Студент

Слабости опште праксе студената треће године агрономије

На ттартвској ковференција студеиата ш иаставника Пољопривредиот ш Шумарскот факултета авадшзирани су проблемн праксе сгудеиата и коистатовано је да су праксе слабо ортавизоване, да студеити ие вауче на њима оволико колико би требало, Па ипак пракса студепата треке године агрономије, која се ових дана изводн, ии јг колико се ие разликује од претходних. У цнљу што ортанизоваиијет извођења ове праксе иа трећој тоди• ви формираве су четири бритаде; свака броји по педесет људи. Сваки дав по једна бритада одлази иа Пољоаривредво добро нашет фа• култета „Црвеику”, да би се та • мо упозиала са својпм будућим радом у прошзводњи. Но, приликом формирања ових бригада вије се водшло рачуна о специјалности сту дената, тако да свака бригада са • држи мешавину ратара, сточара, во• ћара и етудевата опште производ• ве труае. Ова пракса изводи се у време када се ва факудтету одржа • вају предавања, Поред тота, вежбе шз поједиаих предмета почињу у 13 часова, а студевти иа пракси раде до 13 часова, те не моту да стштну ва вежбе, док међутим, веки професори изјављују да неће оверити семестар овоме коме ведостаје ма ш једпа вежба. Ово је довело до тота да аоједиви студеати ие иду иа пршксу са својом бритадом, веЉ када им је згодније, тј. када тубе мање предавања и вежби. Зато се дешава да једиот дана буде .на пракси 10 до 20 друтова, а другога њих стотииу. Осим тога често поједине трупе остају ва једном те шстом послу читавих седам сати, уместо да мев>а)у посао сваких 2 —3 сата, како би што више ваучили. Осповви ведостатак који се пововио из старе праксе је, ведостатак помоки иаставника ш асистената. Студенти, иа пример, раде известап посао, а никога нема да им објасаи зашто се тај и такав посао врши иа ова), а ае на онај аачин, Јер наставаици и асистепти не из• лазе са студевтима ва праксу да им укажу помоћ, те ови ва пракса иишта ае иауче, Пошто ова пракса ве д аје студентама оио што би требало да да, а имајући у виду ш'то да пред студентима треће тодине агрономије стоја још само једаа једиомесечпа пракса ш 5—6 даиа допуне опште праксе, која се сада шзводи, требало бш да се омладиаско руководство у споразуму са иаставаицима ш Деканатом позабави овим питањем и подузму коикретне мере да ова пракса постане заиста корисиа. Љ. ГРУЈИЧИЂ студ, 111 тод. агрономије

Бирократија или...

Иевероватао двучи чињеиица да 500 (словииа петстотшва), студеиата Ма • шивскот факултета још до дана даиашњет иије примило текстилве карте за друго тромееечје. У јулу месецу, када су текстилие карте ститле у Декаиат, студеити су били иа обаведиој феријалној пракси. Деканату је то би • ло врло добро позиато. Упркос тота, Деканат факултета је иакои 15 даиа, пошто студеити вису долазили, (а како да дођу?) вратио карте иазад. Од почетка автуста па све до даиас студеитш су вршилн и врше интервеицију $а интервеицијом, но, место текстилних карата наилазе само иа исте одтоворе: *Кроз иедељу даиа.” ..Кроз две иедеље". „Незиамо ништа дефинитивио". - И слично. Ни)е то све! Захваљујуки евиденци}и, која је на Машинском факултету све друто само не евидеиција, прили ■ чан број етудеиата иије примио потро • шачке карте за месец октобар. Студепти који се храие по мензама имали су два излаза: или да оду кући, као што }е %о учииио Мувижаба Ђорђе или да св хране тде ститиу, пример Милинчик Добросава. Одговорност пада првенствево иа друтарицу ко ј а ј е џадужеиа по текстилПии и потрошачкшм картама у Декава• ту, а затим ва читав Декават. То иије одпос и ие може бити однос према студевтима у даиашњој социјалистич • ко) Јутославији. Са таквом штетвом и бирократском праксом мора се чим пре арекииути и дати студеитима што им јш Уредбом о обезбеђеном свабдевању затаравтоваво.

