Студент

Наши у концентрационом логору Гирсу

Репортажа

21 август 1939 године „Али не заборавите, не сме бити никакве пропаганде!... Никакве пропаганде!“ Тим речима испратио нас је префект полиције из Поа, пошто нам је после енергичног одбијања ипак морао дати одобрење да посетимо логор. Преко тридесет километара од последње железничке станице Олорона, на падинама Пиринеја, далеко од послелње сеоске кућице, на једној пространој ледини ничу, као [из земље, стотине малих дрвених барака поређаних као под конац. На једном обронку земље утиснуто је белим каменчићима званично име овог новоподигнутог насеља: СашрсГесопсеп(гаНоп Сигв. Одмах до њега неколико таблица скреће пажњу и забрањује пешацима, а нарочито аутомобилистима, задржавање у овој околини. Ми смо упорни... Прилазе нам подофицири, официри. Дугачка објашњавања. Најзад нам ре* коше да мало причекамо. Пропусница од префекта, разне препоруке од утицајних личности а и делегација једне познате и ]аке међународне омладинске делегације као што је Светска Студентска Заједница, чине полако своје. У очекивању решења разгледамо ову малу варош. На површини од квадратног километра смештено је преко петнаест хиљада избеглица. Бодљикавом жицом одвојени су Шпанци оД добровољаца из Међународне бригаде. Шпанци су пак подељени у три групе (Илота): Баски дрц КЗДЈД СУ сдуаги.пи у јацији и остали Шпанци. А из Међународних бригада груписани су по народностима. Све су групе одељене жицом. Не треба заборавити на онај ред јаких челичних бодљикавих жица који опасује цео логор. На сааких педесет метара унаоколо постављене су стражарнице. Има три врсте жица и три врсте чувара реда и по*. ретка у логору. Постоји, прво, полиција под управом војних старешина, затим полиција са цивилним старешинама и најзад регуларна француска војска, која врши службу споља. Војници су по стражарницама са пушком увек на готовс, баш као да чувају разбојнике и окореле зликовце. Средином логора иде великИ асфалтни пут, дуг око хиљаду метара. Логорска главна улица дуж које су електрични стубови са великим светиљкама. Десно од улице вије се на великом јарболу француска триколора, симбол слободе, а с леве полициска барака, где се приликом посете дозвољавају састанци. Учини ми се парадоксално: поносна триколора и кордони полиције у њеној сенци!... Али,... сетио сам се да се та иста поносиа.триколора вије и у Алжиру, Тунису... Вије се, а у њеној сенцииегри слушају фијуке колонизаторског бича... Подофицир, вероватно раз- 1 водник страже, враћа се са на- ] шим пропусницама и објашњава ј нам да командант логора није < ту, највероватније да неће ни доћи. Њима није могуће да нам I дозволе обилажење логора..., , -евентуално, могли бисмо причекати до сутра, прекосутра, : па ће се видети шта се може , учинити...Опетобјашњава.При- I лазе још неки официри. Нека- Ј ко нам полази за руком да нам ј

бар одобре виђење са нашим земљацима... Колебају се, договарају, и најзад пристају... Пишемо на хартији имена другова које желимо да видимо и стражар одлази да их зове, т.ј. да им да некакву металну плочицу са којом ће моћи несметано да изађу из свог илота и да прођу кроз главну улицу. Очекујемо са узбуђењем. За који час па ћемо вндети своје другове, браћу, наше земљаке, људе о чијој смо легендарној храбрости слушали са дивљењем. На путу се појављује мала група. Журно нам се приближују и машу нам марамицама. Да ли су наши ? Прва је дошла једна група Шпанаца са својим командантом све групе бирају између себе човека који ће бити у

контакту са властима логора и ипј м са ста.ратн д гцммз ПОтребама својс групе... Власти логора и појединци опште само преко команданата... То је плод дуге и жилаве борбе, штрајкова глађу, тврђавског затвора, присилног рада, плод крваве борбе и помоћи француског народа, то је плод јединства и једнодушности свих избеглица пред којим су морале власти да устукну и услед чега је колико-толико заштићена безбедност појединаца. На вратима се појављује већа група... Тискају се... Да ли је међу њима који од наших? Има ли кога из Југославије? у хору пита новодошла група. Грлимо се, љубимо, чврсто стежемо руке. Долазиш ли право из Југославије?... Кад си дошао?... Шта има ново?... Како су наши?... Шта се ради?....Причај!... Причај!... Читава бујица питања. Двадесет њих су ме опколили и само засипају питањима. Узбуђен сам. Језик ми се завезао и само би их гледао и грлио. Препознајем поједине... скоро све... Мирко, Бранко. Вељко, Гојко, Бане, Пинецки, Обрен, Данило... Не, прво ви мени причајте како ви живите... Не, не, заграјаше, причај прво шта има ново? Како живите? Како споразум? Како међународна ситуација? Како стоји са студентским покретом, омладинским покретом?... Питање за питањем. Много што су само начули па желе да им причам до детаља... Долази један официр и позива нас да пођемо до команданта логора јер*жели да нас види и да разговара са нама... Мало смо у недоумици јер нам је још у сећању оно „искрено"

