Студент

ди...

гли, е. мјели ијеће, е косе, носе. ода!... Ми иладн! Iком брига 1 горких трава . ловима штурих Јкњига. ан и јава. ')не гробне, \де ди! радове и села , г вама брат. а наше груди. Ч цјела! пјехе многе! Iоге, сти Те сгаре, старе вјере, )ја. Iдну све баријере ред оним што нас спаја. землзе, дућност нашу I ели ... глади. , весели смс млади.

П. Ранковић

МЛАДЕ БУГАРСКЕ ПОЕЗИЈЕ Иван Бурин: Мана, песме Софија 1938

Рин је, као и Стрелков (о чимо кнхижиди „Ерана” писали у ' нашег листа) омладинац и књижевник тек на почетку. Нз€прва књига )г Мана” оддикује Ј им ссобинама једне лочетг, ичке стикова: тешкоћа у савла*>У израза, непознавање друии* компонената о којима се « и висок и самоуверлив тон sјим песник говори. Књига је ■ћена сељацима (и ту има мало ггизма) и писад од њкх очепоследњу реч о својим песмагр оне отшсују живот и патње Међутим из онога што је 1 овде рекао о селу излази да ла која сељака лритискују поОД природних елемената. То је и недостатак његових песама. Iне иако почетник, Бурин неким * стиховнма обећаза да ће дал»е ствари. То се вид;: из пеДа узјашеш трактор” чији је ак исхрен и убедљив: I узјашеш трахтсхр с радошћу га пустиш пољем да се вине, метала његовога глатког а сунде дрвено отсвине.” г> Ко(м иаражаја и младалачким

БИЛАНС прошле позоришне године у Париѕу

До пре надофаћег врелеена, позориште 'у Паризу и уостште у Франпуској, »шје одговарало главним услоаима који ошравдавају његов опстанаж. Није посггојало оа<е толи ко потребне поишости мачеђу писца, гдумаца, режисера итд., с једне и дозоришне пубсвдке с друге страие. Колнко се то вреие разликоеало од оних епо!ха у којима је оила постигнута таосо савршена пржност. Тажве епохе ивета'јућег позоришта као што су грчка ешоха, оредњеваковгно поосириште или позориште ишанског златног века, ногу >ош данас прслужити примеро<м новим позордаит.нма. У Ф|ра(нц l уокој је, после неуспеха ко>и >е преждшела мелодрал»а, позориште све више губило публику тако да је стан>е за пооориште постал.o веома критнчно. Позоришта која су се -прудила да створе нешто «ово била оу принуђена да се затвараl;у у све мање двораке, да цене местима ове вкше подижу и да тако сваја врата огварају само једном уокот кругу публнке, често снобовске. Година 1937 доноои са собом доста промена. У материјалчкш животу позоришта и у могуКнокггима реализацмје комаша учшвен је, за време те, за Iпо«зорлшгге одлучујуће годнне, велими наоиредак. Како се у целом овеггу а нарочиго у Францусчсој широиси народни слојеви све вкше афирмнрају као брзнитељ« и носиоци културе то се и у позоришту на њих све више рачу|На. А и саме те народне масе се труде да рргзнизују једно њи.ма блиоко позориште. Нај)јасндји су за то докази велики успвои ~Мати” од Гор ког у ада!птациј.и Виктор Маргерита и „14 јули” од Роман Ролана. Неколицина францучжих редитеља је спремнла Сиакооистивши Сзетому изложбу и оне њене посетиоце ко«и су дошли у Париз да виде „културу на тереиу”) нелсолимо успелих комада и тиме још једном показали да је једна ренесанса позоришта у тому. То су неколико поооришних ексрернмената ко>и сзу били прикадани у оквиру изложбе; Кнегиња од Амалфиа од №еђslега, адаптаци-ја Еурипидовог Несиђе-а и једна комедија од СоггЈ-а. Затим два литерарна куриозитета, две лакрднје од АИгед Јаггу-а. Вел>нка су позоришта дала једну серкју комада, мање или више успелих. Јулије Цезар, Фаучгг, Ромео и Јулчија, Фигарова женидба, Јеап СосСеац-ови „Витезови округлог стола" Жсрж Данден, комади УИдгас-а, ОиНаЈп-а, Маигlас-а и „Нитапсе" од Сер®аите:а као можда највећи успех. Сви ови кскмади говоре о већ старом и познатом фра«цуском укусу, о префињености којом франдуоми редитељи изиосе дела иа позорииду. Негколико имеиа међу редитељима дају «аде да ће се ова започета ренесанса француског позоришта продЈужити. Они ће сигурно успети да са све културнијом францусЈ-см цубликом дигну француоко позориште на јелан завидан ниво.

