Студент

НАШ ПОСЛЕДЊИ ОПРОШТАЈ

ВеН сама вест о болести нашег ректора изазвала је бригу и стрепњу у срцима студената. Новине које су ту вест пронеле пронеле су ту стрепњу свуда где су се студенти налазили. Оно мало студенага у Београду свакодневно се распитивало о стању здравл.а изабринутослегало раменима. А кад се у недељу по подне пронео глас о његовој смрти била је то тешка вест за све младе људе који су посећивали Универзитет или су се тек спремали да га посете. Човек који је с чашћу и успехом мудро водио највећу научну установу, који је пронашао пут здравог и нормалног живота на У ниверзитету, који је пошао тим путем, тај човек вољен од свих више није међу живима. Ноћним возовима хитали су студенти из ближих крајева према Београду да одају последњу почаст своме ректору. Ујутро су се скупљали на универзитету тихи и жалосни. У старој згради су се смењивале почасне страже. Тако је текао овај жалосни дан. Ау пет сатисеУниверзитет опраштао са својим највреднијим чланом. Гоаори господв лросјзесора У име Универзитета Београдв и Загреба опростио се са покојником инж. Станоје Недељковић. У име Правног факултета говорио је др. Ђорђе Тасић. Од Удружења универзитетских наставника говорио је г.Др.Ђорђе Мијовић, који је између осталог рекао; „Као колега, друг и човек, | покојни Јовановић је у сваком погледу био душа од човека. Карактеран, исправан, правдољубив, тих и одмерен, он је према колегама себи равним био пажљмв и учтив и старао се да никога не увреди. Према млађим колегама и студентима правичан, свакад спреман да их Саслуша и да им до крајњих граница могућности изађе на сусрет. Оеим својим радом и својим делима пок. Јовановић послужиће нам као пример како се ради за школу када се она воли а пок. Јовановић је волео школу. Др. Жујовић опростио се с покојником у име Кредитнезадруге универзитетских професора. Између осталог др. Жујовић је рекао: „Допустите ми још да на растанку са нашим драгим ректором, исгакнем једну поуку коа се изводи из његова живота и рада : Драгослав Јовановићје умро 1 рано али еа сатисфакцијом да еу у овом друштву, које се са много страна може кудити, његово поштење, доброта, рад и скромност добили заслужено и једнодушно признање. Говор претставника Уједињеие студентскв омладине Др. Драгослав Јовановић, долазеКи на ректорски положај добро је схватио да је Универзитет народна установа на комс се школују синови народа и да он треба да послужи томе народу народним синовииа. Он је далеко био од те мисли, која се до тада могла чути од неких одговорних универзитетских кругова, да постоји хипрепродукциЈа иителектуалаца и да треба извршити селекцију оних којићестудирати. Н«1 ми јогп увеи мало имамо школоване интелигенције, ми смо још увек земља којој треба много лекара, правника, инжињера, агроиомн, профессра итд синовима народа, студентској омладиви, која ч иначе живи под тешким оодијалним л економским приликама, треба омогућити да што пре за-

вршн студије, треба да на Универ-, антету влада једна атмосфера пове-' реља, љубави слоге н мира. То су , биле мисли новог ректора који до-1 лази 1936 на чоло Универчитета. И! од туда његова стална мисао о неминовној сарадњи студената и професора, као битном услову за успе- ј шан развнтак науке. мисао о миру ј и реду, мисао којз језатри годино I њсговог ректоровања добила своје , пуно оживотворење. Резултатн су јасни: пуна сарадња измећу госпо-, де професора н студената је остварена, и она ј» донела несумн.иве | резултате и на научном и на култур-1 ном и на економском пол.у. (. дру- ; ге стране, кроз то стање ловерења н сарадње, постигнуто је, изузимајући шачицу однарођених и пропалих елемената који су се ставили у службу некултурних и против народних сила, швроко једвастао студентске оиладвве, јединство цементирано кроз борбу и напоре за бол>е услове, услове школовања, прожете одаиошћу и љубављу према своме, народу, према култури, напретку и слободи. Јединство студентске омладине, апсолутна чврсткна н.ених редова, које смо ми постигли за овај период ректоровања пок. Д-ра Драгослава ЈовановиНа, то је она сила која Несе, сутра кад народу, у данашњој тешкој и пуној опасности међународној атмосфери, буде то требало, ставити на страну народа и његове одбране, као што се и до са *а стављала за његово добро и напредак. Ректор ЈовановиН добро је схватио значај аутономије Универзитета за напредак науке и за успешан развитак слободне научне мисли.И зато је све своје снаге уложиодаочува Универзитет, да се не окрњи његова аутономија, да Универзнтет остане слободна установа на којој ће се гајити слободна наука. Натоме делу доживио је много непријатности. Мрачне и против народне силе, предвођене одрежима нисусе никад одрекле идеје, да Универзитет послужи њима као филијала за њихове уске партијске циљеве и установа за лиферован.е, не слободно изграђених интолектуалаца него послушннх духова и покорних слуга. И на покојног ректора ми смо то знали, правили су се тајни ијавни притисци, око његове личности прављвне су интриге, гледало се да се он уклони са чела Универзитета. Било Је момената када је наш ректор под ударима клонуо духом, када се колебао. Али његова светла личност, његово грађанско поштење, његов лнберализам и слободарство држало га је и он није хтео да се

