Студент

ПРЕД ПРОСЛАВУ 110 годишњице универзитета

ИЗ ИСТОРИЈАТА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

Данас, кзд је Београдски универзитет постао врло висока просветна и научна установа и кад се чине напори да његова улога постаНе још већа, корисно је сетнти се скромних почетака и огромних теШкоћа ко}е су досада морале бити савладане. Кад су наши преци, и поред свих Препрека, ни из чега успели да створе оно што ми садИ нмамо, онда је сигурно да ће младе Геиерације, полазећи од значајних тековина прошлости, а нарочито од драгоцених тековина народноослободилачке борбе И наше народне револуције, моћи да постигну јоШ много виШе. Просветне прилике у Србији одмах после Другога устанка, крајем друге деценије прошлога века, биле су несхватљиве за наше данашње појмове. Никаквих школа тДда није било у Србији, чак ни у Београду. Незнатни број колнко-толико оисмених љуДи учиб је да чита и пише по манастирима ч коц нестручних учитеља, који сУ се С времена на време у већим местима. До 1838 године било је отворено у Србији 80 основних школа, трн гимназије и једна богослови}а. Све је то, међутим, још било недовољно. Новој СрбИЈИ потребан је био све већи број школованих чиновника. Они су у прчво време долазилн чз садашње Војводине која je онда била саставни део Аустроугарске, али се ни отуда није могло аовести довољно школованих људи, а и они који су долазили чнсу се увек могли прилагодити приликама у тек ослобођеној Србији. То је био један од најнепосреднијих узрока што се врло рано појавила идеја о осниеању неке више школе која би спремала државне чиновнике. Вук Стефановић Караџић, који је 1830 био иницијатор прве гимназије, предложио је већ 1832 године да се оенује и школа за више образовање. На томе је после његД радио и Јован Хаџић/ док ce најзад 1838 године кнез Милош није решио да крагујевачку гимназију „узвиси“ и од ње начини „Лицеј“. ОваЈ зачетак Београдског универзитета био је в«ше него екроман. Прве године Лицеј је бцо сме-

штен у Једној јединој мрачној И нИској соби, а тек друге године добКо је у другој кући две собе. По преласку у Београд 1841 смештен је у једној кућицн на Почетку садашње улице 7 јула, а нешто каснпје у бившн Милошев конак код Саборне цркве. Тек 1863 године капетан Миша Анастасијевић поклонио је држави зграду у коjoj се данас налази ректорат УнИверзитета, али су у њој iyro биле сме Штене и друге установе. Са наставницима није ишло ништа бол>е. Пошто су два учена пречанска професора били одоили попу ђено место ректора Лицеја, рад је почео са професорима какви су се онда нафли у Крагујевцу и тек У току I 83& дове Ден је из Арада Атанасије Николић којИ је постављен за првога ректора Лицеја. Касније је он неко време био једини професор тек основаног Техничкога факулТе+а. У почетку је ЛицеЈ имао саМо два одел>еЉа: Мудрословно fl правословно, то јест филозофско и правно. Од 1853 заведено је и треће јестаствословно (природњачко) одељење, а 1863 створена су три факултета: Филозофски, Фехнички и Правни. Велика школа врло дуго није у ствари била стручна школа, а са научног гледишта једва ако је ђацима давала нешто вИше Знања него гимназије у другиМ земљама. У њој се могло стећи саМо ontute образовање. Предмета је било исувише да би се бар неки од њих могли темељније изучити. Чак и после реформе од 1863 године техничарИ су још учИлИ кћ>ижеваоет и тумачилИ француске кЛасИкв, а правницн ботанииу и зоологију. РеакЦИонарне владе, којима није било стало до науке већ само до послушних чиновника нису Великој школи допуштале никакву аутономију. Министар просвете постављао је професоре и наређивао шта ће који од њи& предавати, и, што је овима јот теже падало, сваки час им је мењао предмете. Ни то, међутим, кнежевскиМ и касније краљевским министрима ни-

