Студент

Авдулахов Храст

Сунде је већ нагињало западу, а стари Авдулах никаlКО да крене. Вочићи су лежали крај кола нреживајући и жмиркајући у ста/рот Авду као да су и оии преживљавали буру у души свога домаћина. А он је сједио наслонившИ се на храст, пушио и гледао гаре, као да 6и у гранама храста хтјео да иаће одговор. „Не, вала и«е може бити! НаМ(јералlи су овуда јо.ш за царевине. Нам/јерал« оу овуда за време краљевине, а и незавиона нремјераваше неколико пута“. Све је то гледао и знао стари Авдо. „Не 'може бити иа Бог! Где ће 01ни кроз ове врлети нробити жлезницу?! А да то не може бити сигуран је био још и због овога: ко год је мјерио и премјеравао свакоlме је био иишан баш овај храст. Већ за Аустри|је писане су по њему бројке, а досада је десет пута нумерисан ша ништа. Сви су они рачунали само 'јеДIНО нису видјели. Овау храст. Па за њега би им требало два дана до!к га отко/пају —• сруше и сасјеку, а камо ли док прокрче остало. И баш збо-г тота што и сада намјерише на његов храст нема и не може бити ништа. Орли, када би се на дугом лијету темеђу оиога и авога брда уморили падали су на њега ту 6и одморили крила, кликнули и полетел|и даље. Ту (Мlала нтица није смела доћи. А када би се тушта и тма 'Опустила на земљу и када би сб IПОД фијуком буре савијало и лоМIИЛO дрвеће, стољетни храст нркосно је остајао изнад свију 'неповијеи. Громови су ударал.и и зажегли много дрвеће, а у њега највишег никад ни један не см.једе нући. Рекоше му: „Дошле двије бригаде.“ Какове бригаде? Дјечурлнја?! Бно им се смијех и галама чују чак овамо. Они оутра да почну крчити ? Не би он жалио ни за ливадом, Iни за шумарком, кроз које нромјерише пругу. Али не, то не може бити. Знао је он то када намјерише на његов храст. И док је сунце полако залазило, стари Авдо нодиже волове и креву кући.

Ујутро, рано устаде. Нека га слутња и немир спопали. Доле код бригаде, цијелу ноћ нешто клапарало и тандркало, те му не даде ока склогтити. Биће некакве машине. Пребацивши сјекнру преко рамена, крену доле. А када 'стиже стаде к’о уконан. Кроз његов шумврак нроој ечена чистина, таман толмка колика треба за пругу. Дрвеће ове порушвно, у корјену ишчунано и одбачено у .страну, а бригаднри крче и последње шибље. Само на сред чнстине тгркооно стоји храст. Тада од некуд затутња .машина и учини му се вакостријеши се «а храст. „Не, нећеш! Џаба ти је! Ако си ггрочистио ту ситнурију око њега овђе ћеш стати. Жиле његове намте и Кулина Бана!“ Машнна нриђе храсту као да опробава његову чврстину. Неколико га бригадира загледаше са овнх сграиа. Машнна се измаче и приђе са друге стране, ослони се оштрицом браннка на храст закона гусјеницама и паче да гура. „Не можеш, жиле су њвгове јаче од вас свију“ укочено је гледао и мислио стари Авдо. Поново се булдо/ждер измаче и груну. Храст се наже земља се с карјењем узднже и скрха се страшнам ломњавом. У старом се Авдулаху Iнешто скрши и паде с истим толиким треском. Би му жао храста, и када је иадао нрвог би до свбе сјекиром сасјекао. А када булдождвр захвати оборени храст но средини склањајући га с чисткгге у старсм Авдулаху ниче нешто ново. 'неон.иlсиво нешто што никад ниј е оојетио. Учиии му се да скупа с храстом нестаје и — и краљевlине и Iиезав«сне и све његове мучне и бјдне нрошлости, а кроз његов се шумарак отвори жива чистина, нови атут у свјетлију и бољу будућност. Још збуњен, не зиајући шта да ради, »шта да рекие, остави сјекиру и IПође у њиву. Набравши нарамак печењака, врати се бригадирима. „Машала дјецо! Уснјећете. И ја ћу номоћи. А сада ево узмите, па када се уморите, сједните и иепеците који кукуруз." Љ. Козић

