Студент

НАШ рецитативни ХОР

Хорске реиитације. У првом реду то значи један нов уметнички облик, једно сретство нзражавања више. Код нас оне освајају још увек оном нарочитом дражи које имају нове и свеже ствари. То нас не спречава да говоримо о историји хорске рецитације код нас. Она почиње са концертом који је омладинска група хорских рецитација (где је већ било неколико студената и студенткиња) под уметничким вођством др. Војислава Вучковића извела у пролеће, 1935, на Коларчевом универзитету. Ова изведба имала је значај културне новине. Освојени овом врстом уметности, студенти оснивају свој први хор при задрузи »Самопомоћ« Прва особина овог почетног рада били су огроман елан и воља за рад. Карактеристичан је био састав члакства. Студенти запослени по мензама, заморени кондицијама и често најактивнији у студентском покрету долазили су после вечере и вредно вежбали. Ретко је који веровао у свој »таленат«, ниједан није имао амбиције да изађе на даске, али се зато говорило од срца и пажљиво пратио сваки покрет, свака примедба диригента. Међу овим аматерима где су најређи били они са прецизним осећањем ритма, финим слухом или са познавањем нотног система, др. Вучковић нашао је најверније сараднике на ширењу ове врсте уметности. Приредбе хора »Самопомоћи« доживљују огроман успех. Без много разноврсности и нијансирања у изражајним средствима те изведбе се одликују спонтаношћу и искреном полетношћу. У међувремену неки млађи песници почињу писати специјално за хор. Преко лета студенти, чланови хора, раде на оснивању хорова по унутрашњости. Хорови ничу по већим местима и најзабаченијим селима. Тако је, преко ове врсте уметничког изражавања, непосредног и блиског народу, могла изаћи на видело читава једна поезија која је до њега иначе тешко допирала. Одушевљење с којим је хорска рецитација примана у народу сведочи о једној правој глади за културом која код народа постоји. Сам хор београдских студената имао је три успела гостовања у унутрашњости (Шабац, Петровград и Ваљево), тако да је много допринео

стварнијем упознавању народа са студентском омладином.

За сам студентски покрет свај је хор значио много. Он је претстављао најживљу културну групу студената. Са развитком самог покрета и систематског и широког рада на кулгурно-уметничком пољу, рецитативни хор добија нове задатке. Ти нови задаци обележавају другу фазу у развитку хора која почиње с прошлом годином када се поставља питање оживљавања културне прошлости. На репертоару хора имамо сада Змаја, Шантића, Јакшића и Кочића, И ако садржајно одговарају хсрском облику, ове песме, по својој форми, претстављале су тежак задатак за хорско извођење. Неминовнс се морало осетити извесна штурост и једнојичност у начину обраде ових песама, у толико пре, што се морало журити са радом и шго се при истом саставу хора нису смеле уносити неке битне нсвине (музички елементи ни пр.). Искуства са Јакшићевом На липару« која није добро изведена и Змајевом »Јутутунци« која није сигурно савладана, иако врло успела по замисли, та искуства поставила су пред хор једно важно питање: како подићи уметнички ниво хора. Закључак је био да се мора поћи путем савршенијег и разноличнијег извођења и да се у ту сврху мора извршити извесна селекција међу члановима. Да 6и се то што боље извело хор је припојен »Академском позоришту« које има више могућности на овакав рад. Ове се године много говорило и дискутовало о томе како да хор испуни до краја свој задатак. Може се рећи да је Т РУД уродио плодом. Хором ће убудуће управљати његов стари диригент г. др. Вучкогић а за сам хор пронађено је ргшење које ће, по мишљењу свих, нас најбоље одговарати: створен је један мали хср од дванаест чланова који имају смисла и показује воље за рад. Такав ће хор моћи брзо да ради а његова ће извођења бити, свакако, на завидној висини. У случају потребе хор ће бити и прошириван. Можемо веровати да ће, тако реформиран, хор наставити ону тако срећну традицију хорске рецитације код нас.

