћимо. Човјек је добар и гостопримљив; биће добро нама и коњу; јер вјере ми, газда, ја те не бих савјетовао, да иђемо даље, ио на пошљетку, како ти хоћеш. — Хоћу, Станко брате, хоћу. Само ти хајде напријед а ја ћу за тобом. Чисто ми лакну и живот ми се поврати. Потегох опет лозоваче и иагнусмо и ја и Станко, и за по сахата стигосмо до мете.

Нисам се надао, да је кум Стаиков тако добар човјек. Е прими нас као своју браћу, уведе у кућу а слуге му прискочише па ми скидоше чизме, те ти ја .и Станко покрај добре ватре, коју затекосмо, испаримо табане и крв нам се поврати. — Газда —• рече мени домаћин — ми постимо а ви сте путници, не ће ваш Бог ваљда у гријех уписати, ако се омрсите. Дај да се ставља. Домаћица Бида донесе синију и стави је пред нас. А за тим дођоше уштинци, пригана јаја на маслу, сир, млијеко и суви волујски пршут. Шта да вам причам?! Слађе сам јео, но да су биле најлепше ђаконије. Све се лијепо слагало: уштипци, сир, млијеко, пригана јаја и пршут, а, Бога ми, имали смо и добра вина, те смо ваљано залијевали готово сваки залогај. Нуткању није било краја; све Јово и жена му Бида преда ме гурају побољи уштинак, као веле: ово је газда, па да се не осрамотимо! И мени ти бијаше добро, као бубрегу у лоју. Јовино петоро дјеце, три сина и двије шћери, шћућурили се покрај ватре, па ти све у мене гледају; е бели мисле, да сам какав швабо, јер на мени бијаху њемачке хаљине. Разговарали смо о свачем на и о времену и нашем путу и вуку. — Е, мој газда, рече Јово, вук је мирно звијере а да те Бог сачува међеда и његова ударца. То је опасан и зао гост. Баш ћу да вам причам о тој хали. Устаде, на отвори јелов сандук и извади голему међедину. — Гледај, газда; гледај ове шапе, па чељусги, како је све страшно. —- Је ли си ти, ваљда, убио тога међеда? — Не ја, брате, него ћу ти причати како је то било. Мој син Петко, који је јуче отишао у Невесиње и оћерао шесг товара главатог купуса, да га у чаршији ирода, по несрећи, да речем, својој, узме ти лани, некако пред Аранђелов дан, сјекиру и оде ту одмах у шуму да насијече дрва. Моја шћер Гордана, коју сам љетос удао у Бијело Моље за сина Петра Вулића, баш близу те шуме чувала је стоку. Кад ти, мој брате, она чу неку ломњаву и човјечи глас да зове у помоћ. Храбра је па се приближи боље шуми а кад тамо, на Петка насрнуо гладан међед и хоће да га закоље Срећа те је Иетко снажап и имађаше иоза.