Студент

СТУДЕНТИ У НАРОДУ

Наше екскурзије у унутрашњост

Санџаклије...

Тридесет младих срца је узбуђено закуцало кад се у поноћ црна, дуга локомотива кренула са осветљеног перона Београдске станице и као погађа јући да се нама жури јурнула свом брзином у ноћ. Тридесет очију се с поносом зауставило на заставицама које су прикачене с лијеве стране груди свакога од нас и такс су очито говориле оно што је срце хтело рећи. „Бранићемо земљу“! Пјесма је одјекнула. Пјесма искрена, топла, прожета љубављу за своју родну груду, за отаџбину отаца и дједова наших, а у исти мах претећа и силна као снага која је бујала у нама. „Живи, живи дух словенски, живјеће вјековима. Одјекнула је неколико пута кроз ноћ, а прса се бурно надимала, очи засјале гордошћу. Да, ми живимо, синови њихови, синови Матије Губца, Гаврила Принципа, Танаска Рајића и других хероја што нам својим примјерима освијетлише пут. Воз иде, јури. Куља бијесна пара као вулканаписак раздире уши. Другарска шалаисмијех достижу кулминацију. Замор се не осјећа и ако је поноћ давно превалила. Предели постају видљиви. Високо у небо се дижу каменита брда, а доле разбијајући се о камење ваља се и шуми Дрина. Шуми Дрина мукло и тајанствено, а шумом својим прича вјековне приче наше прошлости, Стижемо у Рудо, на тромеђу Босне, Сан, . Даж је лијеп сунчан. Чекамо аутобус који треба да нас одвезе у Пљевље. Вријеме нам није дуго, шетамо кроз варош. Свијета има више него обично, јер је пазарни дан. Поред нас промичу мрка, сунцем опаљена лица и кршне прилике сељака из околнихала. Започињемо разговоре. Они су радознали. Запиткују нас: „Како је тамоу Београду? Помињели се рат ?“ И један се с поносом истиче напријед и узвикује показујући, прстом гола, камената брда која нас окружују: „Тамојемој дјед пао, пашћу и ја ако то буде затребало. На овај камен непријатељ неће ступити!" Мрка чела се набирају и безброј очију управ-

љених на нас прећутно говоре: „И ми мислимо као он“. Нијесмо ни осјетили кад нам је прошао дан. У први сумрак полазимо аутобусом за Пљевље. Треба да стигнемо прије девет, забаву смо заказали за то вече. Сједамо. Мјеста има мало. Наслагали смо се скоро једно на друго. Пут је стрм, опасан. С једне стране Лим а с друге сиви каменити зид. Изненада, заустављамо се, Питамо се; „Шта је“. Пукла гума. Нећемо стићи на вријеме у Пљевље. Чекамо стрпљиво да шофер,изврши поправку. И опет пјесма, шала и смијех. Мора се бити оптимиста. Полазимо поново. Ћуте црним велом обмотана, каменита брда, као да побожно слушају пјесму наше младости, пјесму што бије необузданим ритмом срдаца из груди њихових дичних синова. Стижемо у десет часова у Пљевље. Дочекује нас група колега и колегиница, омладинки и омладинаца. Поздрављамо се срдачно уз пријатељски осмјех. Одводе нас на заједничку вечеру коју су нам они приредили. И опет шала, смијех; ни трага од замора. Послије вечере одлазимо на спа-

вање код колега и колегиница. Забава је одложена за идући дан. Сутра дан смо одиграли утакмицу са спортским клубом Пљевљака, а у вече је одржана забава. Мада грађанство није било на вријеме обавештено посјета је прилична. Наш програм их је одушевио. За вријеме приказивања Чапекове „Мати“ узбуђење је достигло врхунац. Боре се скупљале на челима старијих, млади су уз* државали дисање, а жене мајке плакале су. Кад је иза кулиса одјекнула пјесма „Хеј, Словени" маса се тргла, уско* мешала и сложно с нама запјеI вала. Били смо задовољни. Не, I нијесмо узалуд долазили у ове кршевите предјеле. Народ нас је разумео, схватио шта ми хоћемо и дао нам снаге да продужимо на започетом послу. Зажалили су кад смо пошли. „Кад би нам још једном дошли“ говорили су многи. Јурили смо аутомобилима ка Пријепољу, Пут се у многим окукама непрестано пеосвевише и више уЗбрдо такода нам се чинилодаћемо најпосле ући у облаке који су непомично стајали на врху. Снег! снег! узвикнула је једна колегиница, И збиља кроз аутомобилски прозор су нам долијетале мекане, бијеле искрице, које су се слагале по голом кршу. Поглел нам је пао у долину. Тамо није било снијега. Дивно је ! узвикнулп јс поново иста колегиница. „А за- ј