уверавање да командант логора није уопште ту и да је највероватније да за два или три дана уопште неће доћи. Наши познају те трикове, гуркају се и смешкају... Пођите, кажу, а за то време ми ћемо мало систематисатм питања на која треба да нам одговориш а и одговор на твоје питање како ми живимо. Полазимо, али се брзо враћам, јер у оном узбуђењу био сам заборавио на пакет цигарета који је требало да им предам као поздрав друхова из Југославије. Јесу ли наше?... О... Морава!... Наш дуван!.., Са наших поља. Командант, виши француски официр, љубазно нас прима и рукује се са свима.. Дубоко је тронут нашом другапском паж-

њом. Он неуморно прича,.. Гдаори уам .гу р/д чиим гпупз.ма За тренут здстаје и пита; Има ли међу вама кога из Југославмје? Претставл.ам се. Говори мл како је слушао о великој храбрости мојих земљака. Диви им се, и т. д. Наставља да нам прича о животу становника логора... И опет: Верујте, они живе истим животом као и француски војници... Поздрављамо се с њим и враћамо полициској бараци где нас са нестрпљењем очекују нати другови. ГБима су сад дозволили да изађу пред бараку и да тамо разговарају с нама. Опет грљење, Придошао је понеки нови. Исписали су на парчету тије питања на која треба да им одговорим. Разговарамо о општој политичкој ситуацији, о унутрашњим проблемима Југославије, о студентском покрету, омладинском покрету... Причам им и презнојавам се. Њима је све мало, недовољно... Искрсавају подпитања; рад на савезу балканских држава, последња фаза споразума, смрт ректора Јовановића и избор новог ректора. И последње питање: да ли се когод у Југославији стара о њима, пита ње, на које ми је било тешко да одговорим, питање, чији су одговор највише очекивали. Причам им а осећам да је мој одговор слаб, осећам да и на нама лежи велики део одговорности што нисмо учинили више за њих. Мукла и непријатна тишина. Пролазе минути. Па шт.т мислите сада да предузмете?... Не усуђујем се да погледам

онога који пита. Да ли ће бити довољна обећања која ћу им дати? Очекују да им одговорим. Нико не прекида тишину, само тупо одјекује бат цокула дежурних стражара... Хоћеш да ти причамо о нашем животу? Ја ћутим и не дижем очи. Шта да ти причамо? О многим стварима знаш и сам... Знаш зашто смо отишли у Шпанију. Познато ти је зашто смо се борили. Кад смо се борили на Гвадалахари и на Манзанаресу, ми смо се тада борили за слободу и демократију у Југославији. Код Белчита и на Ебру жртвовали смо живот и за деморатску Француску, за одбрану њених граница... Југославија нам је затворила врата, не да нам да се вратимо. Наша рођена мајка не прима нас натраг. Борили смо се и за Француску, то врло добро знају сви овде. И ево нас у слободној Француској, ограђене жицом, а доскора су нас чували Сенегалци и учили „понашању 4 *... Прилази нам група полицајаца. Дошло је наређење да се повуку они на чијим ]е плочицама био број преко стотине. Бројеви испод стотине имају само команданти група, лекари, поштари и лица која руководе културним и просветним радом у логору... Свега тројица су могла још да остану. Опраштам се са онима који одлазе. Испоручују ми поздраве за родбину и другове, Тешко нам је да се раздвојимо. Поздрави све... Одлазе. Машуми и довикују. Ипак, надамо се скором виђењу... Довиђења... Окрећем се овој тројици која су остала и посматрам их. Дубоке боре им се превукле преко чела. Гледају према југу. Лвадесетак километа|га. је удаљена шпанска граница. Један упире прстом ка њој и говори полако: Да није било издаје... да нас нису продали они за које смо веровали да воле и бране демократију, мир би био сачуван. Победа нам је била близу. Седамо на праг бараке. Како са храном, оделом?... покушавам да поставим питање... Храна, одело, живот у логору... тја... од одела имамо оно што смо имали у Шпанији. Обућа? Показује ми ноге. На њима су платнене патике. Скоро сви имамо то. Командант групе има кожне ципеле или боље да кажемо остатке од некадашњих ципела. Исцепана чарапа вири кроз капну. По нама се види каква је храна!... Последњих дана добили смо сламарице. Кревета немамо... Прекинуо је причање. Неко време ћути, затим одмахну руком и наставља: Није ствар у томе! Издржали смо много и још више би могли да поднесемо. Али,... оно што не можемо да издржимо, оно што је јаче од нас, то је жеља да се вратимо кући. Из дана у дан она је све јача и све више расте... Све бисмо могли, чини ми се, да издржимр, само да можемо опет да видимо своје... да поново будемо тамо... Како поступају са вама? прекидам га. Ех, како, резигнирано одмахује руком, слушао си, сигурно, како је раније појединце гутао мрак... Муке смо имали са Сенегалцима и разним шпијунима. Било је свачега. Присилан рал, тврђански затвор, штрајкови... Покушали су

