Студент

рају међусрбом, да измењају мислн са лнцима која су радила на нстим и сличним проблемима. Даље постојање ове контроле могло је да убнје науку ири пзвору и претило је научном развнћу будућих покољења. У борби протнв овпх тенденпија војних кругова сгв<>рена је и развила се федерацнја г.меринких научника, која обухвата 90% свих иаучних радника на атомдсоЈ енергији. радполокаиији и другим важннм проблемима Ак* тивну улогу у федерацијн игра научна омладина. Она је за време рата понела главнл терет научних радсва. Сада та омладина тезви да схвати своју улогу н нађе место не само у развитку науке него и у друштвеном животу, гле се утннај науке и њених досгигнућа осећа све јаче. Федерација научннка. који раде у областн атомске енергије претворирила се у прву, у историји Америке борбену организацн.ју против реакције и против милитаривма Сједињених Држава. ..Форчун примећује да амерички научни ралннни са огромннм негодовањем иступају протпв таквог тоталног искорпшћавања науке у војнс сврхе, а ие за дело мнра. Они су пред себе поставнли проблем: ка.ко да ое {>азбнје периолнчно и смртоносно потчињавање науке рату п како ла се ово јединтгвено оружје власти човека над природом употрсбн за остварење циљева мира. Поред тога у зајелничком раду са војним лнинма, њима је претнла опао»ч-т да их, ■снатрају за непослушну децу. коју треба натерати да слушају старије. Тако после свршетка рата велпкн број научника оставља научно-истраживачке у’танове, које су г. налазиле под војним руководством и изјављују ла неће у будуђе учествовати у сличним радовнма. Пе само то, научниии гу почели да размишљају о ооцијалним узроштма тих појава и да траже излаз из ситуације. Највећпм делом су ти покупаји наивни и беспомоћни. Али у основи покрета младих научника Сједињених Држава лежи здрава тежња да се схвати улога н заузме место у борби за солидан мир и разумну међународну сарадњу, што открива за науку непрегледне могућиосги за њено развиће. Овај

. став је чврсто везан за пптања бу: д.ућности амерпчке науке, о методи| ма њене органнзацнје, о огромној опасиости пораста капиталистнчких монопола. над свим гранама научно: истраживачких радова. Сва ова пн■ тања су сада предмст ватрених ди• скусија с оне зтране океана н пре• плећу сс са ошгрим питањима међународне и унутрашње полнтике. Крај рата значи и крај „Управенаучннх нстражнвања и примене научних радова.“ Послератнн услови захтевај.у сасвнм другу органнзацију науке. Већ читаву годнну води се дискуснја у разнлм комиои јама сената и скупштнни посланнка САД по питању доношења законоког пројекта о стварању државног цент п а научноистражнвачкпх радова са звањем ..Нацио.нална научна установа.“ Борба се углавиом водила око законског пројекта Кнлгера и сенатора Магнусона којн је дслно мишљење Буша. Као основно јављала о.у се супротна гледишта на нитање о патентима: трсба ли натенте резултат научннх радова које је финаншрала држава, прелаватн V руке каннталпстичких монопола. Саг.вим је јасно да би ово још внше појачало њнхову моћ н утидај. Законски пројекат Ктигора тежио је да осујети такво решење н био је са одушевљсњем прихваћен од сгране научне омладине н спецнјално од стране фелепатге амерпчкнх научника. Прихватнлн су.га такође Уолес, Икес н други Јавни радници. Противници овог пројекта загаламили -гу о „рушењу прнватне својнне“ о „комунистичкој опасњх:ти“ итд. Они су употребили карактеригтичну тактику саботаже која се оводи на то да се унесе много разних пројеката и варијаната., што чини ла се нитање уопште не решава. За сада •се тнме коригте капиталигтички трустовн н војни оргаки који шире своје научно-истражтгвачке органнзаипЈе на тај начин што поивлаче у њих научнике који су огтали без носла после ликвиданнје Управе Све ово чини да се расцепаност повеђава, з, неслога се две внше заоштрава. Како указуЈе комеитатор „Форчуна“-а, амернчки научници су се до грла зарнли V питање политике“. У прегледу се подвлачи као један од најкрупнијих недостака америчке на-