полетом одликује се песма „Копач угља”: „Разбијај се црно злагго, мсј пијуче, биј! Овде доле, у дну зе.мље, заробљеки смо ми." Има у овој књижици, ту и тамо, још добрих стихова. Бурии треба да научи од Ботева како се шане за сељака, а од Смирненског о друштвенд*м супротностнма.

Часописи „Наша Стварност" у другој години излажења

Дуго времена осећала се погреба за једним озбиљним часописом, ко;и би окупно око себе све позитивне снаге нашег јавног живота. Покушаји појединаца пропадали су већ на првим кораиима, или после неколико бројева. Појава „Наше Стварности” претставл>а датум у нашој поратној публицистици. Већ првим својим бројем овај часопис је обећавао внше од свих досадашњих покушаја. Линија коју је „Наша стварност” поставила није одређена уским циљевима једне кшижевне или политичке групе, она је широка и обухватна, приступачна свнм јавн!*м радницима старим и младим, којима лежи на срцу одбрана културе и прогрес човечанства. Најновијим бројем (13 —14) „Наша стваоност” улааи у другу годину излажења. Пор>ед кратких изјава о недавно преминулом доајену српских књижевника Браниславу Нушићу, овај број доноси неколико студија и чланака о актуелним питањима данашњице од нагних најпознатијих научника и књижевника. Наромито се истичу чланци: Влад. СимиКа (о потреби грађанскот брака), Адама Прибићевића (о сел>адима слнкарима), Б. Седмака (Ратна привреда), В. Маслеше (О Светозару Марковићу), Паулине Албале, др. Јована Борђевића, др. В. Вучковића, Душана Матића. Треба истаћи да од овог броја „Наша ствариост” почин>е посвећивати пажњу омладинским гтитанлима. У том погледу значајан је и за нас интвресантаи прилог Ратка Митровића о почецима нашег студентског покрета. Од наших писаца у овом броју сарађују књижевним прилозима: Десанка Мгксимовић, Оокар Давичо, Матић и Вучо, Н. Павлић. Песме Десанке Максимовић су значајан и симоаткчан корак у њеном књижевном стварању. Наставл>ајући резију страних култура, „Наша стварност” доноси у овом броју обилан материјал о културном наслеђу Фра:нцуске. Овај последњи велики двоброј (200 страна) значајан је и интересантан у сваком погледу. С правом се може рећи да је ово зајбољи број овог нашег најбољег часописа.

ЈЕДНА ЗНАЧАЈНА КЊИГА Томас Ман; Опомена Европи

Ово последње дело велнког немачког писца садржи три важна налиса. Први, по коме је и цела књига добила своје име, претставл»а размишл»ања једиог мислиоца који губи веру у снагу својих идеја, у читаво човечанство. Једна врста дефетизма и пскмањкања храбрости, који долазе као последица пропасти либерализма у Немачкој и деловања црних, антикултурних снага доводи овог великог немачког мислиоца до чудних и парадоксалннх захључака. Тако су на пр. народне млсе (у које је изгубио поверење) кривци, иако добронамерни, кривци а уједно и прве жртве.

Ако овај први напис (који је и први налисан) претставља велику кризу у раду Томаса Мана, други, о Шпанији, значи оздрављење. Трагедцја Шпаније дала му је нових онага. И ту он гтише о«е толико значајне редове;

,Тlесник који се губи пред проблемол* човека, постављеним под поли-

Позориште Наше село на позорниици ВОДА С ПЛАНИНЕ Комад од Плаовића и Ђоковића

Крупни се догађаји дешавају у сеоској свакодневиици. Село некада идеализирано, Јанково село, ишчезло је из маште наших интелектуалаца. Економска стварност безобзирно намеће проблем сеооког живл>а, руши све илузије и у своЈ својој голотињи разоткрива оне друштвене односе, оне друштвене снаге које одређују правац сеооког живота. Није никакво чудо што се данас друштвене струје и друштвена стеаоиост села тумаче на раане начине. Док једни замрачују стварност мистичним фразама „стихије”, други самозадовољно констатују да је село „оаза”, далека од свег збивања, трећи «еповерљиво дрхте од сесског мртвила, дотле се у селу изграђује нов тип човека чију друштвену подлогу многи не виде или је виде делимично. Не може се рећи да слика Плаовић-Ђоковића припада оваквим интерпретаиијама села. Шта више њихова искоена намера и њихова љубав премл селу и његовој реалности очигледна је. У срцу Шумадије, у једном селу нема воде, одн. има је загађене. Деца умиру од ње. Умире и дете јунака драме Станоја, човека чврсте во;ве, младог и орног да селу учиии добро, да доведе воду чисту воду с планине. Никакви други мотиви га не рупководе већ да помогне селу и да чесмом подигне споменик свом умрлом детету. Али се томе противи претседник села. Он види ту „политику”, види рушење свога ауторитета и поткопавање власти. Узадуд уверавања Станоје да оаде нема политике и да му је намера чиста као и вода коју дшводи. Претседник неће да верује. У томе га још више подржава и сеоски ћата, човек низак, бескрупулозан, подао. Њихова власт је у питању и они се боре не бирајући сретства. Претње, подмићивања, подметање, кварење водовода, па чак и крокодилске сузе карактеристична су сретства борбе сеооког кмета који већ 15 година несметано и самовласно влада. Село ипак побеђује. Станоје који је до сада наилазио у свом напору на неразумевање и потсмехе села (чему су главни инширатори били сеоски постаје јунак села. ЈБегови напори на организовању задруге, на уједињавању сеоске омладине, на стварању једне колективне воље противу самовласти сеоских властодржада кринусани су успехом. Село побеђује вода тече.