Енглески диригент Алан Буш на нашем концертном подијуму

Прошле недеље имали смо прилике да видимо на нашем канцертном подијуму познатог енглеског диригента и композитора Алана Буша. Симфониски оркестар Радио-Београда је под његовим руководством изводио дела класичних и модерних енглеских композитора. Појава Алана Буша у нашој земљи по€удила је велико интересовање наше шире јавности. То је утолико важније данас, када поједини реакционарни кругови Енглеске покушавају да ометају правилан и нормалан пријатељски однос између наших земаља. То тгоказује да енглески народ и народни уметници са симпатијама прате напоре наигих народа у обнови И изградњи наше земље, да су солидарни са напорима свих прогресивних снага света за победу над мрачним, реакционарним снагама. Алан Буш кије дошао само као уметник, веђ и као претставник свих напредних снага Енглеске. Алан Буш је рођен у Лондону 1900 године. Студирао је композицију и клавир. затим филозофију. Од 1926 године је професор хармоније и композиције у Државној академији у Лондону. Добио је више награда за уметнички рад. Сада је претседник радничког музичког удружења, а недавно је изабран за претседника новооснованог комунистичког друштва Лондонског универзитета. Под његовим руководством први пут Је изведена у Лондону опера „Партизан“ од једног енглеског композитора, V којој се износи борба народа Јутославије за слободу. На програму је била „Ода на дан св. Цецилије" н три игре од класичнот комггозктора .6 енглеских народних игара од Мурила. ~Кокењ", увертира од Епара у којој се износи врева лондонских улица, Лондон радног света!. Мотив војске ко(,|а маршује наизменично се мења са лнрским

мотивом. „Ратгсодија" описује околину земље која је у ствари била старо гробље пре доласка Римљана у Енглеску. Дело је пуно животие снаге која кулминира у финалу. „Резолуција" Алана Буша илуструје ток једне јавне скупштине, док је „Фантазнја на совјетске теме“ оставила добар утисак. Наша публика је топлб поздравила заиста ретку прилику да чује и упозна енглеску музику. Ма да је нашој јавности енглеска музика слабо позната, и ма да дух ове музике није тако близак нама, ипак је 'унутарња снага изведеннх дела њихова јасност, а нарочито посебан начин изношења и обраде тема, одушевио слушаоце. На крају Алан Буш је одушевљено поздрављен као уметник који суверено влада оркестром и из кога успева да извуче сјаше контоасте, као претставник радног наоола н напредне интелигениије Енглеске. Митровић Душан студ. Музичке академије