да нас спусте на ниво плаћеника и најамника. Врбовали су нас за Легију странаца... Није им успело... Понова смо им доказали зашто се ми* боримо, зашта смо спремни да дамо своје животе... Често нас провоцирају... Али ми се не дамо... Јаки смо и сложни... Сви њихови планови пропадају... Само, опет зачута и тек после дужег времена настави кажем ти, за све смо јаки, све можемо да савладамо, сем жељу да се вратимо. Ипак, умеша се други у разговор немој погрешно да нас разумеш и да схватиш да ми само сањаримо и јадикујемо. Цео наш дан је испуњен радом. Учимо. Највећи део времена испуњем нам је учењем. Учимо језике, нашестручне ствари (мисли на усаврша,вање техничара, лекара, и других), бавимо се и уметношћу... Најзад, и они су моралн да се врате својим илотима. Сад нам се тек свима развезао језик и никад да испричамо једни другима све што имамо. Грлимо се. Од како смо мо, ово је први пут да смемо до ове бараке да дођемо... читав догађај, зар не? Стражарима се жури. Поздрави и поздрави. Надамо се да ћете усПети да нам омогућите повратак! довикују нам. Довиђења, одговарамо. Наша делегација застаје на излазу и маше им руком. Нзих тројица, загрљени, све се више губе у даљини. Логор сзе вцше тоне у вечерњи сутон. Тешко ми је што остављам ове људе овде. Цео свет се дивио њиховом херојству, сви су им одали заслужно признање... а њихова рођена земља забрањује да се о њима макар и реч спомене Кинескиња из наше делегације прилази ми и каже како је у Шангају читала једну књигу која описује њихово јунашто и пожртвованост... Кинески студенти се диве и поздрављају ваше земљаке. Окрећем се да још једном видим место где таворе своје дане око три стотине педесет наших најбољих] другова, најбољих синова које је наша земља дала, синова који су јој пронели славу широм света. У Олорону свраћам да купим цигарете. Млада продавачица, пружајући ми пакет, запита ме: Нисте ли случајно посетили Гирс? Климнух главом потврђујући. Љупки осмејак са њеног лица ишчезе Гирс... наша национална срамота.

/7. И.

Овако су живели наши другови у Гирсу све до мобилизације у Француској. Од првог септембра* од како је отпочео рат, њихов и онако мукотрпан живот постао је још гори, јрш тежи и још неизвеснији. Све повластице су им одузели. Поново је завладао терор. Пишу нам да је шеснаест становника логора убијено. Власти су им ставиле услове: на фронт или на присилан рад. Све им више прете да ће их пребацити преко шпанске границе, где ће их сачекати челични куршуми граничара. Данас се више него икада поставља питање њихових повратка. Данас ми морамо уложити све своје снаге, морамо мобилисати сву поштену јавност да се начелна одлука владе спроведе што пре у живот. Спасимо животе на-» ших другова!

Иза бодликавих жица

Страна 4

Власник н уредник Душан Костић, студ. филозвфије Цара Лазара 11 Београд. Штампарија »Ново доба« Н, Николића Крагујевац.

»НАШ СТУДЕНТ«

Врој 1