је било довољНо. Законом од 1853 године било је заведено звање „главног иншпектора који се највише бавио Универзитетом. То место било је поверено некаквом Платону Симоновићу који је, поред осталог, тражно од служитеља да бележе кад који професор дође на предавање и посебним наређењима прописнвао како ће се студентн и професори бријати. Тек 1896 године Велика школа стекла је извесну аутономију и отада су нове професоре бирали факултетски савети и Академски савет састављен од свих профееора. Велика школа у првим деценијама не само што није имала уџбенике, већ ни наставни језик н«је био утврђен, о научној терминологији да и не говоримо. Вукова реформа још нћје била усвојенаЈ било је чак забрањено штампање књига Ca словима ј, љ, њ; већина профСсора била је Шкблоћана на страним школама па је зато свИкћ оЦ њих говорио и придавао како је знао, често језиком који је тешко било разумети, тако да је 1844 године Мини-старство просвете морало пр>епоручити професорима Лицеја да уче српски језик. Број ђака б«о је у почетку мали. Школске 1839—1840 изишла је из школе прва генерација од 14 ученика, а 1890, педесет година по оснивању, Велику школу свршило је 59 студената. Број студената растао је стално. ма да споро, али је било и врло слабих година, на пример 1843 свршило је школу само 3, а 1881 само 12 студената. Пошто је влада поставила Велику школу на скроз реакционарну основу, то се не.миновно одражавало и на студентима. Они су у већини мало марили за науку. Гледали су једино да će провуку кроз школу, јер је то био услов за добијање добрих места у државној служби. Из лоших страница надриромантичне литературе студенти су читали како се по неким старим унивсрзитетима на отрани студенти фантастично облаче, како пијанче и доживљују овакојаке љу-

1 бавне авантуре, па су сматрали да и они треба тако да живе н да се у томе састоји сТудентски живот. Светозар Марковић забележио је како се некад у Београду говорило: „Поводи се као пијани лицејац.“ На другом месту Светозар износи овакво мишљење о студентима своје генерације: „Ја сам оетавио скамије Велике школе у оно време кад чувени штапови, цилиндрИ и огртачи великошколаца ДОстигоше свој вршак, кад све кафане у околини Велике школе беху напуњене „правницима“ (филоеофи и техничари нису били тако познати београдској публици); сви астали за картање беху заузети ђацима, а на биљару нико не могаше добити реда од великошколаца. То време добро је познато Београђанима и онима мојим друговима што се учише у то доба. То је време изазвало ону пословицу: „Ђака и солдата у Кућу не пуштај“. Ја се с грозбм сећам тога времена." (Св. Марковић, како су нас ваепитали.) Ова разузданост, о којој говори Светозар Марковић, настала је Међу студбнтима тек педесетих и шездесетих година. У самом почетку студенти су били пука сиротиња коју је држава издржавала, а професори су имали ираво и да вх туку. Батине су, као законита казна за студенте, укинуте тек законом од септембра 1844. Светозар Марковић имао је право што je оНако строго критИковао велики број својих другова, али би биЛо непрасилно ако би се уопштавало и ако бисмо се задржали само на негативним странама старе београдске Велике школе. Иако су владе све чиниле да од Велике школе створе фабрику „коленоприклоњенИх правителствених 1 * чиновника, иако су за научне сврхе давале смешно мале Велика школа постепено им се »з-мицала из руку и из ње су почели излазити школовани људи који су били пионири напредне мисли и носиоци свих напредних покрета у малој и полузависној Србији. И сам Светозар Марковић стекао је своје прво образовање на београд-