МИЛОРАД ЈЕЛЕНИЋ

Концерт музичке секције друштва „Бранко Крсмановић"

Кад се пре пола годпне отпочело са прикупљањем студената солиста, инструменталиста и вокалиста око Културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“, одмах су била поред осталог истакнута два важна цил>а која је секција требало да постигне. С једне стране, постојала је жел>а да се омогући концертно иступање младим талентима врло важан моменат у процесу формирања репродуктивних снага, а с друге стране, намеравало се да се кроз разне концерте, организоване за наше студенте, подигне општи ниво музичке културе на нашем Универзитету. Као резултат тог рада младих солиста, чланови Друштва организовали су вече преткласичара, одржано 5 новембра. Извођена су дела Баха, Хендла, Купрена, Корелија, Хасе-а и Перголезија. Као прву тачку извео је Владета Кнежевић Бахову француску свиту це-мол. Имајући леп осећај за нијансе, али музичар нејаког тона, није успео да пружи специфичност појединих игара, нити шихове контрасте. Гласови су на много места били премало самостални тако да је била жртвована рељефност и архитектоника Баховог стила. Много бол>е су му лежали Купренови комади за клавир већ због тога што не захтевају велики тон. Са мало више осећаја за француску префињеност и чвршћим држањем ритма, чиме би се отклонила повремена монотонија у трећем и четвртом комаду, могла би интерпретација осетно да се побољша. Други пијаниста, Љубиша Ковачевић извео је две Бахове двогласне инвенције. Оне су се одликовале бољим ритмом, меким тоном и осећајем за поједине гласове. Једино су комади као целине пружали известан утисак малокрвности. Јаче истицање појединих отсека и њихово чвршће повезивање у једну целину учинило би ове инвенције много интересантнијим. . Певање дела старих мајстора поставља пред певаче доста нових проблема, које је већ због тога тешко решити јер стоје у приличној опреци са убочајеном оперском праксом. Певач, такорећи, уноси само један глас више међу остале инструменталне гласове. Он не може да им се супротстави већ мора, пратећи их, да прими много од њихове металне боје и да се покори прилично строжем ритмичком вођењу то све захтева специјалну вежбу и пуно интереса и љубави за ову иначе врло лепу али код нас прилично мало познату грану певања. Баш ту би млада музичка секција Друштва могла много да допринесе систематскијем гајењу вокалних дела старих мајстора. Берислава Рак која је певала песме Хендла, Хасе-а и Перголезија, без сценских ефеката и са дрбром ритмичком прецизношћу учинила је у том правцу приличан напор, што је за сваку похвалу. Недостајала је једино топлина у гласу и довољна осећајност у извођењу услед чега су ове лепе песме добиле прилично блед израз, Бахову сонату за виолину и клавир свирали су Љубомир Мицић и Владан Вучковић. Несумњиво талентовани Љубомир Мицић свирао је виолину топло са пуно осећајности и укуса. Са мало више динамичких контраста на клавиру, Владан Вучковић би могао да успостави још бољу равнотежу између оба инструмента. Ово је била вероватно и најбоља тачка вечера. Гудачи секције наступили су са Коре-

лијевом сонатом а тре. Поред Мицића и Вучковића Павле Коп је свирао другу виолину а Ива Андрејевић чело. У првом ставу осећала се извесна развученост која је вероватно последица неискуства у свирашу у камерном ансамблу. Из истог разлога вероватно је потекла и прилична неизраженост ритма. Ипак је све то било обилно надокнађено лепотом тона и осећајношћу у интерпретацији, тако да је соната, укупно узевши, оставила пријатан утисак. Уопште би се могло рећи да су гудачи најбоље репрезентовали музички израз једног доба, што се од вечера и очекивало. Ово вече солиста „Бранко Крсмановић” може да се посматра и оцењује и из перспективе шиховог другог, да га тако назовемоц педагошког задатка: упознавања нашег студента са музичким делима и помоћу тога развијање укуса и дизање општег нивоа музичке културе. Поставља се, дакле, на првом месту питање да ли вече предкласичара, како би му се помогло да прокрчи том задатку. Ту је, пре свега, коментар о композиторима и делима. Уводна реч или коментар је несумњиво најважније и незамењиво средство, којим треба и може да се приђе лаику, како би му се помогло да прокрчи пут кроз море дела и стилова који га затрпавају са свих страна, да почне сређивање по временским раздобљима и музичким облицима. да сазна шта треба да слуша и како да слуша; укратко омогући да разуме језик музике. То је опазила и музичка секција и Љубомир Мицић је спремио коментаре уз сваког појединог композитора. То су углавном били историско-биографски подаци, лепо и стилски пријатно обрађени који би могли апсолутно да задовоље музичко школовану публику, али који тешко да би допринели разбистравању појмова код нашег студента лаика. Друг Мицић или неко други из секције често ће стајати пред нашим студентским аудиториумом и мораће тада увек да има на уму да већина не зна шта је то имитација, полифоност или хармоничност у музици. Слушалац ће баш ту да очекује да сазна шта је то Те Деум. Поменути само имена Скарлатија без даљег објашњења нема никаквог смисла, као што је бескорисно наводити имена Хасеових учитеља контрапункта и виолине ако слушалац није у стању да из тога извуче какав даљи закључак. Уместо да стекне жељену јасноћу, он ће напротив само још више да буде затрпан хрпама чињеница. То не значи да треба да се одрекнемо изгношења тих битних чињеница и склизнемо у вулгаризације биографија и музичког стваралачког елана као што се дешавало на извесним вечерима Удружења репродуктивних уметника. Могу да се изнесу и најкомпликованије чињенице али је при том најважније, како се оне износе. Уместо да се дају педантно тачни датуми рођења и смрти појединих композитора, боље је да се упечатљиво доведу у везу са одређеном епохом и одређеном школом. Сви нови непознати изрази могу лако да се објасне са неколико речи више, а ако је реч о музичким облицима може да се пружи и какав мали пример на клавиру. Поред тога је необично важно да коментар буде повезан не само са