ТЕМА ЗД КОЗЕРИЈУ

Симлатична стварчица рефрен, Дође му го ненакоЈ као гп* знато, присво биће. Читаш лесмнЦ'У, уздишеш, ако си душеван, варнјацијама на тему се одушевљаваш, а рефренчић те потсети: „Е-во ме сшет!“... Слушаш симфонију: узбурка ти ■се унутрашњост, као неко пијанство осећаш, но ипак, ништа не разумеш. И у том метежу инструмената пробије се тек, к’о јетуља кроз бистру воду, мелодијица «е-ка, којју после иакарадмо звижднш: Рефреичић... У остале дане којекако, али шоледеоlНlиком обавезио идем на факултет. Због урока. Уђем у слушаоницу бојажљиво ,тихо, «ечу!ЈIНО, Знате од кога се мријем? Не?! Од рефрена! Не верујете? Чујте о«да... Дошао ја прошле годиие на Факултет, «рв« «ут. Храбро улазим, достојанствено, Хеј, студент сам!... Осмехујем се, нознаиства «равиlм... Пушиш друже? Изволи... П«шеш ли? питају ме. Па... «ишем... Одлlично. Чланак за зндне иовине спреми. Онако, кратко, сажето нешто. Врло радо. Како, « рецнтујеш?! изненађују се. Сјајно. „Бруцошко вече“ да организујеш... Алlи, да буде!... Бажи? Важи! Седим те ноћи. Ооветљење сам угасио —* душа м« сија... Разм«шљам, Iгиишем... Тек прекиlнем иланч«ћ. „Наћи салу за «риредбу“ записујем. Настављам чл анч;ић. Пљуште Иlдеlје, гуше се иа хартији, и оутра —• готово! Одлично —• кажу бићеш стала« сарадннк П|рочуо сам се. Дођу; Усмене новине, сутра увече. Натгиши нешто о Горком. Читаћош... Другарице, радо, ал« опремам предавање за дебатни клуб. Велика тема, а сем тога... —< Ако човече, сат„ два «осла, ништа то «ије. Слаткиш је то за тебе. Насмеш« се « оде. Увече седнм (цигарета немам). 3«ој«м се и мислим о Горком. Најзад, слаткиш је готоз. Чигам га. Добро је каже другарица, имам те у виду... На изласку: „Из хора су те тражили, вели ми друг из „фискултурие“, Теиора немају! А ти добро певаш. Проба сутра. после часа... А ујутру, зиаш, тренинг за „крос“ потсећа ме. Ујутру, трчећи стазом, сумирам; „Вечерас хорска проба. Сутра чланак за зидие новине. Прексутра ух, лупим се по челу. Предавање ми недовршено,, козерију «.иоаlм «и почео. А до приредбе ћу реритацију нвкако научити убеђујем се. Увече опет седнм. „Ех, уздишем, треба ми нешто ком , ичнlо!“ Олмедном: бубњају таламбаси, ОДЈнекуд треште трубе, помамио хује виолlИне, гунђају басови! Оимфотаија се иека св.ира?!... И 'чудни ш-ки ставови: „Зиднс новине“, „Предавање", „Приредба" и последњи став „После свега“... Диван став, умилан. топао... Одахујем, растапам се. Одјелном; Рефрен из ппоптлих ставоlва!.., „Члаlнаlк за зидне ноиине" пишти труба; „предавање за сутра, друже“, монотоло потсећа чело, „козерију да спремиш“ гунђа из угла бас... Гве се усковитлало: брује рефрен« V хору, као корал Бахов. Постају жива бића. Облећу око мене. ђа®оли несташни. и траже. вичу потсмешљиво? „Не заборави мене и ттече... и мене“. Размаоснем руком. Заболи удаоих се о не)што.,< Пробудим се. Преда мном свеска. Нрглоч 'нжттисан: Тема за коеерију... г имгттлпиадна стварчица оефрен. Зар не? Доће мч то иекако, као тпоис-по бчће... Слободан Стојанопић, студ. филоаофије

Дебатни клуб Рударског отсека

Канцем децембра одржан је први сРЈстанак дебатног кл>уба рЈударокаг отсека, са твмом: „Магги“ од М. Горког. Прадавач Миомкр Петровић, уопео је да у овоме рефврату врло добро илуструје М. Горког, кров њетово дело „Мати“ као писца нове епохе. Иако је о Горком много писано и говорено, предавач \ј е уопео да сво*јом обрадом реферата иаазове интересовање код слушалаца. У насталој дискусији увидело се, међутим, да дискутангги, као и члаиство, није било довољно унознато са М. Горккм, његовим делима, и његовнм утицајем у књижевном стварању нових нисаца. Примеђено је да другови ступају у дискусију са непоанав ањсјм чиње-

нмтта, и т?јко скоећу д'И'скУ'Сиј 1 у са пута по копие треба да се мреlће ити се аалржавају на ситницама, које Iни у чему не осветљатвају нити допуњују предавање. У будуће, да би дискуси|!а била 'ттоавилнија. а тиме и рад дебатног клуба плодошји, потребно је да дг>угов.и ггрииреме матеоијал о ко\«р желр лискутовати. •јер дебатни клуб објављује тему, као и извоое потпеблот материлала за диокусију. довољно оаио. да се има времеиа зз приптоему. Тако би дебатии клуб својом интерес антношћу притаукао пажњу свих другова са отсека, јер се показало да је посета н>а шр®ом оастанку била релативио слаба. Драг. Драшкић

