Студент

крета за мир. Лола је куцао свој чланак лако и брзо, разговарајући успут са друговима који су у редакцију навраћали. Та слика остала је у сећању многих другова који су студирали у Београду и који су на овај или онај начин били активни у студентском покрету. Заједно са Рифатом Бурџевићем, Бајом Секулићем, Мојсијем Стефановићем, Ђоком Ковачевићем, који су му добацивали по коју реч или мисао он је ту формулисао задатке омладине у чланке које је потписивала редакција „Студента". Из редакције је Лола, око подне, одлазио на Правни факултет, у аулу. У то доба дана аула је врвела као кошница. Ту, у заклону аутономије Универзитета, на једином парчету сло.бодне територије, на који полиција није имала приступа, сасвим слободно окупљали су се студенти комунисти и дискутовали о својим задацима. Лолина појава у аули, ма да свакодневна, изазивала је увек интересовање. Око њега су се окупљале групице људи, његових најближих сарадника, који су онда руководили борбом омладине за одбрану аутономије универзитета, за права младе генерације и који су се доцније, у народно-ослободилачкој борби, заједно са том омладином борили за ослобођење своје цемље, за остварење срећније будућности младих. ★ На омладинским конгресима у иностранству Лола је умео да подигне на достојну висину углед наше омладине и силно да је популарише. У Брислу, У Женеви, у Паризу и Прагу он је својим огромним знањем, својом говорничком вештином убрзо постајао центар око кога су се збпјали делегати напредних омладинских покрета. Он је анимирао све резолуције донесене на тим конгресима и на општи захтев делегата их фор-, мулисао. Сви су тражили његово друштво, желели да чују о свакој ствари његово мишљење, трудили се да се са њим изближе упознају и да му постану пријатељи. На тај начин он је стицао у иностраиству велики круг пријатеља који су преко њега заволели нашу омладину и дивили се њеној борби. Није никакво чудо да је после тих конгреса толико силовито порасла

нопуларност нашег омладкпског покрета. На тим конгресима откривало се оно што је за Лолин стил у раду било карактеристично: он једеловао свестраношћу своје културе и свога знања и користио га у најситнијим, чак и техничким детаљима. Њему није био потребан преводилац: он је дискутовао на свим језицима који су на конгресима били званично признати, употребљавајући их течно и коректно, без ичије помоћи. То јс најзад била једна предност којом је он располагао али је он ту предност мајсторски и користио. Кад је писао чланке или текст за летак или резолуцију он је писао директно у машину, брзином перфектне дактилографкиње. На конгресу Светске студентске заједнице, 1937 године, у Паризу, држао је реферат на француском, енглеском и немачком језику, једно за другим, без потсетника, без парченцета хартије пред собом. Учествовао је у дискусији и одговарао на питања на свнм тим језицима а потом, у крају сале, сео за машину и написао предлог за резолуцију на свим тим језицима, мање више без застоја. Лзуди су били задивљени не само правилношћу његовог става по свим питањима његовом бистирином и проницљивошћу, већ, ето, и тим, да кажемо, техничким детаљима, који су омогућили испољавање свестраности његове културе, знања и способоности. ★ Оно што је битно у Лолином карактеру, што је њега као омладинског руководиоца специфицирало, го је било испуњавање велике животне радости која се манифестовала у свим сложеним видовима његове по- * литичке активности. Свакога посла прахватио се са огромним одушевљењем радујући се унапред његовом успеху, радећи свесрдно са запањујућом лакоћом. Добијао се утисак као да се не напреже, као да то чини из неког свог сопственог задовољства. А тако је стварно ч било: борити се значило је за њега живети пуним животом. Ту своју радост, радост борбе, тај раднн елан, ведар и снажан, он је преносио на све своје сараднике и преко њих на целокупну омладину. Поседујући тако сјајне' квалитете Лоли иије било тешко да савлада онај огромни и сложен посао који