композитором већ (можда чак и у највећој мери) са делима која се изводе. Слушалац жели пре свега да схвати, осети и доживи рно што се непосредно изводи, и све остало треба да буде подређено томе моменту, бар дотле док је доминантан проблем упознавања музичке уметности од стране широких студентских маса. Из исте перспективе може да се постави питање да ли је вече с уметничке стране било на таквој висини да одговори горе поменутим педагошким захтевима. Да ли би један просечан студент могао у музици да осети величину Баха, тананост Купрена, елеганцију Хасеа кроз само извођење; да ли би био, привучен, заинтересован, можда и одушевљен? У том погледу би можда једино успели гудачи. Ове примедбе излазе на самом почетку рада музичке секције, јер се претпоставља да су благовремене примедбе најбоље примедбе. Наш музички живот је у пуном развоју и зато се и од ове секције друштва „Бранко Крсмановић" очекује много. Најсигурнији пут води кроз критику и самокритику уз залагање и издржљивост до успеха.

М. Тодоровић

Шека, Кућиште 1949.

0 неким питањима рада драмских секција

На свим факултетима, и поред многих недостатака и повремених лутања културно-уметничка друштва су се развила у квалитетне културно-уметничке колективе, који су у стању да свим обдареним студентима пруже широке могућности за њихов развој. Велики допринос даљем напретку друштава у том правцу претставља и оснивање секција драмскв уметности. Формирањем драмских секција делатност културно-уметничких друштава проширује се на нови сектор уметничког рада, врло значајног за културни живот на нашем Универзитету. Но, самим тим рад ових секција поставља пред управе друштава више но и једна друга секција, не само много нових организационих проблема, већ и низ питања везаних за идејност и квалитет уметничког стварања, тако да се може рећи да ће успех драмске секције бити правомерило способности и уметничке зрелости једног друштва. Међутим полет са којим се приступило организовању ових секција, као и велики број оних коЈи се са жаром уносе у рад драмских секција, сведоче да на свим факултетима постоје реалне могућности за успешан и делотворан рад ових секција, Иако још немамо значајнијих искустава из рада драмских секција који би се могли подвргнути детаљнијој анализи, ипак је могуће дотаћи се неколико важнијих питања значајних за њихов рад, Ту се у првом реду поставља питање правилног вођења репертоарске политике драмских секција, Већина секција правилно је приступила одабирању драмских дела за извођење и тежња да се на програм стављају

само она дела која имају идејну и уметничку вредност је очигледна. Али, пада у очи велика сличност у програмима драмских секција. Ићи том линијом у стварању репертоара погрешно је јер наступи са шаблонски састављеним програмом кесамо да неће успети да дубл>е заинтересују студентску публику, већ неће успети ни да правилно одразе сву дубину и разноврсност драмског рада секције. Погрешна је и пракса неуједначеног приступања спремању дела са програма а која претендује да буде сталан систем рада многих драмских секција. Поједине секције одаберу једно веће дело које ће брижљиво спремати за наступ на Фестивалу, а уз тај комад спремају „у-спут“ мање комаде са којима ће иступати на приредбама и другарским вечерима. Штетност оваквог начина рада је очигледна јер води срозавању квалитета драмског рада. У извођењу секција биће постављено на сцену низ дсла иаших и страних аутора. Изводиће се драмска дела Нушића, Стерије, Цанкара, Бора, Островског, Гогоља, Чехова, Мопасана, Горког и др. Важно је истаћи да није корисно подражавање репертоарима наших централних позоришта, а што је запажено као редовна пракса наших аматерских позоришта. Потребно је бацити тежиште рада на оне комаде који су мање познати, а кроз чије ће се извођење такође испољити снага и спремност једне драмске секције. Важан задатак наших драмских секција је да упознају студенте са вредношћу нашег културног наслеђа. Дела Нушића, Стерије, Цанкара, као и дела мање познатих ауто-