уке, нагло заосхајање тсорстских исграживаља иза практичних радова. На основу општих конкретних података коментатор прнказује .да су се још нро рата орества трошсња на теоретске и истраживачке радове црпела, у главном из фондова разннх приватнпх добротвора стално смањивала и била савршено неупоредива са трошковпма на практична истраживања: По њсговом оведочанству, „научнипи теоретичари су све бедније и бсдније матсријално обезбеђивани. Најбољи нстраживачи теоретичари надали 'су се. самп да врше рад ла6о.раната и покушали су да врше екопернментатне радове са неколико стотина долара годишње.“ Овај недостатак се још јаче показао у вези са ратом, кала су теоретска или, како их називају у Амернпи „фундаментална“ испитивања, била сада поступно ирестала. Према речима чадописа: „Амерички научници који су боравили у Совјетском Савезу 1945 године, билн су највнше поражени тиме, што су се у Совјетском Савезу за време рата непрекидно вршила теоретска истраживања". У нсто време часопис демантује и иомева пгироко раопрострањено у САД и снстематоки подржавано од стране а.меричко штампе мишљење. да су скоро сви изуми и научни проналасци послелње деиеније остварени у Америци. Међутим, ово иетачно мншљење често служи као један од аргумената присталицама империјалистичке експанзије н светског господства „америчке расе“. Преглед „Форчун“-а, који и нехотице развија многе апологетске преставе о положају науке, претставе које су се развиле у САД тако и другим земљама, односи се само на прпројше и техничке науке. Он и не помиње социјалне науке где је стање неупоредцво горе. Амерички филозофи и доциолози, историчарц и економистн фатално су залутали у шуму савременпх капиталистичких супротности. Они узалуд покушавају да било шта објадне, а камоли предвиде. На примср амерички економнсти дају фантастнчне прогнозе за идућих 50 годипа као у интересантној по својој дрскозти књижици „економског пророжа" Бебсона и у исто време от-

ворсио говоре о немогућностима констатације шта ће бити сутра са америчком економпком. Не задржавајући се дуже нф овом питан.у које захтева нарочпту анализу забележићемо само о тим у везе. чланак из истог броја „Фарчун-а“ о оавременом аморикансжом „бум“-у. „Обо је највећн бум у амерпчке економије". Аутор описује како САД „све кри: ве нду на внше“ а иа истом месту не примсћује да је „еадашњи „бум ненормалност“. која је врло .далеко од мириог просперитста“ „У љубичастом оветлу флуоресцентних лампи 1946 годпне, тешко може да се види да ли је ова мпстпчиа боја румонила здравља или смртно бледило". У сваком случају, сви скопомски сксперти у Амернци слажу се у томе да је овај бисерни „бум“ веома тшатког века. „Осиовна карактернстнка односа Амсриканаца је опште убеђење о непзбежно.ј и катастрофалној кризи.“ Да ће „бум“ још до 1950 године да с<s заврши жестоком кризом знају, по речима аутора. у Америци буквално сви о<д таксншофспа до највоћих банкара и школованих сконосгиста. А шта ће бити даље? Чланак се завршава тужним призиањем „да са те тачке.и најоштрјде око но внди: после 1950 године нн јодан еккжомски стручњак не може да прнмети ништа осим празног простора. Ова лепа комиарација лшже се сматрати као симболична за савремену алгеричку економоку науку. Радар једно од највећнх достигнућа светске науке и технике за време рата омогућује да се ~видн“ далеко унапред, кроз таму, облаке, маглу и непогоду. А.ти радар америчке економске мисли, пошто је прошао кроз прл>аву маглу привидног „бу.м“-а, излази V празан простор. Наука Је позвана'не само да објаснlИ нсго и да уређује овет. Али у једном, за милионе људи толнко важном питању. саврсмена америчка економзка наука нзгледа само као бедна пародија на нотинску науку. (Са руског превео И- Балчков, студ. технике).

