Студент

РЕПОРТАЖА ИЗ СТУДЕНТСКОГ ДОМА

ПРЕКИД ЈУТАРЊЕГ СНА Хладуњаво, свеже, рано пролетње јутро плашљиво удара треперавим зрацима о многобројна стакла ,и просипа прве хрпе сивог светла по жутом паркету. Јутро. Отварају се широка врата. Послуга је прекинула већ најслађи, јутарњи сан. Собари и ходничари су већ на ногама. Посао је посао. А У машинском оделењу се непрестано ради. Са послугом устаје један младић, сиромашан студент. Пригрнут изношеним мантилом, сањив и мамуран, он излази првн на улицу, трчи на угао, па се за час враћа са великим пакетом под руком. То су новнне које овај ко* легз разноси својим друговима и на тај начин зарађује део улога, потребног да се плати стан и храна у Дому. У ходнику, на једном пошироком простору који води на терасу, он је изнео свој сто и направио неку врсту новинарске тезге. Тако је, из увиђавности обезбедио свог собног колегу од узнемиравања, а у исто време омогућио својим друговима да без претплаћивања и излажења до киоска ил,и уличног разносача дођу до новина и рано, ако хоће у цик зоре, сазнају дневне вести. Пред њнм је, редовно, каква књига, уџбеник. Он учи, чита у међувремену док чека муштерије. Пре пола девет кад треба да се заврши време издавања доручка, а новине »ису раопродате, о(н добродушно, другарски замоли првог колегу који наиђе, да га замени два три минута, остављајући му, без пребројавања, сасвим поверљиво све новкне и сву жасу«. Шта и.ма ново? Како иде на шпаНском бојишту? пита друтар и брзо прелистава.

Инструктори Ускоро све оживи. Ходницима причање, поздрави. Умиваотице су пуне. На улици град већ увелпко интоиира своју вечиту песму гурњаве, вртлога, рада, живота. Из Дома излазе студенти, попут пчела из кошнице и утапају се у велику уличну реку. Хоћемо ди у библиотеку, кол.»га? Не могу пре подне; морам на кондицију. Чак на пристаниште. Па док дођем «а час, па повратак —■ ето оде пола дана. Многи журе на кондиције. Дају лриватне часове богатијој деци. Ппсао у већини случајева нерентабилан, али императиван, јер се голи живот мора одржати. Тамо се губи много времена а мало се плати. Обично се изгуби сат у пешачењу тамо и амо, сат траје час а и трећи час прогута радозналост и привлачност улице, којом куља тако занимљив живот. Дакле, три сата се стварно изгубе а послодавац рачу-1»а свега један. И плати га просечно десет динара. Према фактичном стању, објективној рачуници, ухвати се час динара. Па ипак много је оиих који не могу да дођу ни до такве а араде А радили би ... Највипч- нам конкуришу раз■лсразни 'фесорн и њиховс >пагентнране школес ксје »стопроцентно осигуравају усгех« а обично резултнрају стопроцентним неуспехом, жа.те се старији и иск>снији инструктори, док »бруцоши« доживљавају стом својич скромно пројецираних планова, којима су дочарава.ти зараду, ухљебије, могућност научног усавршавања, интелектуалног развијања, наобразбе, искуства, жвота ...

Домски > жицари* Око десет сати аула је пуна. Ври као у кошници. ,Чека се пошта. И ако се понав.т>а сваког дана тако ооично, просто и јсднолико, радозналост ни за длаку не опада. Има дакле, нечега што никзд не досађује. Писмо. Разни л>уди чекају, разне особе пишу. И тако колеге чекају, један поред другог: први вест од

оца, како је нестало жита,, и како то, разумљиво, индиректно значи немогућност даљег слања новца; други прижељкује попуду инструирања као одговор на оглас, у коме је преко једног дневника понудио за багателну цену своје знање и способност (често своје нерве и плућа); трећи стрепи од жалбе млађег брата из паланке, како нема књига и како га професори прогоне што се »много дописује са којекаквим студентима«; четврти . .. Али је много интересантнија друга групица од неколико студената којн, сасвим незантересовани за писма, чекају на 'крају ауле, у предсобљу канцеларије, долазак управника дома. То су домски »жицари«. И последњи напори да се добије и заради новац постали су безуспешни. А живот тече даље ... Треба платити улог стан, храну .. . Треба јести. Најзад, кад се више не може одлагати, ти студенти иду код Уггравника и моле да им се издаду купони за пет дана. Јер, рачунају, мора се ипак некако зарадити и платиће се. Њима се обично .изађе у сусрет: за пет дана се осигурају. И они то цене. Али прилике се за то тако кратко време «е поправљају.