мислите да ту једнога дана почну ходати непријатељи" убацио је неко. „Дрзнеш ли даље, чућеш громове“ поновили смо у хору стих из „Отаџбине“ Ђуре Јакшића, и с љубављу и поносом се загледали у огромна брда чији нас је ланац опкољавао. „Бољи су своји и кршеви голи, но цвјетна поља гдје се туђин шеће“. И у Пријепољу насје народ одушевљено дочекао. У вече, на забави је сала била препуна. Заставице са натписом „Бранићемо земљу“ су нам просто отимали. Ми смо са жаљењем продужили за Сјеницу. Да смо могли радо бисмо повели са собом све њих. Сав тај свијет што се окупљао око нас ипоздрављао нас са разумијевањем. Опег су се ређала каменита брда покривена снијегом и ако је већ пролеће. Многобројна стада оваца су плашљиво бјежала испред нас а чобани су махањем руку и задовољним смијешком одговарали на нашу пјесму. Приближавали смо се Сјеници. Већ се у долини, поређане једна поред друге, у зраку сунца јасно опажале бијеле окречене куће. И на један-

пут изненађење, пријатно изненађење. Са музиком на челу поворка грађана чекала је на нас. Опет срдачни поздрави, пријатељски осмјеси изаједничка пјесма, која се у часуспонтано рађала, јер смо сви осјеНали исто и мислили исто. И још једна ноћ пријатно проведена уз игру, шалу и смијех. Сјутрадан смо продужили за Нови Пазар. И каосвуда успех је био невјероватан. Официри и стари командгнт били су одушевљени нашим програмом и пјевали с нама „Хеј Словени". Да, ми смо били задовољни, потпуно задовољни. Циљ с ко]им смо пошли постигли смо у потпуности. Уздрхтала су и оживјела срца поносних горштака, а свијест се пробудила и проговорила: „Бранићемо сви границе. Не дамо ни стопу наше земље“! С поносом смо могли рећи друговима кад смо се вратили у Београд. „Не брините! Само преко мртвих тјеласа може ступити непријатељ на кршна брдп Санџака".

У Санџаку

Србијанци...

Студенти Србије ношенижарком љубапљу према свом наро ду уложили су све своје напоре на повезивању и збијању све омладине Србије: на повезива њу са својим народом, ради остварења највећег задатка да* нашњице олбране Зато су у низу места Србије:

Обреновцу, Параћину, Ћуприји, Јагодини, Ваљеву,Смедереву, Пожаревцу, Нишу, Књажевцу, Зајечару, Младеновцу и Аранђеловцу приредили своје родољубиве приредбе заједно са својим професорима г.г. Б.С. Марковићем, Јаковљевићем и Страњаковићем. И омладина и народ најлепше су поздравили њихов рад манифестујући заједно своју спремност за одбрану граница. Пред споменицима палих хероја у прошлом рату сви су били једно: стари ратници и официри претставници наше војске, соколи и носиоци наших највећих одликовања, српске мајке и претстввници наше културе. Дело оних који су пали никада неће бити заборављено. На њиховим гробовима кује се неразрушиво јединство које ће превазићи све разлике и подвојености и осигурати бољу будућност за све. Отуда најискреније речи, отуда дочеци и испраћаји, војна музика, отуда одушевљење и спремност младих и старих за одбрану заједничке ствари земље. И тако стално наставиће се тим путем. Наше јединство прострујаће сваким градом, прострујаће сваким селом. И тада неће биги те силе која ће нам моћи такнути оно што нам је најсветије независност и слободу. А ако нас ко буде дирнуо', српске ће гусле још једном опевати одушевљење и храброст иладих, и њихово несаломљиво јунаштво у одбрани земље.

Босанци...

Студентм. БлДаштц и Хсрпе ГОВЦИ су били МС:Г)У ПрНима који, увиђајући тешку ситуацију у којој се налази земља, пођоше у народ да буде дух отпора, да апелују на окупљањеомладине и свих народних, ро* дољубивих снага за одбрану државне независности. Није се жалило ни труда, ни напора, већ је сваке неђеље по седамдесет студената полазило на посао у Босну. Ми нијесмо ишлн у села већ само у касабе и вароши и одржали смо приредбе у десет босанско-херцеговачких мјеста. Свугђесмонастојали да се нађемо са омладином студентском, соколском, муслиманском, хрватском, радничком па и сељачком, да из мјењамо мисли,дасе упознамо. Гђе је дошло до сарадње са старијим била је присна и потпуна. Наше приредбе су свугђе будиле велико интересовање. Народ је задовољан са нама и нашим родољубивим програмом, Прво наше путовање у Добој, Теслић и Дервенту имало је тај значај, што је то био наш први групни одлазак у народ, па смо га схватили озбиљмо. преозбиљно, скоро историским походом. Говор студента на костурници добојских интернираца, био је као прокламација босанско-херцеговачког младог нараштаја народима Босне и Херцеговине. У другом путовању смо посјетили Тузлу и Бијељину. И у једном и у другом мј*сту доживјели смо риједак пријем и разумевање. Пут у Босанску Крајину иаш трећи пут у Босну, имао је посебни значај. Посјетили смо крај, који је дао толико народних бораца и устаника у коме је поникао и у коме