вочно сагнутнх леђа. Живели у земуницама, са глађу мрали се, .киснули, бсловали .. Он осуђује бурлака због џ>егозе покориости' судбини, гопи га ла дигпе главу, да тражи звоје ‘„Што би ти гора била судбина када би мање трпео?“ ' • • Њекрасов верује у снагу нароДа: „Полнеће све, н шиоок и светао с ■ ирокрчиће пуг грудима својим ..Њекрасов верује у револуционар* ну интелигенцију. Напредни покрег у Руоији у то време »ије био оформљен и обједињен, алн је налредна интелигенција веровала да ће и-шенити државно уређење, ослободпти народ поједнначним, не широко орггнизованим отпором и пркооом према царској власти. Њена намера је бпла изкрена и страсна је била њена жеља да учини живот бољим. Револуционарна интелигенција Дала је низ несебичних бораца за народна права. Њекрасов говори о н>има с усхићењем и дедино у борби за ослобођење народа види смнсао жпвота: „Не може син да гледа мирно несрећу мајце рођене, Не може достојан грађаиин да буде хладан према отацбиии. Нођи у ватру, за част отаџбине! за убеђеше, за љубав, Пдп и гини без речи. • Не умирсш узалуд.. Дело је чврсто кад под њнм тече крв,. ч Поезија Њ>екра'3oЂа седамдесетих година пуна је тог револуционарног полета н вере у побелу народа: Међутим Њекрасов није имао снаге да и сам постане револуционар као што је био Чернишевски. По Лењиновим речима Њекрасов сз „колебао између либерала и Чернишевског, због своје личне слабозги, али њего-вл наклоност увек је остала на страни Чер нишевског“. Тој његовој личној слабости, по Лењиновим речима, могу се приписати и неке његове либеоалне ноте због којих је и сам песннк -себе осуђивао. ,1 У суштини, стваралаштво Њекрасова, цео његов рад на књижевности, били су одраз напредних идеја његова времена. Народ. отаџбииа, оеволуција оу теме које надахњују х карактеришу ’ његову поезију. Ње?-. красов је дао реалнстнчку слику звога времена. Нана Богдановић студ. фил.

ФИЛМ „ОСЛОБОђЕНА ЗЕМЉА“

У бпоскопу „Радничкп дом културе“ 'приказујв се већ недељу дана дозјетски филм „Ослобођена земља“ о челичној упорности и• стваралачкој снази совјетских колхозника у најтежим данима одбране отаџбине, и обнове попаљенпх и опустошеннх кол!оз а, Из порушсних п уннштених совјет’кпх колхоза, пз којих је све олвучено и опљачкано, нсодољивим налетом Црвене Армије истерани су и последњи Нсмии. Евакуисани колхозници враћају се у 'своја села. на своју земљу. Чланови јсдног колхоза, жене и деца, са старцом Миљуком на челу, наилазе прн повратку на колхозницу Надежду. Она је једна од храбрих совјетскпх жена-колхозница, која де, на Кубану, у партизанским редовима до тада борила против непријатеља. У партнзанима јој је умро петогодпшњи спн, ноонајога пма снаге за борбу против фашистичкиј зликоваца. Вучена нсодољивом , тсжњом да се врати на свој колхоз, да ралн и шаље пшеницу на фронт, она са осталнм колхознииима, одла- . зи у своје село. Са брда нзнад села, пред њпма се указује поразна ’злика: рушевине попаљених ломова, згаришта и густи редови крстова. Али ; совјетски колхознини нису клонули. нису се уплашнли борбе која их ; чека; они су веровали V себе, у сво- , ју снагу и снагу својих колхоза, ; бнн су били свесни да обнова зсмље не може да се постигне без оп- ; штег напора свих совјетских трудбеника, без упорностн н ножртвовања у раду, без вере у своју сопствену снагу. У том тешком и озбнљном моменту свог колхозног жнвота, колхознипи су нзабрали Надежлу за претседницу. Храбl>а и енсргична жена умела је да Потисне бол за изгубљеним лететом, и да интересе колхоза схвати као најузвншенпјн задатак | којн захтева много одлучности и упорности. Она је умела да окупи жене око себе, и да у тешкој борби са немаштином, недовољном ралном снагом и недостатком пољоприврелних оправа, побели све прспреке н на згаришту нопаљеиог села постави темељс новога колхоза „Препород". 1 У тој борби нарочито је помаже ста- ] рац Миљук. Својом упорношћу. бор- ј беношћу и самоиницијатнвом. он ре- ’ шава озбпљне проблеме колхоза н бо- ( ри се протнв свих онн* којн. у стра- 1 ху ол прег:то.јећих тешкоћа, сматрају 1 да колхозпике треба олвести на дру- 1 гн колхоз. Старац каже: „НТта ти , знаш о снази колхоза? Нема грании* . сназн колхоза, јер је ту снагу дао (