му Је наметао његов положај у омладинском покрету. Све сложене задатке, сав онај ииз ситних проблема од којих зависи успех сваке акције решавао је Лола тако једноставно, бар на изглед, да је то нзазивало дивљење његових сарадника и другова. Никад се он није жалио на недостатак времена а, с друге стране, никад није изгледао /журбан нити је давао утисак човека који чини неке изванредне напоре да распореди своје време. Све је он то решавао врло једноставно, рекло би се шетајући, као узгред, без напора и журбе. Његов је дан био густо набнјен пословима и састанцима, рчзговорима; маса задатака изискивала је његову интервенцију, другови су решавај'ући задатке чекали његов . савет, састанци су захтевали његово присуство, омладинска штампа његове чланке. Ту и тамо требало је нешто исправити или формулисати, поставити задатке и указати на начин њиховог извршења, активирати неки заостали сектор покрета, проширити негде масовну базу засекташених групица, правилно каналисати разливеност неке сувише широко постављене акције једном речју деловати као руководилац једног широког и моћног покрета, као што је то био омладински. А све је то он чинио, ништа ке препуштајући случају, појављивао се увек тамо где је био потребан, без журбе, ведро и лако, доносећи са собом свежину своје младалачке активности. ★ Данас, пет година од Лолине смрти, омладина чијн је он руководилац био, слави успех своје борбе услободној земљи на слаободном универзитету. Борба коју је водио Лола са својом генерацијом под мудрим очинским руководством Партије и Тита доживљује свој тријумф. Живот и борба Лоле Рибара и осталих омлатинских руководилаца, студената Београдског универзитета народних хероја, остаће данашњој студентскоЈ омладини као пример како треба волети своју земљу, свој народ, Портију и социјализам, како за њих треба живети и радити.

Богдан ПЕШИЋ

Састав Универзитетског комитета КП Србије

Богдановић Јован, Бојић Миленко, Булајић Жарко, Ђурић Душан-Зинаја, Ивановић Драгиша, Костић Даринка, Кратохвил Јован, Крешић Андреја, Крунић Живојин, Матић Велимир, Меденица Милија, Олушки Велимир, Павићевић Бранко, Пантић Владан, Паријез Ристо, Пирић Фазлија, Пурић Данило, Радевић Вукашин, Софтић Нијаз, Сучић-Тепавац Зора, Халуза Савка, Хасанбеговић Газо и Чоловић Михаило.

Биро Универзитетског комитета КП Србије

У Биро Универзитетског комитета изабрани су следећи другови, секретар Бироа: Пурић Данило; чланови Бироа: Хасанбеговић Г азо, Булајић Жарко, Крешић Андреја, Павићевић Бранко, Бојић Миленко, Пирић Фазлија, Пантић Владан и Крунић Живојин.

Недостаци семинара и њихово правилно коришћење

Већ прошле школске године семинари су престали бити ретки и усамљени иступи најбољих студената. Још у прошлој години они су постали неопходан научни мегод наших изучавања науке. Семинари су престали бити репрезентација знања малобројних студената и смотра разноразшџс цитата. Они више нису само обавезан реквизит неких предмета; формално предвиђен наставним планом. Они' треба да буду, јесу и морају бити ново оруђе нашпх факултета за усвајање више знања. Пошто се не ради о обичном усвајању, преузимању итд., него о високом квалитету изучавања наших предмета, семинари су она полуга, која ће озбиљно искоришћена; и поред чињеница које супротно делују, да окрене нерешено питање висококвалитетног изучавања науке у жељеном правцу. Кратковремено искуство не сме да нам буде препрека у покушају да уочене недостатке семинара изнесемо у карактеристичним цртама и да предузмемо све за- њихово отклањање. Са случајним изузецнма, семинарски радови на пр. на Економском факултету давани су некоме од студената са роком за читање од недељу дана до следећег семинарског часа. Узимање семинарских радова од стране студената обављало се на овај начин. Професор при крају часа прочита тему која треба да се обради за идући час и позива да се неко ја-

ви. Ако професор сам није предвидео тему он пита и за тему, што ствара само још мање могућности да се неко јави, јер студенти сумњају у озбиљност тема које су сами изабрали и устручавају се. После краћег или дужег колебања, јави се неко од студената, бојажљиво питајући за литературу. Ту му се саопшти да „има много литературе“ или да „треба сам да се снађе". Тиме се овај посао заврши и до идућег часа на семинарском фронту настаје потпуно затншје. Са овим треба да је обављено ово потребпо обавештавање и оних који нису присутни, онцх који нису чули, и оних који ретко долазе и сав потребан рад на организацији семинара. Било је много случајева да они који су били присутни не знају ни која је тема дата на рад, ни која су основна питања, која литература. Многи студенти сматрају почетак говора о семинару, као знак да је час завршен, спремају се, лупају, излазе. О неком даљем обавештавању није било ни говора. Наравно да је свака дискусија по семинару код оваквог стања уанпред одређена као дефектна. И сам успех семинара, ма колико рад био добар одређен овим моментом. Шта се дешава за време „затишја“! Задржени референт (то је увек био један студент, а никада два или више) лута негде од професора за односни предмет до неке библиотеке и тражи материјал. Ако се набави неки састав који најбоље обрађује тражену тему онда се он наравно свестрано искористи. У семинарском раду наћи ћемо и дословне цитате и обичне преписе пасуса, са мање или више отступања од изворног текста. „Цмтатологија“ је обавезно узета у помоћ. Питању илустрације конкретизовања не прилази се систематски. Многе илустрације су некарактеристичне. Добија се утисак да је најтеже пронаћи теорију у свакодневној животној пракси. Код спремања семинара иде се једним од два добро угажена пута. Пође се историским путем, некад од врло давних времена, на шта дођу исмејавајуће примедбе. Или се почне са компарацијама 'змеђу „пре“ и „сада“, између капитализма и социјализма. Ту се обично дају познате ствари, што квари пажњу. Некада се референт добро „држи“ тока излагања књиге, где се додаје само сопствени почетак и завршетак. Некада се у многоме препричавају професорова излагања. Неки референти се