Иѕложбе Надежда Петровић

У Уметничком павиљону на Калимегдану ттриређена је ретроспечтивна изложба ове велике срттске сликарке. И овде се опазнла једна немила а честа појава; недостатак интересован>а међу младнма. За надати се је да то неинтересовање потиче из непознавања а не из рђавог расположења према њој, јер је Надежда Петровић, читавим својим сликарским радом а и својом општекултурном делатношћу, нама, младима, доста блиска. Надежда Петровић је свој живот провела у тешком раду на спајању чисто сликарског са општекултурним и може се рећи да је, када се имају у обзиру прилике под којима је живела, скоро у томе и успела. Значај и величина њена постају јасне тек када се баци поглед на земљу где је сликала, на тадању Србију у којој је сликарство било једна новост, где оно није престављало никакву потребу и где је сем можда Крстића она та на којој је било остало да му утире пут. И у таквим приликама Надежда Петровић је знала да се прва дефинитивио окрене парисксм сликарству. Ту је, свакако, њена највећа заслуга. Чудно је то и велико дело: једна Српкиња која долазећи из такве средине успева да асимилује богатство и префињеност париског сличарства. Тек је на тим чврстим темељима могла да изгради своје замашно сликарско дело. Једино се тако могла да ослободи царујућег аматеризма и скучености погледа свога доба (у сликарству) и да управи као што то у Хрватској учкнише Краљевић и Рачић рад у исправном ггравцу. Она је у Србију пренела и ту утврђивала принципе нових школа модерног сликарства са великом истипом о повратку природн као извору сваког сликарства. Надежда Петровић је сликар по свом темпераменту; то се види и на њеним најслабијим платнима. Тај дух правог сликарства избија на свим њеним сликама. А поједине од њих носе на себи сву лепоту једног великог сликарства. Право је задовољство погледати те њене добре слике. Тада увиђамо сав њен таленат и све напоре које је требала да уложи у своје дело. А у цело.м свом животном делу, (Надежда Петрзвић је за времс ратова које је водила Србија била болничарка. Тако је и умрла од пегавог тифуса) појављује се сна као велики новатор у сликарству и као велики борац за остварење својих идеала.

Нове књиге

Уредништво је примило на приказ следеће књиге : Зденко Штамбук : Мрзим, пјесме, Загреб 1938. Душан Анђелковић: Вечно жито, песме, Београд 1938. Иван Бурин: Мана, стихови, Софија 1938. М. Фанин: Бугарска омлади• на и универзитет, брошура, Софија 1938.

Ритмика Жак Далкроза

23-Н одржгно је вече Жак-Далкрозсве ритмике на Коларчевом универзитету. Мвогобројна посета сведочи о интересу који је владао за ову приредбу. Жак-Далкрозове методв је позната као једна од најсвестранијих и наЈнапреднијих васпитних метода. *Дечијнм часом«, ко)и је најпре изведен, г. Лујо Давичо је то непосредно показао. Затим су са групом старијих ученика изведене неколико скица за позоришну инсценацију и један покушај синтетског приказа где су за један садржајан уметнички нзраз употребљени музика (кланир и хор, рецитација и сзетлосни ефекти. На крају је одиграно, уз оригиналну музику, једно македонско коло. Носле »Дечијег ча:а< изложио је г. Лујо Давичо основне мринципе Жак-/I.алкрозове методе: , . . Све има свој ритам. »Ритам је ивраз реда и симетрије, продире кроз тело у човечије дух, прожима га и открива равнотежу читаве његове личности« каже Платон. Трагове старо г грчког васпитања помоћу ритма, који се осећао у целом њиховом животу и уметност, псгпуно је избрисао средњи век у коме се толико одвај'ао појам духа од свега телесног. Али је народ у забаченим крајевима задржао злрав ритам у својој музици, игри и пссми.