Стаљин.“ У тој тежњп да остану на свом колхозу, колкозннке свесрдно помаже совјетска власт, знајући да су јелино они у дтању да подигну и поново изграде прпаљени и опљачканн колхоз. Алн Надежду, ускоро, у пуном стваралачком полету, сналази велика несрећа: на фронту јој гнне муж. Ту страшну вест доноси јој агроном ннвалнд који остаје на њиховом колхозу, јер у сво.м селу ннје нашао никога. И овога пута Надежла савлађује свој личнн бол и предаје се сва колхозу. Она случајно проналази децу. коју колхоз прихвата са оном љубављу п нежношћу коју оовјетскн љхди гаје према депи бораца Црвене Армије. Заједничким напорима колхозника полнжу се нове куће и изграћУЈУ нови ломови. који, после велике победе треба да приме борце са фроита. Између агронома и Надежле се развија љубав, али су успомене на прошли живот још овеже, а задапн пгед Налсждом ообнљни и тешки. То је спречава да донесе дефинптивну оллуку. Агроном одлази поново на фронт... Дошла је 1945 голина, и дани велике пободе. Борци се враћају на своје колхозе. Колхозници колхоза „Препород“, са поносом их дочекују у ново изграђеном селу. У радосиом и жељно очекиваном сусрету. заборављају се свс патњс и тсшкоће, ведро се гледа у будућност и нови живот, јер совјетски човек увек, и изнал свега, воли свој народ и своју отаџбину. В. Т., студент медииине

„ПОКОЈНИК« приредба Економског факултета

Прирсдба није преварила очекивања. Наши другови су успели вештином која премаша дилетантску, да прикажу ову комедију. Ипак се и у првом чину који је најбоље изведен, и касније у читавој комеднји оцртавала разлика између Анте (Буца Оарагић) и Спа:оја (Стеван Живковнћ), који су се слободно и приролно кретали на сцени, и осталих који ниеу стеклн ,ову рутину и слободу ,кретаља која, је потребна. Улоге Протића и Новаковића бнле су слабо обрађене, са акцснтом, док је Рцка (Кзеннја Јова,повић) унела један прилично усиљсн тон у обраду своје улоге.

Н. А. Њекрасов Поводом 125-годишњице од песниковог рођења

Њекрасо® припада оном број.у великих руских људп који су одиграли историску улогу у барби за друштвони напредак. Његова уметничка делатност, која је иопунила око чету>десет, за развој Русије .начајкнх година, врло је раанострана и богата. Њекрасов је бно уредник позпатих рускнх часописа XIX века. „Савременика" и „Отаџбинских записа“, велнки књкЈцевни критичар, талентовани песник и борац против мрачњаштва руоког фсудалног друштва. Родио се у Јузвину, у Подољској губернији. 4 децсмбра 1821 годнне. Детињдтво је провео у Грешњеву крај Полге. Љубав за Волгу остала јс кроз цео живот Њвкраоова једна од карактеристичних прта његрвог књижевног стваралашгва. У руској књнжевности нема леиших, осећајнијих н поетичпијпх речи о Волги него што оу речи Њекрасова. Али, на тој истој вољеној реии, Њекрасов је први пут осетно сву ночовечност времена у комв живи. Ту је слутпао мучну песму јаук бурлака, патио и саосећао са њима. Касније, одвој|Ивши се од суровости феуда.тног села, Њекрасов суореће у граду исте противуречкости, V нешто друкчијем облнку. Он постајв песник-борац, сграсни заштнтннк Напаћених и експлоатисанпх. У књижевности свога времена Њекрасов заузима једно.од првих места, баш због тога што је његов песнички таленат био прожет ватрепим ндејама четрдететнх година. „Прв свега необично паметан" по речима Н. К. Мнхајловског. Њекрасов је својом идеолошком и тсорегмсом спрсмом, уз помоћ и подршку Пернншсвског и Доброљубова, олиграо велнку улогу у књнжевности. Њекрасов јв нсколико десетина година био један од стварннх руководилаца књижевног рада у Русији. Огромна је љвгова улога у борби с царском цеизуром за слободу штамце. Године 1847 Њекрасов постајв уредник „Савремсника" и лаје часопнсу нов, напредан карактео. Чернишевски и Доброљубов уз саг'аДњу Њекрасова, стварају од „Савременика“ орган револуционарне лемократије. Период од 1843 до 1855 године је .врло Х94;ак за руски иднредни покрет. И у Днм годишlма царскоГ Сбм.оолржарања и .цолициског ЈБекрасов је, и ако гањан и сцутаван, стчувао наиредни правац часописа. И после хапшења Чернишеаског и привременог прекида у ивдажењу