Не може се

интрига,

Вез политике и политичких интрига, само једним оплучннм реалним примером, поштеном вољом да село има своју чесму чисту воду, руше се неодговории ауторитети, наметнута власг. Село је јединслвеио. Гако дата слиха не претставља, а по намери писаца очигледно није ни требала да претставл>а ( једно дубл>е испитивање економских и психолошких појава у селу. Разуме се да је баш због тога и миого што-шта остало нерасветљено. Сем ове воље и заједничких напора у одбрани ингереса целог села ми не ввдимо ништа вкше. Економски узроци. дифереренцијација села, захтеви и потребе као и борба села на то ј баз« ос гале су по страни. Чиста вода и нечиста вол>а кмета, ћате. посланика и њихових трабаната главни су мотиви борбе, примзрни сукоби V драми, али у животу, у сеоокој ствар ности ипак су секундарни. Ти семотиви уосталом не дају видети једним летимичним погледом. Сцене су живе, готово бљешта зе Слика за сликом тече неусњгвено, спонтано и весело. СукоОи су духовити и онде где би се очекивали прави правцати сукоби. Они нису драмски, они су бллкански, сеоски, србијански. Простоцушно, готово братоки. дижу се столице, прети се тучом а онда са вештином својственом нашем поштеном и бистром сел>аку прелази се на бообу речима, борбу заједљиву, духовиту и простоордачну од стране с~арога Николе, (Радеиковић). г пакосну и увређену од стране ћате. на позорнпци тако заразно поелази на публику да се између позорнице и публихе осећа једна спонтана „нашка” повезаност. Ипак осећа се цедостатак драмске рутине. Ионегдс влада детаљизирана сцена, понегде брзи прелаз, брзи и летимични поглед преко догађа Ја. Госп. Никачевић је у улози Станоја био изванредан. Са дивном убедљивошћу дао је он нашег сеоског типа, тврдоглавог у своме инсткнктивчом поштењу. Госп. Раденковић, као и увек уосталом, доминира својом нскреном простодушном улогом. Може се пак пребацити ћати да је у својој игри и сувише, готово интелектуалистич <и пстенцирао свој ћатински карактер. На крају желимо да похвалимс и напоре младог и симпатичног глумца, иначе нашег колеге Јунуса Међедовића. Ј, Б.

Један успех Културног одбора

Одбор студентских културних удружења успео )е да издејствује код Управе Народног позоришта повластице за све студенте. Повластице су следеЂе: Код Споменика фотеље другог реда, седишта партер и фотеље на балкону I гал. (једну четвтрину цене, а остала места изузев IЕI галер. и последње у V? (половину) цене. За претставе у згради „Мањеж" на Врачару фотеље II реда и ложе у */г (половину) цене. Издавање ових повластица вршиЈге се на ова) начин: Културни одбор ће сваког понедеоника обавештавати студентска удружења о репертоару у току недеље, а управе удружења Ђе одредити дежурне чланове којима Ђе се студенти пријављивати за повлашЂене карте. Карте се могу добити и у аули Правног факултета свакога дана од 11 до 11 х /г часова. Студенти и студенткиње, ове повластице допринеЂе подизању културног нивоа студената. Зато ПосеЂујте позоришне претставе. Проширујте своје културно знање. Помажите рад Културног одбора. ■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■>■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■■*

тичким видом, није само издајник у Бону поводом брисања имена вествари духа на корист неких инте- .пиког писца из реда почасних докреса, већ је такође и изгубљен чо- тора. век. Његова је пропаст сигурна. Он Читава књига, и поред својих неће изгубити своју стваралачку сна- јасности, показује да је Томас Ман гу и нсће (Стошгги «ишта тоајно. * . . и И Ј стао на страну културе, да у све-1 рећи есеј претстављају медитације о социјализм) и хршцћанству. М У светле -ф в *«иЧ в «емачко| Књизи је додато и познато пиомо А ко је за то и био позваниј! Томаса Мана ректору универзитета од Томаса Мана.

бро|«

„СТУДЕНТ"

Страна 7