Библиотека У дому постоји библиотека. Сту денти доста раде.и читају. Старају се да у читању лроведу оно мало времена што им преостане од трке за кором хлеба. Највише се читају књиге научне садржине, на нашем, француоком, немачком, руском и енглеском језику. Интерес за читањем како белетристике, тако и дела из

области «ауке и филозофије, осећа се у највишој мери код сиромашних студената који немају новаца за биоскоп, позориште, кафану, матине, жур и друге забаве ... Млади, вредни људи хтели 6и да до максимума искористе време, које им остане од борбе за опстанак, и да се овде, док уче, упознају са стварима које сутра, кад заврше студије као чиновници у некој забаченој паланци неће моћи да добаве. Може, збиља, да се давањем приватнх часова некако одржи голи живот, али горак је то хлеб каже један који у том послу има мало више среће. Замислите само колико сам изгубио... Да сам те много. бројне часове рада провео у библиотекама... Шта бих све прочитао, колико бих научио !... Али... Али: требало би тим људима пружити могућкости за то.

Одмор, спорт, шах ... Око подне у трпезарији је живо. Ручак. А после ручка једна група спортиста весело одлази «а тренинг иза Техничког факултета, друга у округлу салу за пииг-понг, трећа на терасу на од.мор, ћаокање и кибицовање према парку, четврта у малу салу за шах, пета на свирање, певање ... Хтели бисмо спорт у правом сиислу те речи, спорт који је далеко од маније за славом, новцем, рекордима каже ми вођа лакоатлетске секције. Шах, свирање и певање чине један део културног живота. Но, ова забава траје врло, врло кратко. Живот се немилосрдно товари на грбаче ових младића и они се убрзо враћају у стварност. Опет трка за хлебом, кондиције, иовине, приватно пискарање, живот ... Тежак, мукотрпан живот... М. В.

С. ДрагојевиЋ

Машине пјевају...

Сулудом брзином јури бескрајна врпца кроз прашњиву творничку полутаму, зује гвоздени котачи, крећу се челичне полуге, бију дамари, шкрипе плука, крв јури у главу, зној се циједи низ чело. Руке се повијају, полуге се дижу, врпце зује, котачи се крећу и крећу. Кроз творничку прашњиву полутаму Пјевају машине ... »Ми се хранимо крвљу и месом, и знојем подмазујемо осовине, ми смо пламени бич у рукама моћних. Ми смо касапи плућа и расадници туберкулозе, ми смо зглобови у подножју пирамиде «. Над градом куља црна магла из димњака и оловном тежином притискује кровове кућа и душе становника. Улицом тече биједа и нараста у камену чворугу, а људи вапију и стежу груди, и турове, и песнице. Градом се разлијеже бескрајна и нечувена симфонија о животу то људи вапију и пјевају машине ...

Авијони више не просипљу бомбе него сију жито, и, умјесто модерних тенкова, колоне трактора пољима крстаре И опет пробуђене и подмлађене пјевају машине: >Биле смо робови за једне, бичеви за друге, биле смо проклети пипци за сисање човјсчјс крви. Сада поновљене, подмлађене, поново рођене, нафтом, а не крвљу подмазујемо осовине, и умјесто бомби, тенкова, отровних гасова, стварамо тракторе и локомотиве «. Из високих димњака шикљају оловии стубови и парају небо. Машине пиште, зује, раде, пјевају, пјевају велику пјесму за будућност. А људи притискују полуге, окрећу котаче пјевају и раде велику, нову сјутрашњицу граде. Тенкови, плинови, котачи, врпце ... Данас вапију људи пјевају машине... Авиони, трактори, котачи, врпце.. . А сутра пјевају људи, пјевају машине.