ра, затим комади наших савремених писаца, пружају широко поље рада нашим драмским секцијама. Разумљиво је да би било неправилно запсстављати и дела страних писаца. Велику помоћ драмским секцијама пружиће курс за глуму, режију и рецитацију који организује агитационо-пропагандно одељење при Универзитетском комитету 'Народне омладине. Кроз стручна предавања која ће у низу тема упознати чланове драмских секција са процесом рада на комаду, почев од првог читања улога па до премијере. умногоме пе олакшати рад драмским секцијама а ниво стручног знања њкхових чланова знатно ће се подићи. Перспективе прерастања драмских секција у факултетска позоришта, поставља пред управе друштава и друге важне задатке. Потребно је привући у секције не само људе хоји желе да глуме или да учествују у режирању комада, већ и све оне који имају воље да у припреми комада учествују као сценографи, маскери, гардеробери итд. У вези с тим важно је да се одмах приђе и стварању сопствене гардеробе прикупљању реквизита итд. У савлађивању ових тешкоћа велику помоћ може да пружи координација рада између секција друштва као и помоћ коју може да да на факултету Клуб технике. Нема сумње да ће наше драмске секције уз сталну помоћ управа друштава и предан рад својих чланова, испунити наде свих студената, који са нестрпљењем очекују прве наступе својих драмских секција. А. Шт.

Тедор Драјзер и ТИТАН

Тривић Даштар Босанац

Прогресивна америчка књижевност поноси се именом Теодора Драјзера. Резултати његовог дугогодишњег литерарног рада су тридЈсет књига, углавном романа, од којих је на наш језик преведена, поред „Титана” само „Америчка трагедија” и то тек прошле године. Како у оба превода нема ни речи о писцу принуђени смо да пружимо извесна обавештења. У књижевности САД Драјзер се појављује 1900 год. издавањем свог првог романа „Систер Кари”. Светску славу стекао је нарочито романима: „Америчка трагедија”, „Титан” и „Финансиер”. Рођен 1871 године, у сиромашној породици, након нешто свршених школа, изнајмљује се као намештеник у некој трговини намештајем. Био је дописник разних листова, а касније и уредник неких часописа све до 1911 године. Тада прекида са публицистиком и посвећује се само књижевном раду. Већ од ране младости често је мењао своје боравиште и упознао се са разним људима, схватањима и догађајима. Видео је бедан положај радних маса, које су немилосрдно експлоатисане, као ивртоглави лов за профитима експлоататора. Он је прозрео лажни морал н сву поквареност „елите”. Богато искуство, и изванредно познавање америчког живота налазимо у свим Драјзеровим делима. Драјзер посматра живот критички и настоји да га што верније одрази. Разобличавање „вечног поретка” капитализма је плод његовог метода. И већ прво дело цензура му је забранила. Ипак, Драјзер није књижевник марксиста, иако пред крај живота ступа у Комунистичку партију САД (умро је 1945), како би се, по његовим речима, и формално солидарисао са простим народом у првом реду радничким који је господар своје судбине и творац своје будућности. Али, у делима Драјзер чак и не скицира како би живот требао да изгледа и не дотиче се путева који га могу и морају преобразити. Радња овог романа збива се после жестоке кризе 1873 године и достиже