XX нек поново ствара услове за васпитање помоћу ритма. Швајцарац Емил Жак-Далкроз поставља 1903 године темеље своје методе и од тада је стално продубљава погпомогнут многим сарадницима. Своју је методу нагвао Жак-Далкроз ритмичка гимнастика или краће ритмиком и засновао је на музици Јер музика садржи елементе човечјег ритма. Жак-Далкроз пребацује старом музичком васпитању исте мане које и старом васпитању уопште: уместо да се деца потстакну на самостално долажење до свести, на запажања, да се бодри њихова стваралачка снага, старо се васпитање обраћа скоро искључиво дечјем памћењу, његовом смислу за подражавање. На супрот томе, он своју методу заснива на искусгву које ученик стиче доживљајем: „најпре искуство а затим теорија", најпре конкретна претстава а затим апстрактни појам. Првенствена намера ритмике је да васпита за музички ритам. Касније се успоставља њен значај у општем васпитању. Стварање реда и хармоније покрета има свог одраза на ред и хармонију духа (који је зависан од спољних фактора). Потреба јединства тела и духа, каже Жак-Далкроз, осећа се нарочито данас где и у васпитању постоји јаз између свега интелектуалног с једне стране и телесног с друге где се такоззана култура духа (наука и уметност) предаје сувише апстрактно а култура тела (гимнастика и спорт) без везе са духом. Уметност код примитиваца чини компактну целину у којој су песма, игра, драма, по-

Ми млади

Ми млади, ми бисмо жив Живота, сунца, младости Ми б исмо да нам кораци И груди да нам кити р Румен сунца да нам мил И крила да нас радости Ми велика ДЈеца!.. Син Ми што познасмо 6 рзо часове страха, лонижења Ми бисмо хтјели Да будемо радосни, вес Но, чело нам се рано осје И грло нам се загорчи Младост смо капали сво у И горки су нам били је Вјетрови облаке подиж > И муте наше хоризонп Тс нам неко спрема све То неко тражи наше глав То неко хоће да нам жиl Изгори у ватри канонад Другови драги, браћо, мј Колико вас год има кр И ви сте другови мени I Пламен великог братствЈ Ми нећемо смрт! Ми не\ Ми хоћемо живот! Ми > Велика дјела, подвиге ј Пред нама будућност а Да запјевамо снажно г Пјесму радости, пјесм\ Друг о в и моји ! Одбацимо старе мислг Одбацимо све што на Иек ладну све препреке Пред лицем младости \ Ми смо велика дјеца, < Ми смо покољење кој Али за боље дане, за ( Кадри смо много дати. Ми млади, ми бисмо жи\ Живота без страха, по\ Ми хоћемо да будемо ј Ми хоћемо да смо среЛ) М и млад и!

езија уско повезане. Кроз в( кове цивилизације та је цел! на изгубљена: свака се гојед} на уметничка грана одвоји.’ од друге. Многи су се уметнт ци удалги.ти од извора за ств: рање, губили су се у есте ским проблемима и естетски замршеностима ... Игра је такође доживела т лекаденцу. Школа класичнс балета гаји искључиво те> ничку виртуозност играча. Т< хника и форма постају циљ з себе а не сретство за уметни' ко изражавање. Али данас > грачи осећају све више потр‘ бу да гаје садржајну игру приснију везу са музиком. Жеља Жак-Далкроза ниј само да се живот осети у ' метнссти већ да се уметно' унесе у живот. Циљ ритми* није да се човек пссвети уме 1 ности. Она не басира на дуг 1 трајној вежби једне дкси* плине већ подједнако развиј музичке и ритмичке покре т И1 рача, даје му могућност на оонову стеченог искуст* развије своје личне склонос 1^ Г. Лујо Давичо заврш* жељом Жак-Далкроза да ципи ритмике буду ускс : приступачни свима, да допр* несу остварењу генерација чијем ће животу и односИ* да завлада ритам и хармониг

Изложбе Надежда Петровић

Страна 6

„СТУДЕНТ"

Број 12

118 СДИIЕВB “ЈЕУНЕббЕ ★ КЕУУЕ иМI7ЕКSЕIIЕ ★ Свих до сада изашлих 6 бројева могу се добити преко редаКциЈе „Студснта“ по цени од 4. динара по примсрку