ској Всликој школи. Истина, На Великој је школи увек било професора који се по менталитету нису много разликовали од „иншпектора“ Платона, али у ripKoc rojrie ту се ПОстепено стварао научни кадар Србије, стварао се спорије него што је бИЛо trioгуће, али се стварао. Већ у првоМ генерацијама Велике школе појавили су се заслужни научниЦи, Као што су били Ђура ДанИЧић, JoCHrt ПанчИћ, Јанко ШафарПК, Стојан Новаковић и други. Студенти Велике шкоЛе, од 1905 студенти Београдског универзитета, били су увек претхоДНИца СвакоТ НапредНоГ покрета И Најборбlенијн део српске интелнгенције. Још 1867 године они су основалИ своје удружење „Побратимство“ желећи да учествују у раду Уједињене омладине српске, за оно вреМе врло напреднога покрета који је био прогоњен и у Србнји и у Аустроугарској. Касније је „Побратимство“ пролаз Ило кроз разне фазе и било је у више махова од полиције затварано. У ~Побратимству“ је Светозар Марковић отпочео свој рад на ширењу социјалистичких идеја и највећим делом помоћу другова са Велике школе покренуо је 1871 „Радник“, први социјалистички лиет не само у Србији већ и на Балкану. После његове смрти студенти Велике школе покренули су били „Враголана* 4 шаљиви лист који се бори „за народ и сиротињу“ и за „светлост и правду“, а затим „Врзино коло“ са истим програмом. Обадва листа је полиција угушила на тај начин што им је ухапсила уреднике. Оваквих примера могло би се навести много, све до великог учешћа студената Београдског универзитета у великој антифашистичкој борби. Историја борбе српскога народа за политичке слободе не би će могла написати а да се једно од најглавнијих поглавл>а не посвети београдској Великој школи и Београдском универзитету.

Мих. С. Петровић

Неколико примедаба о раду над књигом (Скраћен превод са рускога)

Читање књига to је радан стваралачки процес. Од тога како човек чита у МногоМе зависи прихватање садржине прочитанога. Има људи, који ма да и читају, али при томе мало мисле, не улазећи у суштину. Они иду за мислима аутора, у најбољем случају памте чињенице, догађаје, поједине закључке и поставке. При таквом читању ради не мисао, већ само памет. То доводи до цепидлачења, бубали-штва. Усвојити прочитано онако како треба то значи промислити и схватити ц>егову садржину. Активна мисао при самосталном читању уеек мора бити приправна за решавање ма кога питања. Само онај који поставља питања и тражи на њих одговоре, који до свега долази сзмостално, тај се стално обогаћује новим знањима, проширује свој интелектуални хоризонт. Без продубљивања прочитанога није могуће доћи до стварног знања. „... Комунизам постаје пустош писао је Лењин постаје празна фирма, комунист ће бити најобичнији хвалисаваЦ, ако нису прерађена у његовој свести сва стечена знања.“ (дела, т. XXX, стр. 407) Лењин је подвлачио, да знања треба не само усвојити, већ их усвојити тако, односећи се према њима критички, не оптерећивати свој ум оним што није потребно, већ обогатити своје знање оним фактима, без којих не може бити савремено обфазован човек. При самообразовању треба имати јасан циљ, треба дати себи претставу какво баш знање желиш да стекнеш, ставити п{>ед себе одређене задатке. Ако човек узме прву књигу на коју наиђе, данас једну сутра другу, од таквог читаша нема много користи. Треба радити редовно* систематски, темељно, Свакако да се разликује од школског, што овде нема руководилапа, учитеља, што план треба сам себи спремити. Репимо, у томе и томе, дужем или краћем року, прочитати са одређеном поступношћу та и та дела из историје Партије, класика марксизма, затим ту и ту литературу из филозофије, политичке економије, историје СССР-а итд. Уз то треба схватити савет великог руског научника Павлова, који је у своме писму омладини писао: „Поступност, поступност и поступност. Од самог почетка свога учења научите себе строгој поступности у стипању знања. Ппоучите основне науке, пре него што покушате да дођете ло њеног врха. Ннкада се не хватајте за даље пре него шхо сте

