Студент

Нови облици културног рада

Поводом пленума Културног одбора

Одбор студентских културних удружења одржао је 16 новембра пленарну седмицу свих управа удружења зачлањеНих у њему. На дневном реду је био културни рад наших удружења у току ове године. Рад наших удружења прошле године био је једностран. Он је био углавном манифестационог карактера. Удружења су се трудила да иступе са понеком приредбом пред јавност, а није се шосветила велика пажња културном подизању самог чланства. Те грешке' појединих удруже*ња нарочито су се јасно одразиле на раду Културног одбора, који је као техничко тело, лиферовало програме и трчало од предавача до универзитетских власти. Све године однос између Културног одбора и појединих удружења треба да се нотпуно измени. Културна удружења Ке израдити планове, на основу којих ће Културни одбор израдити јеЦан општи план за културни рад на Универзитсту. Велику пажњу ове године удружење ће посветити појединцима. То је културни рад, који треба да буде наша главна брига, а који је прошле године био запостављен. Тај рад мора бити прожет омладинским духом, он треба да покаже да сс наша студентска омладина интересује за културнС проблеме, да студенти хоће „да постану културни људи” (како је рекао један делегат на пленуму). Академско позориште, које је прошле године покушало да организује један студентскlИ дебатни клуб за културна и уметничка питања, ове године мора остварити ову идеју. Сем тога и сва културна \'дружења греба да организују за

своје’ члансве дебатне клубове, који ће уствари бити само нарочито припремљени друштвени састанци. На тим састанцима треба осрађивати теме из појединих области културе, премз једном плану који треба свака управа да направи за своје удружење. Питања која ће се третирати на тим друштвеним састанцкма, биће двојака. Академско позориште које јС удружење општег карактерз, треба да преко свог дебатног клуба псстави пред све студенте питања у.з свих сбласти уметности и културе ( без обзкра на епохе и нације. У првом реду А. П. треба да се посвети изучавању културне прошлости. Културно наслеђе је тема која се не' да исцристи једном приредбом (као она прешле године у Физичкој салк), то је питање увек и за свакога актуелно, а нарочито за нас оиладину. Св/и велики људи наше кул‘урне прсшлости били су велики пријатељи и по66рнlКlци напрелка, а то значи пријатељи омладине. Сетимо се Лоситеја и Вука! Културна удружења типа „Петар Кочић” претираће на својим друштвеним састанцима питања културне прошлости Босне, Херцеговине, Боке, Србије, Војводине, Црне Горе, Псвардарја и ссталих области. То је потребно с |једне стране да би се чланови дотичнзх удружења упознали са културом, просветом и економ.ијом, са на.родом и обичајима њиховог завичаја, јер су они њепови сипог.и к његова будућност. С друте стране то је' потребно да би се студенти остали.ч крајева упознали са културом дотичног краја. Тиме би се упознавању једног краја са другим, једне омладине са другом, а у конкретном случаЈу студената међу собом

Карактеристичан је у том погледу рад „Словенског клуба” студентског удружења на Универзитету у Л>убљани. Они су за читаву Једну годину испитивали и дискутовали «а друштве!ним састанцима културне, економске и друштвене прилике Словеначке у прошлости и садашњости и закључке тих испитивања публиковаљи у једној брошури са насловом „Наш(и погледи”, која може сваком ко се интересује дати драгоцене податке за упознавање Словеначке. Тим путем т;реба да пођу и наша културна удружења. Има још је'дна ствао значајна за подизање општег културног нивоа наших студената. То су приредбе ван Универзитета. Поред толико пркредаба које су испод просечног културног нквоа наше средине, има у Београду приредаба од општег интереса, које заслужују да их студенти посете. 1о је до сада било препуште'но појединциlма, који су због непрестаног трчања за кондицијама, по предавањнма и мномногих других студентских брига, били најчешће необавештени. Културни одбор ће узети «а себе да студенте обавештава о свим приредбама које' ареди посетити, он ће организовати специјалне студентске посете позоришту, биоскопима, музејима, изложбама. Настављајући са предавањима, излетима, другарскиl.м 'вечерима, глумом, музиком и рецитацијом, наша удружења ће ове године прихватити и ове нове облике културнот рада, да би се наши студе«ти који су пакааали већ толико пута своју несаломљиву вољу за отклањање свих пре Дрека за несметани научни развој, оспособили да културно делају у оној средини која их је послала на Универзитет. То су закључци пленума Културног сдбора.