преломи, није хтео да подлегно. Стајао је право, јер је знао да је право и истина на његовој страни. Алн, кад нису помогле интриге, кад нису помогле претње, против н.ега се хушкала једна шачица проданих душа, чији је разбојнички н злочнначки рад добро познат студентској и другој јавностн. Још се добро сећамо оног момента од маја прошле године када је групица нахушканих одрода провалпла на правни факултет, уз повике: „Доле жидовски ректор! На в> шала ректор!“ Издавани су летцм у кој'им6 се нападала честита личност Др-а Јовановића, писао је памфлоте »Словепски Југ«, претило се убиством преко телсфона, нскаква назови »Унитаристичка национална

омладина* трубела је преко евојнх; списа највсКе лажи и најиогрдније ствари, све у циљу да би што више загорчили његов живот и да | би сломили и.егову личност. То је покојном ректору много за-! давало бола јор он то нмје заолу-1 живао. Али он је увек, кад би изашао из момента клонулости, кад је | дошао у контакт са правом и пошгеном студентском омладином, кад ј је видео да нма подршку у професорском колегијуму и у јавности, кад је видео да његов рад доносн плодоносне резултате, опет се усправљао, опет је добијао веру, и ишао напред, увек неуморно радећи, са сталном мишљу и бригом о Универзитету, о студентима и њиховим потребама, о општем напретку. Та стална брига за дужиости, није покојном ректору дозволлвала ни да самој својој личности посвоти довољно пажње. На крају, ето дође смрт и прекратн једну плодну актнвност, један племенит живот. Мн студенти изгубисмо свога великог пријатеља и учитеља, Универзитвт изгуби свога шефа. Губитак је велики, али је велико н његово дело. Зато Ке наша успомена на њега бнти трајна и светла. А његово дело, чврсто и трајно, дело сарадње, рада и изградњо, ми Кемо наставнти, и са новим ректором од кога тражимо да пође стопама покојног Др-а ЈовановиКа, поћи напред убољу будућност и срећнији период развитка нашег Универзитета. Слава великом пријатељу студентске омладине Др-у Драгославу Јрваноаићу! На гробљу После одржаних говора пред старом зградом Универзитета пошла је тужна поворка. Пред поворком је ишло двадесетпет венаца које су носили студенти у два реда улицама пут гробља где је за неко време био обустављен саобраћај. Говор претставника Акционог одбора Госпође и господо, господо професори, другарице и другови, студенти. У име Акционог одбора стручних студ. удружења опрашгам

се од нашег драгог ректора. Свима је вама, а нарочито г.г. професорима и нама студентима још у живом сеНању дзн 29 април 1936 год. Тога дана на свима факултетима Београдског универзитета изашао је проглас новог ректора упућен студентима који су се већ 25 дана налазили у тешком штрајку вођеном против увађања полиције на Универзитет, а за одбрану аутономије Универзитета, за одбрану слободне науке и слободне школе. Тај проглас био је по својој топлини нешто но-

во и необично за нас студенте Читајући га ми студенти схватили смо да нам га упућује човек који нас разуме и који нас воли. Истог сата студентски штрајк био је завршен. Са великим олакшањем у срцу тих првих мајских дана 1936 год. посећивали смо свежу хумку нашег друга Жарка Мариновића који је погинуо у штрајку, посећивали смо његов гроб с много поуздања и ведријег чела јер је била одбрањена аутономија Универзитета за коју је он дао свој живот, Тих дана почиње за све студенте и за Универзитет као целину ново доба, доба мира и рада, доба слободнијег научног стварања, доба све већег збрињавања студенага и свестране плодне сарадње са нашим професорима. Одтих дана када су г. г. професори изабравши за ректора човека који је истински и дубоко желео добро нашој школи, студентској омладини и целом народу створили услове за благоносан рад на свим пољима ове највише просветне установе од тада па до данас за ове три године створено је такво дело које ће остати забележено као један од најзначајних примера у културном развитку не само Универзитета неги и читавог народа. Човек који је стојећи на челу Универзитета у то велико дело унео сву своју љубав за народ и омладину, не штедећи ни време ни своје здравље наишаоје на љубав и на захвалност у нашим омладинским срцима и ми смо га звали а нисмо га могли друкчије ни звати него „наш ректор“. Како да свим срцем не волимо човека који је за нас често и болестан даноноћно радио и који би нам у тренутцима највећег замора говорио; „Заиста мени је тешко, али морам да радим кад помислим да је вама још теже“.