Репортажа

На зиду, над узглављем, слика Лењина. Саветују добре и паметне очи благо, као отац сина: „Учити, учити, учити /“ На кревету од читања одложена „Борба“. И немарно, наопако прислоњен о зид сведок свих испита од мале матуре изнемогла, али верна торба. Прозор отворен. Облаци ниски као пси се уједају и кидишу. Одише соба на небо прокисло, на озон и јутрошњу кишу. Зелена чаша. Отворена књига. Расуте фигуре. Учење. (Из углова време се искрада. Минути у прошлост јуре). Поглед се окачио о грану голу. (Шапћу се подвучеши редови, а мисли: „Хм, сасвим гола! Скоро ће снег. То ме већ баца у бригу“) Онда мисао опет зарони у књигу. Прсти леве руке лутају кроз косу, Десна ре'ђа фигуре по столу... Књига се склапа. Хвата се мрак. Ал ’ откуд сину радост из ока и осмех на лицу лак? Друг је испунио недељни план За читав дан пре рока!... И тако свако вече. По тихим собама УЧЕ, УЧЕ, УЧЕ младићи велики ђаци... Асфалтом звече оштро и реско одлучни, чврсти кораци. МИОДРАГ ТОМИЋ студ. фил. ,

Рад Литерарне секције „Иво-Лола Рибар“

Литерарна секција омладинског друштва „Иво-Лола Рибар“ ради од самог оснивања друштва и успела је да још у почетку окупи око себе велики број младих л>уди „од пера“. Многи од њ.их први пут су св појавили са овојим рвlДови!Мlа на састанцима овог друштва, а затим гтреко њега нашли место и на страмама наших најбољих омладинских чаоописа и листова: „Младости", „Омладинв" и „Младог борца . Они су још увек члаиови овог друштва и још увек раде у њему, стич/Ки нова зиања и искуства из области исго(риуе и теорије књижелности, неопходно гтотребних њиховом даљем развоју и усавршавању. Ове књижевке састанке врло често посе+ују наши познати књижевници, критичари, држећи им ггредавања нз области књижевностм к књижевног језнка. Њихов утицвј и заслуга огледа се у ве+, постигнутим резултатима наших мла+уих књижевника. Доказ је и квалитет књижевнизс вечери које ово друштво прнрвђује за шнру јавност. Разумљнво је, да се оа велнким ннтереоовањем, у кругу самог друштва, очекују вечери на коуима самостчвлно нступају наши „мла+уи“кво једно вече одржао је у суботу, 1 фебруара, друг Славтоо Вукоса>вљеви+, студент филозофије. Њего>ве су песме биле запажене и досад, а у јануарском брсју „Наше књижевноспн“ нз.ншле су и две његове песме. Али, и поред свих својих досадашњнх успеха, једно се у везн ових састанака може заклуучити; према отварном броју мпадих људи који пишу, број, окупљен око друшттв>а „Иво-Лола Рибар“, ннје довољак. Кривица за ово не може се бацити на саме чланове друштва. Има много омладннаца који показују више или мање ннтересовања, внше или мање талента за књижевтост а који још ннједном ннсу покушали да при% овом друштву! Разлози су томе врло разлнчити и специфнчни, али постоји и један општи: недовољна престава о томе шта се и колико се може научити на тим састанцима. Литерарка сечција друштва „Иво-Лола Рнбар“ очекује да на> својнм састанцнма, који се одржавају сваже субота у просторнјама друштва (ул. Генерала Жданова бр. 11 у 19 час.) види м нове другове студенте, који би желели да своуе знање и своје способности улотпуие на овим М Т књижевним састаицнма.

СТРАНА 6

НЈШОЛНН ГПШЕНТ