Позориште

Мирослав Крлвжа: У Логору

Можемо опет, после Леде, бити иезадовољни изведбом. Крлежи, на нашој позорници, као да није дознољено да покаже своје одлике. Један крлежијански тип, превише осет.Ћики идеалист Хорват (Мата Милопlевић) који сматра да се у том општем блату, које рат сам по себи претставља, може остати потпуно чист ако се човек изолује, ако ничим не упрља саоје руке. Човек. који је толико уверен да је ве сем Бахсве токате квантитет, да сматра да све тс не би требало ни постојати; Човек који стоји у блату, али ■опеД није ублатан, који никад досада није осетио сву аивну пласти ку Хорацијеву: попс ребе Поеге риl- Iеllиs. Тај кадет Хорват који себе почиње п,ре'зирати штоније имао снаге да викне »не« када му је 6ило наређено да обеси једну невин\' старицу, који после једнс' гг*.напете ноКи, за време које му !.с, ви попуштају решава свој индмвидуални случај на тај начин што на једној забави, и поред тога што је сад веК сувише доцкан, да би се пред својом савешћу оправдао, виче оно »не« које га одмах и живота кошта тај човек је главна улога самога комзда. Да.Ђе следи јеДна галерија логорских типова. Доктср Грегор, једам резигнирани човек, јединм мирап човек у читавом комаду којп се на крају показује много позптивнији него кадет Хорват; трупни официр Валтер (г. ЖипановиК) који свесно и садистички учссгвује \ том рагном блату, са вечитим осећањсм извесне инфериорности због које се на свакоме* свети: Дграмер Пуба (г. СтарчпК) јечан хгиатски ари-

стократ са свима одлнкама таквих елитних војн!Ика итд. Наши се глумци нису баш најбоље снашли у атмосфери једног таквог аустро-угарског галициског логора. Кривица свакако не лежи на њима. С једне стране њихово непознавање језика, а с друте стране њихови манири типични за наше ов* дашње прилике, које су сви осим г. ЖивановиКа успе.ти, некако да самрију. Најглавнији део кривице пада на реДитеља који је већ и онако - у самом комаду пренапету аттосферу још више потенцирао. То се очитовало у претераној игри Мат,“ МилошсвгКа и у превелико) хистерији која је царовала изведбом Када се те погрешке зпстрзхују можемо рећи да је Крлежин коу? ; ?-У Логору« датум како у ре'.ртоару Народног лсзсришта, тако и у нашем културнсм животу.

Бг-анчслав Нушић карлклтурЈ Ђ ТеолпровпКа

Нушићев „Покојник"

Најновије Нушићево позоришно дело не спада у ред оиих његових комада у којима је стари комедиограф ишао углавном за тим да забави и насмеје, »Покојник« припада оној другој групи Нушићевих ствари у којима он забављајући нас исмева. Исмева, начети морал београдских скоројевића. Извргава рутлу њихово схватање брачних, породичних, другарских и друштвених сдноса. Нушићев »Покојник« је друштвена сатнра, а такве и сличне ствари потребне су нарочито данас када филмске оперете и позоришни »лор пур лор« уљуљкују публику у ложи фалсификујући стварност. Као дсбар познавалац своје средине, Нушић ни овом прилком не пропушта да из ње узме за јаку и изнесе на сцену неколико маркантних физиономија. Али, за разлику од неких његових ранијих комада, у »Покојнику« не сликају мали људи разне провинциске ћате или паланачки архивари. У »Покојнику« сусрећемо живе ликове »бољег« београдског др\штва: рентијере и инжињере, богате удаваче и уседелице, којима се употпуњава Нушићева не мала збирка личности једне средине. Али, мада овог пута његов хумор и сценска радња нису на највишем Нушићевом нивоу, мада »Покојник« формално не спада међу његове најбоље ствари и пак ово најновије дело ветерана српске комедиографије заслужује највећу пажњу стварно. по свсјој социјалној садржини М. В.