Знајући да већина студената живи тешким животом он је схватио да се Универзитетским властима намеће као основна дужност да заједно са студентима умање беду, глад и туберкулозу, које су харале у студентским редовима. Ми студенти никад не можемо и нећемо заборавити да је наш ректор свим силама радио и допринео да се коначно оствари студентски захтев за смањењем такса и школарине, захтев који смо ми узалуд годинама постављали, захтев због чега смо често,

нажалост, и у затвор доспевали. Решење тога проблема омогућило је и омогућиће у будуће студирање омладини из најширих народних слојева. Да бн се што више елакшале материјалне нево.ге студената, од којих је преко половине сиротиња наш Ректор је, помаган одУниверзнтетског сената и осталих професора уложно све своје снаге да ојача студентске економске организације које су већ постојале, н помогао је стварање нових за којима се осе Кала потреба као Потпорно удружење, Дом студенткиња и Централна менза. Наш Ректор је хтео, н то је постигао, да наш Универзитет буде права народна школа приступачна најширим слојевима народа без обзира на имовно стање. Зато Универзитет данас може да васпитава и враКа у народ праву народну интелигенцију. Прожет слободарским духом наш ректор је тежио да сачува и сачувао је Аутономију наше школв за коју, у свом годишњем извештају Универзитетском веКу кажв ове значајне речи: »Аутономија Универзитета је у првом реду услов и гарантија слободе научне мисли. Наш Универзитет је био увек везан за наш народ. Данас својим ставом и методама он је још више појачао своју везаност за народ“. Тако схватајуКи школу наш Ректор јв увек био за пуну сарадњу професора и студената, неометану ии од кога, и за пуну слободу стручне и опште културне самоизградње студената. Кроз ове три године рад студентеких стручних удружења донео је толико плода да наши наставници данас често изјављују како се- стручни и културни нивостудената осетно подигао. Госпође и господо, другарице и другови, Ми студенти Београдског универзитета и наш акциони одбор имали смо тужну судбину да смо били због своје одлучности, у борби за своја студентска и омладинска права често нападани, оцрњавани и прогањани. И ми никада неКемо заборавити да су нас у нашим најтежим данима разумели и пружили нам пријатељску руку сви поштени љЈ ди ове земње, нарочито иаши професори а испред свих наш Ректор. Када је студентска омладина свесна опасности у којој са налази наша домовина прегла на посао да подигне и окупи све студенте, и сву осталу омладину у акцију за јачање одбранбеног духа у народу и омладини, наш Ректор нас је опет најбоље разумео и свесрдно помогао. Ми никада неКемо заборавити оне његове племените речи, које нам је упутио на овогодишњој св. Савској прослави. А када смо завршавали наш први Добровољни студентски војнички курс за одбрану земље, није бнло краја нашем одушевљвњу, када је наш ректор дошао да нас види и да нас поздрави. Снажносу закуцала под војничким блузама срца студената који су стајади у пуној војничкој опреми и проломили се поклици: „Живео наш Ректор*. На жалост веК данас, кратко време иза тога, ми се с њим, нашим драгим Ректором, којн је сагорео у раду за нас, за навек опраштамо. Другови студенти и студенткиње, данас, када су стегнута наша срца, зарекнимо се да никада неКемо заборавити нашега Ректора. Данас је широм читаве земље у црно завијена свака кућа у којој живи студент. Велика је наша студентска жалост данас, ]ер ии се растајемо са нашим најрођенијим. Жалост је још већа што га већина студвната не може испратити до његовв вечне куће. На Београдском гробљу, ми отуденти Београдског универзитета имамо два светла гроба. то су гробови студената бораца Срзентића и МариновиКа, палих за слободу и студентска омладинска права. Данас на том гробљу подићи ће се још јвдна света хумка. Ми ћемо посећивати а гроб нашег ректора као што се посећује гроб оца или мајке, ми Кемо е на његовом гробу тражити себи пол утеху, савет, као и што смо а их добијали од њега, однашегдра. гог Ректора кад је био међу нама. Драги наш Ректоре, студентиБе'* оградског универзитета кажу ти за - навек збогом. Поздрављају се с то[. бом последњи пут са заветом : Ве-0 ликом пријатељу, учитељу и заштитнику студената, нашем драгом рвкР тору остаће међу студентима нај-0 лепши спомен, трајна најдубља заг. хвалност и вечна слава. а Од студената су говорилм о још колегиница Ивачковић и 1- колега из Бугарске и неки од ), ј гослоде професора.

(Јтудентска стража покрај ковчега свога ректора

Ванредни број

„БЕОГРАДСКИ СТУД Е Н Т“

Страна 3