Студент

ПОСЕТИЛИ СМО БРАТСКУ БУГАРСКУ

МИ СМО ПОНЕЛИ БРАЋУ БУГАРЕ У НАШИМ СРЦИМА

УТИСЦИ СА ЈЕДНЕ ПЛОДНЕ ЕКСКУРЗИЈЕ

Полазак

Петак 19 мај... Дивна пролеНна ноћ. Низ улице, као велика река хрлила је маса младог света ка станици, с пакетима, ташнама и лаким коферима, у полетном заносу „путничког штимунга". На перону врви. Гласни разговри, смех, довикивање... „У воз! У возГ Коначно и тај полазак. „Сре Нан пут! Достојно нас репрезентујте! Поздравите браНу Бугаре!" успели смо још да разаберемо кроз хуку локо мотиве. Руке, које су махале на осветљеном перону, полако су нестајале и воз ј<; утонуо у ноН, носеНи нас према Софији Пет резервисаних вагона кас да је мало за 280 живих ство рова. У њима стиска, гужва али и другарско весеље. Свуда смех, здрави младалачки смех. Километри одмичу а ми и не осеНамо да путујемо. Наша громка песма надвисује досадно и једнолично ландарање точкова, онемогуНава досадну монотонију ноНног пу товања. Стална забава и беспрекидно весеље као да су прогутали ноН и избацили из себе неодољивом сногом опајајуНе драгоманско јутро. Какво изненађење! Ту, на животној раскрсници двеју земаља, још боље, на њиховој судбин ској спојници, раширених руку хитају нам у загрљај наше драгс- колеге Бугари. То је делегација, послата нама у сусрет. Предају нам велики букет као крв црвенхи ружа, дају подробнија обавештења о току просраздрагана. срца младости, ш кипе необуздаиим жаппм

балканским понаособ, брани и одбрани слобода и независност народа и земле. Са пуно одобравања примају к срцу уверавања нашег говорника, да из обостраног правилног разумевања смисла народне борбе и наше улоге у овим историским моментима, произилази исповетност гледања на све проблеме који интересују народе наших земаља. Опет дуги поздрави, узвици, скандирање... А онда, дуга узорно формирана манифестационг поворка кроз град. Биле су то, по признању софијске дневш штампе, манифестације у Софи ји до тад невиђене. Слегло с< и велико и мало. Сви су хтел! да нас виде, да нас поздраве, да нас обаспу цвећем, да кажу колико смо им блиски, ко лико смо им мили и драги, д; нам кажу да смо браћа. Са сваке стране цвеће, поздрави аплаузи, одсвакуд узвици: „Ура, Браво! Живели!... И тако све до Универзитета. Ту опет го вори, срдачни и полетни: треба знати ценити националне култур не тековине, треба их данас и бранити, мушки и одлучно бра нити...

Стан и храна

Још нисмо заморени у тој бујици одушевљења што се изражава кроз заједничке узвике, пароле, одобравање, кроз заједничко усхићење и дирљиво братимљење. Но ипак, време је поодмакло. Идемо у велику академску кооперативну мензу на ручак. Услужност и предусрет-IТО даљини, грмљавина пртмуЛсЈ о Маии* п- * ,/г *

процентно такав: снага и одлучност у борби за правду и истину испољавани су тако непоколебљиво. Захтеви јасни: бугарски студенти с поносом гледају на успехе које је постигао њихов Универзитет. Но да би он био у пуној мери прави народни Универзитет, мора бити аутономан; мора пружити слободу студентског организовања; мора обезбедити академску

слободу уопште. То је полазна тачка и за омогућавање сарадње са студентима страних, првенствено наших Универзитета. То је уједно пут њихове борбе за мир, културу и напредак. Једном речју, бугарско студентство се изјаснило једнодушно да се најенергичније заузме за оства рање својих студентских права. Наш говорник је у дугом и младалачки топлом говор*' -"'^ткао |Д- I својУ г - '‘V В’Г

јер истина је увек и свугде иста, јер она има увек дубоко продоран глас, као звук звона које се свугде разлеже и свуда снажно одјекује.

Ћирило и Методије

Освануо је велики бугарски национални празник. Пре подне; бескрајна поворка грађана, разних организаци

ја, студената, средњошколаца’ смотра народа, који цени своје светле традиције и протагонисте просветно-ослободилачке мисли. Ми смо посматрачи! По подне: један непредвиђени излет. Одлазимо камионом у два оближња села да видимо бугарско село, бугарског сељака, да видимо бугарску с,'-~иц-| младину. У Петрчу I пп 01Ј омладинци V" Л* Г 1 >К | у,IЛ/,;гл 1 'ЗНО 1

Грлимо се још једном, д>убимо се, стежемо једно другом од узбуђења дрхтећу руку. Воз полази. Скандирање, махање, поздрави. Одједном; маса на перону се усковитлала, по* шла, потрчала; потрчала пружених руку као да жели да заустави воз, да заустави, да обузда ту неман која, ето, хоће да однесе из њихове средине, из њиховог братског загрњаја 280 младих и борбених срдаца, 280 младих л>уди и девејака, њима тако блиских и драгих. Перон се нешто мути, већ је сасвим мутан. Примећујемо неко комешање, назиремо масу, али лица не разазнајемо. То сузе капљу; то су сузе које се полако сливају низ лице и хладе наше образе. Сузе капл>у, навиру, а воз одмиче и оставња за нама, тамо на перону софиске железничке станице, наше домаћине и угостителе, наше једномишњенике и браћу, драге наше бугарске студенте које смо понели са нама, у нама у нашим срцима.

Закључак

Незаборавни дани нашег боравка у Бугарској остаће увек живи сведоци једне истине; ми и наши бугарски другови потпуно смо се разумели. Јасно и недвосмислено смо рекли свима и свакоме, и пријатељима и непријатељима, ко смо и шта хоћемо. Рекли смо јасно свима да неизмерно волимо наше ИIЛIВН ицДА наооде из којих 1 н ' ' гримч п«Г ди --п-.пиу ЧВПГТ*' - «

Страна 4

.БЕОГРАДСКИ СТУДЕНТ-

Број 3—4