КУЛТУРНИ

Вук Караџић

Од свих културних тековина које су нам раније епохе остаеиле у наслеђе најзначајнија је свакако наш данашњи књижевни језик. У нашој књижевности до почетка прошлог века није постојало одређеног језика којим би се' писци служили. Свако је пксао .по свом нахођењу. Разни учени људ« писа-ти су на разне начине, неко је гаисао »славеносерпски«, неко »рускосершски«, а сви су писали за одређен број људи, кој« су учили школе на страни, или у ма«астирима. Потребно је било да дође Вук Караџић. генијални сељачки син, па да се том хаосу учини крај. Његова Српска написана по говсру простота народа, коначно је ударнла темељ новој, «ародној српској књижевности. азбуку од непотребних слова и истичући правило: Пиши као што говориш, а читај како је написано, Вук је направио књижевну револудију, која је народ увела у књижевност, а књижевност вратила народу. Вукова реформа «ије била тако проста ни тако лака. Све реакционарне силе код Срба у Србији и ван Србије окренуле су се против њега. Потсмевали су се његовој реформи, њима као ПривилеТисаној касти није било у интвресу да језнк „свињарски и говедарски” постане књижевни. У Европи прилике тада нису биле као код нас. Научници су о<дмах схватили значај Вуковог подухвата и ускоро пронели Европом његову славу. „Само један човек се пише Нвмац Грим подухватио, тек у наше* дане, да ослободи Србију и српски језик од орамнот мртвила. Са одличним успехом, који сада ван Србије боље признају него у његовој домовини. доказао је' колико може за кратко време да учини неуморна радљивост... „За оно што би га крунисали у доугим земљама круном јавног признања, ради његових заслуга, то му је можда донело у његовој земљи непријатељство. Када буде донело семе које је сејао, класје, потомци ће му бити захвални што је орао ледипу...” Реакција из Србије није' га остав љала на миру «иј Аустрији, где се Вук био склонио од реж'Има Кнеза Милоша. Године 1823 бечка полиција забранила је штампање Вукових српских народпих песама, „јер оживљавају те песме историску успомену и да би могле мутити државн« ред и мир.” Вук је био убеђен у оправданост свога подухвата, а за то су му давали подршке Конитар и Грнм, и није одустао од своје реформе, коју су називали његови и народни нелријатељи ,дlогубном заразом литературе наше” (М. Видаковић). Он пише: „Ја сал! човек из народа, у њему сам провео своју младост; све народно српско било је моје рођсно...” О свом рјечнику ’ Вук каже: „Српски рјечннк ће бити тријумф над свим непријатељима српскога језнка”. Потребно је било скоро четрдесет година непрекидног рада и неуморне борбе да Вукова рефор.ма

извојује коначну победу. Ту победу није одлучила ни званична Србија, ни Вукови чувбни покровитељи, од којих су неки већ давно били мртви (Копитар). Победу су одлучила два најмзразитија претставника омладине, ноја је била листом уз Вука. Ђура Даиичић са својим „Ратом за књижевни језик и правопис” и Бранко Радичевић својим песмама довели су Вуково дело до победе и задали реакцији последњи ударац. Са колико се пожртвовања омладина залагала за Вукову реформу, најбоље сведочи једно Бранково писмо Даничићу, које му је месеца фебруара 1849 г. лисао из Земуна: „...Пре се ту у гостионици поведе реч о Вуку, а неки ће Маркић (чурћија из Новог Сада) рећи да се Вук с римском пропагандом свезао и тако еванђеље издао. На то ја устанем и речем му да он прсда мном најнелоштенији човек остаје ако ми то не докаже. Тако ови дана, у кавани, лочнем боЈ за ј, љ, њ, са Радисавом и неким другим магарцима, па укресавши им подобро, свршим овако: За слепце сунце и није!”.

Из писма Кнезу Милошу 18

Најмудрији владалац, који је провео учећи се владати, опет н државом управљати, једно зато, и једног малог села свим послов* а камо ли читавом земљом и нар боље виде него два”; а треће шк владалац опет ч о в е к подложа! људским; па би могао у љутини ил коме криво учинити, или по атар а на особиту своју срамоту, за њега, на пример: могао би пост: и гласове; или курјака да чува ов и славују, које од њих двога леш

...Да учени људи буне подим се ни мало не треба бојати, ни зг уредбу одлагати. Ја мислим да се људи мудрој и праведној власти знаду, да друштво људско без вл људи не могу бити цареви, ни кр ници, ни богати, а на неправедну в.

.. И из других узрока ваљало! својој сили и власти не чини ниш тескоби и невољи по правди преко које се ствари најпостојније чине, > да помислимо на Младена, кад је I Србијом по вољи својој окретао, збијао спрдњу с њим, ко је год хтес готово целој Европи заповедао, и кад му је 1815 г. у Паризу народ у роб у Св. Јелени.

...Какве би се у Србији за на| славне ствари могле начинити с што сте дали у туђу земљу, за села новце баш били наумили оставип дати у Петербургу у банку, па са би се плаћати сви учитељи за Српск послати у Европу најмање двадес науке и занате, или би се могао н гујевцу један главни шпитаљ, а по један мањи.

...Па ако ви мирно у таквом или вас ко нат е р а те народу дате, онда може бити да ће се Ђ Србији подизати, а сви остали, ко изгинули, остаће као мученици за српскога, много већи, него да су Делиграду, или макар на коме дру пријатеља....

Колегинице

Удружсњс студенткнња, једино удружење за културним подизањем студенткиња и њиховим економ У културном погледу преко друштвених састанака, прек< економски преко Дома, кондциијама и бесплатним давањ је по страни од овог рада. Ове године треба да се скупи* се у наше једино женско студентско Удружење и дођите правног и филсзофског факултета и у Дому студенткиња Скупштина ће се одржати 18 децембра.

Страна 4

„СТУДЕНГ Број |