проучили Претходно." Поступност у читању, у стицању зна ња то је најнеопходније без чега се не може очекивати успех самосталног рада над књигом. Изабрати књиге и установити ред којим треба читати, није тако просто, али у томе се увек може добити помоћ и сарадња. У .сва-кој библиотеци има много спремних уПутстава за литерзтуру по најразличитијим темама. Зна се да је библиографија кључ за науку. to нарочито важи за нашу совјетску библиографију, ко;а за свој основни задатак сматра пружање помоћи саморбразовању. Препоручена библиографија у већини случајава јасно показује којим редом треба читати по овоме или ономе пита-њу, а у кратким »нотацијама даје се карактеристика о књизи, по каткад указује и на њене недостатке, које мора да зна читалац, указује се и на неке чињенице и о самој теми. У библиографским упутст&има обично je назначено на кога се рачуна и то још одређује степен популарности наведене литературе. Навикавајући се на коришћење готових библиографских спискова, онај који се самоизграђује мора да прати новоизашле књиге, које су у вези са читањем које ra интересу;е. Обавештење о новоизашлим књигама и оцену о њима дају часописи и новине. Специјалном критичко-библиографском прегледу из разних области знања посвећен је часопис „Совјетска књига“. Онај који стално прати рецензије у штампи, стиче правилан увод у литературу, способност да се оријентише у томе. које књиге мора да упозна, које обавезно да проучи итд. То, како ће се читати књига, зависи од циља који себи поставл>а онај, који се самоизграђује и од тога шта по себи претставља књига одређена за читање. Једна књига може се са.мо прегледати, друга прочитати, трећа не само прегледати и прочитати, већ ако треба и проучити. Према томе, пре него што се приступи читању, потребно је постарати се да се добије општа претстава о књизи. Само се по себи разуме, да треба обратити пажњу на име пИсца, издавачку кућу, годину и место издања. Од великог је значаја погледати предговор, у коме аутор обично износи о развитку мисли, изнетих у ралу или о интересантним појединостима свога прилажења проблема лолчрнутим у књкзи. Из препгоипра може се такође дознати из чега је дата књига, на каквог

читаоца намерно или ненамерно она рачуна. У предговору издате књите дати су подаци о аутору, каткад с критичким освртом на његов рад, Што поМаже читаоцу да се лакше снађе са књигом. Ако књига има ненолико издања ту се указује на разлику између овог и претходног издања. Ако књига нема предговора или он не пружа потребне податке, да би се дошло до њих, може се користити одговарајући речник, библиографскн материјал, консултације* прикази. У почетку књиге сДавља се каткад епиграф, који даје основну Ндеју дотичног рада, однос аутора према расматраном питању. У почетку рада В. И. Лењина „Шта да се ради“ стављен је следећи епиграф: „Партијска борба даје партији снагу и животност, највећи доказ слабости партије је њена расплинутост и затућљивање оштро означених граница, партија се јача када се чисти ... (Из писма Ласала Марксу од 24 јуна 1852 год.). Тај епиграф даје читаоцу претходну претставу о основној идеји у књизи, о њеном правцу. Прво упознавање са књигом помаже да се оријентише о њеној вредности и приступачности. Ако је решено да се књига пркзучи онако како треба, то је потребно не отступати од постаlвљеног циља, не пропуштати тешка места, већ враћати се на њих неколико пута, трудити се да се усвоји мисао аутора. Искључиво је важно у вези с тим указати на упутства В. И. Лењина, које Је он упутио студентима свердловцима, препоручујући им за читање дело Енгелса „Порекло породице, приватне својине и државе“. Упозоравајући да при читању тога дела могу наићи на тешкоће, он је показао како се те тешкоће могу савладати. Лењин је говориб: „Нема сумње, да у том делу нису сва места подједнако доступна, разумљиво изложена, нека претпостављају читаоца који већ располаже извесним историјским и економским поЗнавањима. Али пбнављам: не треба се збунити, јер то дело неће бити јасно чим се прочита. То се скоро никада није десило ни једном човеку. Али, враћајући се на њега доцније, када се интерес пробуди, ви ћете доћи до тога да га разумете већим делом, ако не у потпуности.“ (Дела, т. XXIV, стр. 364—365). Лењин је саветовао да се означе неразумљива или нејасна места, да би се вратило на њих два пута, три и четири пута, да би се оно што је било нејасно допунило и разјаснило каснијим излагањима (Исто) То Лењиново упутство потпуно применимо у раду над сваком чаучном књигом. По речима Н. Крупске, Лењин се „старао, да прочита све што је написао Маркс, читајућк његова дела више пута.“ Свако поновно читање дела Лењина

А. СЕРГЕЈЕВ

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 33