је дјелао народни трибун, борац и учитељ, Петар Кочић. Били смо у Бихаћу и Приједору, говорили народу и говорили с народом. Посетили смо Бања Луку, срце Кочићевог краја, гдје се први пут појавила бунтовна Кочићева: „Отаџбина“ и рекли пред Петровим бронзаним кипом окупљеном народу да опет„6арут мирише*. Посљедње наше путовање у Мостар и Сарајево било је најважније. Пошли смо у Саоајево центар Босне и центар рада предратне револуционарне омладине и прво што смо учинили била је посјета гробовима палих хероја. Дирљив је био сусрет двеју младих генерација. Једна генерација је лежала под плочама, нијема и умировљења а која је ипак тако рјечито говорила о својим дјелима, борби и жртвованим животима за народ ислободу. Друга жива, полетна, спремна да пође путевима прве и која њима већ и корача. Стисли смо се око гробова. Народ свуда око нас; много људи, жена, омладине. Студент говори. Ријечи су му тако продорне, упечатљиве. Нека драга нам старица грца у сузама. Сигурно мајка неког који ту лежи. Говор се даље испреда час болан, час ватрено борбен. ...Све ваше нам је тако разумљиво и блиско. Држали сте тајне састанке, учили сте, спремали се и били спремни на све. Није вас било много, јато неустрашивих, лијепих младића. А ваше су бомбе и хитци тако демонстративно претили по сарајееским улицама Ви сте се .борилијерсте тако мозили осваЈаче, ропство и неправду а вољели сте народ и слободу. И вас су тако крвнички мучили, мрцварили вас, стријељали као звијери, вјешали вас као разбојнике, а ви сте били само борци, свјесна и одушевљена народна омладина, дивни синови свога народа. Као да гледамо кад си пао Богдане. Још нас узбуђује твоје озбиљно и неустрашиво око, замах твоје деснице и крв која лопти из тебе и прави локву на сарајевском плочнику. А ти Владимире као да си још ту негђе, негђе на тајном састанку и својом импозантном појавом и пламеном ријечју дјелујеш на људе.будиш у њима вјеруиодушевљење за борбу. Као да си још ту, Данило, па из прикрајка стрпљиво прибираш Људске снаге и нижеш борбени ланац, којим ћеш онемогућити непријатеља. Гаврило друже, ти као да си ту негђе у маси и чекаш присебно час да извршиш дјело... Ми знамо, вас више нема, али смо увјерени кад би сад устали, да би вам било мјесто међу нама, у првим редовима наших колона... Пева се „Хеј Словени". А онда полазимо у посјету другим гробовима. Маса народа нас слиједи. Сарајевске улице прекрила је поворка старих и младих грађана и сељака, на њима се остварује јединство народа за одбрану земље. Сјутрадансу сарајевски дневни листови доносили велике члгнке под крупним насловима: -- Под девизом „Бранићемо земљу“ одржане су велике манифестације босанских студената и истицали крупним словима нашу поруку: „да за омладину Југославије није ништа гинути за слободу".

ПИСМО ИЗ ФРАНЦУСКЕ

(Настав.к са 6 стране Сматрали смо неопходним да Вам у овом првом писму, које би требало да успостави везу међу нама, укратко изложимо наше мишљење по горе наведеним питањима. Хтели би смо да Ви, будући нама блиски, будете у овим тешким данима по нашу земл>у, где су угрожени интереси наших народа, т. ј. ваши и наши интереси тумачи наших осећаја пред народима наше земље. Верујемо да ћете нам одго ворити и да ћемо тако измењати наша мишљења по актуелним питањима. Поздраљају вас ваши другови и пријател>и Сатр Је сопсеlгаИоп Сгоире Уоидохlаоlе (Поl Н.l Сигг Риг Впззеs ВКАN С Е I

Број 3—4

„БЕОГРАДСКИ СТУДЕНТ“

Страна 7