„Савремеиика“, Њскрасов и без Чсрнишецског, продуасава рад н олржава кроз часопис лпнију великог револуционара,. Од марта 1863 годинв овај чазопис почпње да доноои р> ман Чернншевског „Шта да се иади“, у коме је велнки уиитељ демокрзтске интелигенције развно програм борбе онако како га је ои схватио, Са страсном жељом да одбранн револуцнонарни демократски нравац у књижевности, Нзскрасов наотшља борбу с цензуром, иако уолови за рад позтају све тсжи 4 -априла 1866 године, после неуспслог атеитдта на Алексапдра 11, „Савременнк“ је забрањен за увск „због његовог. одавно доказаног штетног нравца“. ЈBС7 године Њекраолв покушапа да нздајс часонис „Нелел.а“ а затнм иостаје уредннк „Отаџбинскнх запнса“. У часопнсЈгма Н>екрасова годииама су сарађнвали сви истакнути књи* жевнпци и друштвени радници онога времена. Свој/им радом Њекрасов је ствкао љубав и поштовање напредне интелнгсшшје и револуционарних демократа. Када је последње две годице. живота, прнвезан за лостељу, писао у једној од својкх Јшследњих десама: „Не тражим ничије сажаљење, •и нико за мнОм жалити нећ,е...“ студеити Петроградскбг унl(вебзптета ‘послали су мV п#зД р‘и'в': ,3п жалимо за оним који јс у нама палио моћну љубав према народу и пламтео мржњом према његовим угњетачи Ма." У посзији IБекрасова највбћи део

заузнма село и љеговн проб.ломн. Њекрасов је у селу гледао велику слагу, способлУ да нзмени друштвену сгвар ност, али је уједно осећао и нсдостатак револуционарности код знатног дела сељаштва. Оп пита уанемнрено: „Шта значи тај твој Јаук бескрајнн?“, стрепећи да се револуцнонарла снага народа не изгУР« у покорноЈ смирености н ропском тр'пљењу.: Реформа 1561 голине претставл.ала је .корак нанред у прерастању РусНспје од заостале феудалне зем не у буравоаско-калиталистизку, али је у суштнни са.чуаала све трДдиције феудалног система, осхакља.јући сељаке к даљс под ..угњетаваљем велл:-:олСl- „o;лобођење“ сељака било је само лривидно. Поводом реформс Њекрасов је у једној песми узвикнуо: „Народ је, слободан, алн ла лн јв народ ослобођен?!“ У поеми „Коме је добро у. Гусији и , у тој поеми савременог сељачког жнвоха, како. каже сам Њекрасов, лата је .верна слика тадашњег оуска.г жнвота. Тежњу наро.да за слободом. услове под којнма се та тежља Јдвља, тежину деслотског, уређења, Њекрасов ирта на нов и несвакидашњи начин. То нлје романтична лоема XIX века са херојсм поједиацем, сл његовцм развијенмм улутрашн. и м прожављавањима; Њекрасов је у пен тар своје поеме поставио народ, ссљака. Певајућн нарОдним језиком, језнком мужнка, он га је уздигао. на уметннчку висину. Намучен и вековима угњетаван, сељак није имао могућности ч да на други начин изразн своја осећања и преживљавања сем кроз усмену поезију. Њекрасов је Умсо да уочи и искорисги богатство фолклора, подшкући и сељака и његову поезпју на такву висину какву до тада ннје имао у књежеваостц. Певајући јсзиком народних песама. тррича и доскочица, што се нарочнто огледа у споменутој поеми, Њекрасов је показао како дубрк идејни и духовни смисао могу имати стзари блиске, везале за народ. Стватмјући лик свога Грншке Добросклонова бн је, тако роћи, наговезтио бу.дући пораст и духовни развитак сељачких маса, Напоредо са сељаком, Њекраоов у својој поезијн да.је и лик суровб екк еп лоатиоа ног -, (га лника. .--У. '..Железнич * кој прузтС/због које је‘јРдно времо бНо забррњен „Савременик“, Њекраеов изиоси ову суровост својв епохе. „Напрсзалн смо се у зноју и хладноћл, НАРОДНИ СТУДЕНТ

СТРАНА 7