служе тзв. „дедуктивним“ методом. Полазе од најоштријих ствари, иду преко мање или внше умешног комбиновања дефиниција и цитата и врло тешко допру до практичне проблематике. На илустрацију обраћају последњу пажњу. Скоро никада се на почетку излагања не напомену основна питања које обрађује тема; некипут се ни ова не спомене. Некад слушаоци узалуд желе да нађу везу семинара са предавањима професора и да себи разјасне нејасне или теже ствари. Зато се у дискусији много лута и она не нгра никакву стваралачку улогу. „Шта да дискутујем“ је питање које се одмах поставља. Читање семинара је у много случајева слабо и по дикцији и по јачини гласа. Референт се не увежба у читању, а референт је неуредно писан или откуцан. Глав на питања семинара не истакну се ни на крају излагања и обично се са последњом речи стидљиво одлази са катедре. Референт не предлаже линију и оквирне границе дискусије, већ слушаоце препушта саме себи. На своме месту он стрепи од „паљбе“ уместо дискусије, због осећања да је половно спремио реферат. Референти врло рђаво спроводе једну педагошку меру тиме, што реферату дају нормирану дужину од 20 минута, да пе би „заморили" студенте. Они који напишу више читају брзо. Они што треба да „изтурају" 20 мину*а читају сувише полако. Ову норму од 20 мин. дају неки професори, али је то ипак погрешно. (На совјетским универзитетима семинарска излагања трају и по неколико часова, а излагање „О питањима лењинизма“ на Свердловском универзитету захтевало је девет часовз) Права је неправ м а према скупљеном научном материјалу да се нс чита само зато да се не би студенти уморили слушајући, или да би им се „оставило времена" за дискусију. Само случајно се напомене колико дуго ће се говорити и то некипут само зато да би се код слушалаца обезбедило потребно стрпљење. Референт никада на почетку не напомене којим се материјалом служио, само понекад се то учини на крају излагања. Са прелажењем са једног питања на друго ово се не папомене слушаоцима и они тек касније осете да се ради о нечем другом. Код свега нДведеног ради се о томе да ли ће слушаоци активно или пасивно слушати и да ли ће уопште слушаги. Ради се

о томе да ли ће бити активно илк пасивно присутни и да ли ће уопште бити присутни. О досадашњој дискусији по семинарским рефератима могло би се доста писати. На њу се често и ,у њеном току осврћемо. Слаба дискусија је производ узајамног дејства неуредно спроведеног семинара и неспремности студената. Студенти нису обавештени, наравно не знају ствари тако темељно да би допуњавали реферат; не могу дискутовати по сећању са предавања. За дискусију им остаје само критиковање референта или других дискутаната. Било је доста критике, критика на критике, удаљавања и застрањивања. Не дискутује се по реферату, него о реферату и о самој дискусији. Ту се врло мало корисно научи, а највише побрка раније знање. Неки студенти сматрају да треба да дају закључну реч и да својим мишљењем мире разнолика гледишта. Неки сматрају да треба да „урнишу“ референта и не бирају изразе. Све ово је јако негативно и не само да онемогућава дискусију него онемогућава семинаре уопште. Због овога би многи референти напустили салу пре сваке дискусије, али им је бољи начин да убудуће више ништа не раде око семинара. Овакав утисак никада не добију сами критизерски дискутанти, који се иначе врло слабо појављују као референти. Код оваквог стања остајс још као могућност за дискусију даље илустрување поставки и реферата са примерима из свога живота и рада. Овде су врло лепи примери корисне дискусије, Као последица непознавања материјала, марксизма уопште у пракси, јесте тежња за изналажењем разлика између капитализма и социјализма по сваком питању и по сваку цену. Бежи се од тзв. „политичких" или национално-патриотских питања и тежи се само „чисто стручном" излагању, како у рефератима, тако и у дискусији. Сличан „метод“ рада семинара примењиван је и на другим факултетима. Због тога је питање како да боље искористимо семинаре не само питање које треба да решавају наши стручни одбори него и један од веома важних проблема организације Народне омлаЈГ.тне у целини. Због тога отвара дискусију преко листа по питању боље оргажгмције семинара и њиховог побољшања. С. Р.

Нова зграда Природно-матеметичгж

БроЈ 31

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5