ЖИВОТ

Наша прича

Све се заврши па и школа. Али за Марка она се још не заврши. Учитељ подговори Петра, Марковог оца, да га да у гимназију. И Марко пође у оближњи град. Било је још ђака из истог в села. Прелазили су УЈутро, врло рано, седам километара до града, а после подне исто толико до села. Тако из дана у дан, из године у годину, била зима или лето, снег, ветар или киша. Седам километара тамо и седам овамо. Поред школе је помало и псслуживао у граду. Доцкије је почео да даје и кондиције. Има деце којз слабо уче. Али зато њихови родитељи имају нсваца. За новац може да се најми учитељ, Учитељу се плаћа, а од онога коме се плаћа од њега се и захтева. Од учитеља се захтева да буде свемоћан. Ко је свемоћан он може да кроз дебелу кору лобање улије знање. Гимназија је трајала ссам врло дугих година. Живот тежак у школи, тежак ван школе. Та цео је живот борба. Са матуром се завршила гимназија, али Марко тек онда није знао шта да ради. Данас је бар лако. Акс неко хоће да нешто постане, он ће то и постати, Сваки по вољи. СеЈљак по вољи оре, раднику стоји до воље хоће ли да ради или не, и тд. Марко је хтео да студира. Али да се студира треба да се једе, плаћа стан, одело рубље. Треба да се купују књиге и плаћају таксе. Као и мнјоги другови, Марко је радио 'све: продавао млеко, новине и књиге и давао ђондициЈе. Радио је све што је могло да дснесе какав приход за најнужније потребе. Од куће му нису често писали, само понекад. И то обично овако; „Имали смо нерздну годину. Жита мало, а и хране за стску нема. Морали смо да продамо Шару да. би купили мало млива. 1 ’ „Мнсго муке за сено. Газда Ика га продаје! као у апотеци.” И тд. Марко би одговарао: „И овде није баш најбоље. Како за кога. Има људи који скупљају по ђубрету отпатке од јела ... Београд је велики град. У њему има грдно великих кућа, има и излога са разним скупим стварима. Али има и малих кућерака, као и код нас у селу, мрачних, смрдљивих и влажних .. „Кад бих имао новаца, послао бих вам .. Неки стануЈу по партерима, паркетираним собама, са купатилом и централним грејањем, Други су скромнији. Трећи лутаЈУ од склоништа до склоништа. Сваки онако како му се свиђа, сваки по својој вољи. Марко Је становао седамдесетосам степеница над земљом. на тавану. Соба од десетак кубних метара, са прозорчићем и уз то празна. Месечна кирија сто динара. Намештај је био његов: сто, кревет, флаша за воду и лавор. Сасвим довољно за једнзг студента. Седео је на кревету и безизразно зурио у зид. С времена на време руке су му се грчиле и прсти се заривали у дланове до бола. Преживљавао јс понова догађај што се одиграо малочас код господина директора, чијег је сина инструирао. Ево 'шта је било;

отишао на час а госпођа га сресрела разгоропађена: Па зашто вас ми заправо плаћамо? Зар мислите да нам је баш до вас стало? Толико времена радите и ништа. Ето, господа професори се жале. Веле: „као да га нико не подучава. Какав је то младић што га спрема?” Баш тако су ре кли. Тај дечко међутим био је толико тупоглав, да му се ништа није могло улити у главу. Ја сам вам, госпођо, и пре говорио да мали слабо ради. Шта ја ту могу? Незнам шта је с њим. Или не ради, или... Ви, драги господине, пресече госпођа, нисте способни да га поучавате. Сада сс разљути Марко: Извиниге, али кад хоћете баш, онда отвсрено: дечко није за школу. На то се госпођа разбеснела. Рекла је Марку да је глуиак и да не уме да се опходи са финим људима. Пребацила му је да није захвалан. Та они су му више из сажаљења дали Ао ради, а могли су да детету иабаве спремног наставника са којим сигурно не би овако прошли. Сем тога они су помсгли око кондиције код девојчице једне госпође. Тада је однекуд наишао господин директор. бнда је и он почео: Безобразлук, безобразлук. Пустите га у кућу, а он вређа... Затим је и он испричао како су га нзјмили из сажал>ења и како нг ваља на човек буде добар. Најзад је извадио нотес и прорачунао колико има неплаћених чассза. Тако, ево вам. Али нисте га заслужили. Негз ... узмите, али не вреди вама чинити. Ви сте незахвални. Марко је узес новац и рекао: Кад би овај новац био ваш, ја га не бих узео. Затим Је изашао а господин је за њим залупио врата. Све Ј’е то Марко понављас у а нешто је искакало и наметало се упорно и тврдоглаво; Сада си остао без кондиције. Та то је тако јасно и истинито као што ти ту седиш и бленеш у зид. Јавише се разне мисли. Треба ти новаца за упис семестра, за храну. Кирију ниси платио. Треба поправити ципеле, иначе ће их сасвим упропастити. Треба окрпити панталоне. Немаш сапуна нити калодоцта. Немаш ништа. Голаћ ето шта си ти. И то је неки живот. Никад иотпуно сит, никад потпуно одевеи. Увек у јурњави за хлебом, увек. Младост ти пролази. Имаш ли што од ње? Ништа, ама баш ништа. Станујош по уџерицама, давиш се у загушљивом ваздуху, понекад ручаш, врло често не вечераш и никад не доручкујеш. Глад те склептала и притискује као брдо. Данас те само помало жига у грудима, сутра ћеш можда закашљати, а прексутра и крв избацити. Стварно, има ли твој живот, овакав какав је, икаквог смисла? Вреди ли магловита будућност овблико мука? Не, свакако не. Ето то ти је та романтика студентског живота. А све се то може избећи. Виооко си седамдесетосам степеница. Али, и на тавану има згодних греда. А ето, и бријач је ту. Само један потез. Биги јак, бити

Број 3

„СТУДЕНГ

Страна 7