до почетка нашег века. Дакле, то је управо период врло упорне и убрзане борбе за смењивање капитализма слободне конкуренције његоним монополистичким стадијем. Гутање мањих предузећа од стране већих путем немилосрдне конкурентске борбе постале су врло честа појава. На површину су избили нови људи који су похватали конце новонастале ситуације у економици изродивши се у финансиску олигархију. Индустриски капиталист не руководи више самостално предузећем; њега контролишу финансиски магнати. Моћ неколицине људи необично расте и читаве индустриске гране подвргавају појединцу. На небу капиталистичког друштва засели су краљеви бакра, челика, угл*а. Конзервативни капиталисти пружају отпор да би једног дана ипак били уништени или се поклонили „генијима“. У таквој ситуцији на арену иступа наш јунак, још незапажен у вреви бучног живота, али с великим претензијама. Преко њега готово све наведене чињенице одражавају се у овом роману. Ко је Титан? Можда митолошки див старих Јелина или Рима, који својом натприродном снагом чини чудеса? Не. То је обични смртник: Франк Алџернон Купервуд. Ист Ф времено, то и није баш тако обичан човек. Мултимилионер, краљ трамваја, плина, а сутра и можда диктатор чувене земље Америке. Ето друштвене функције савременог дива. То је чудна гуја, с мноштво лепљивих ногу, која се неодољиво успиње и по врло клизавом терену Само понекад спотакла би се да поново упне још већом снагом. Јака енергија, изврстан њух, истрајност, бескрупулозност, егоизам то су црте ове краљевске звезде. Никог не сажаљевај. Уништи противника не бирајући средства! Живот схватај као манифестацију вучјих закона капитализма? Доле идеализам, маност и поштење! Такве су дввизе Купервудове филозофије живота. Поред тога, биланс његове активности употпуњује се упропашћеним животом двеју жена и дваде-

сетком унижених женских жртава. Он изјављује да се људи морају окретати око њега као планете око сунца. Где је та сила која немилосрдно крчи пут стопама Франка Купервуда? Да није посреди дело свемоћних мага? Ах, али мистер Купервуд је врло савремен човек. Он није глуп да би веровао бајкама. Ипак, он је привржен изванредно заносној религији. Мистер Купервуд се клања чудном фетишу који има већу' моћ од фараона и Александра Македонског, римских царева и Наполеона уништавајући све јеретике као Нерон. Заправо, он тражи да други буду још праведнији од њега Купервуда. А тај фетиш је тако диван, жуто-сјајан. Може се трансформирати и у свилену хартију која опојно шушти под Купврвудовим прстима. Новац! Новац! колико ли чаробне музике. А мистер Купервуд је згрнуо мноштво милиона долара. Он поседује и огромне палате. Само надалеко чувена збирка слика цени се на неколико милиона. Ко каже да се он не може такмичити са раскоши руских царева? Такође, не западајте у заблуду да мистер Купервуд све на дохвату грамзиво трпа у свој брлог услед неких психопаталошких побуда. Он врло добро зна да човек који располаже већом количином фетиша и сам постаје фетиш коме се сви клањају. А он је врло славољубив. Шта су власт и закони, одборници и гувернери! сви они раније или касније клецају пред круном мистер Купервуда и изјављују: „Слуге смо покорне’’. Демократија! колико ироније. Много хваљене слободе су фикција. Све се ради за новац и свв се креће тек уз шегов благотворни звекет. Зато мало одабраних ужива демократију као никада у историји, а ту мистер Купервуд заузима врло почасно место. Ипак, Купервуд није баш тако зао човек; он је према извесним особама, нарочито женским, љубазан, дарежљив, мека срца Иако је Купервуд спреман сваког дана да превари, па и властиту жену, Драјзер га је тако оцртао да ми саосећамо са

тим безобзирним јунаком, и желимо да победи противнике нимало лошије људе. Ликујемо заједно са њим захваљујући невидљивој руци Драјзера. Живот захтева да он Купервуд уништи све што му смета или ће други њега уништити. То говори и Купервуд. Поред тога, он нас одушевљава јаком енергијом и необичном проницљивошћу. Својим способностима у пословању Купервуд превазилази све личности које срећемо у роману. И на крају, таквом човеку, сигурно за поштен рад, Драјзер даје као награду 35 година млађу од њега девојку. И њу је одушевио та.ј жељезни див и то више него његов новац. Али, ми се не бисмо могли сложити са Драјзером да је пожељно приказати таквог вука у релативно врло благородном изгледу. Не заборавимо да су Титани типа Купервуда виновници за милионске жртве у два светска рата. Насупрот раширеној фабули у америчкој уметности о сиромашним људима који се успињу до милионера Драјзер показује како да би неко постао баснословно богат треба већ раније да Је прилично богат. А до почетног богатства долази се наслеђем, проневером и пљачком разних видова. Тако Је Купервуд чак одлежао на робији да би се, затим, са Један или два милиона упустио у послове, опет пљачкашке, у борби „свих против свиЈу”. Много ређе ДраЈзер уздиже до богатства чистаче или келнере, коЈима после богатог плена припадаЈу само мрве. Нажалост, тог фамозног Титана Купервуда не видимо у развоју. Ми упадамо у његов живот када је већ строго формиран; од нашег првог познанства он Је велики маЈстор свога посла. Међутим, нас би интересовало: како, при којим околностима, је он стекао оволику верзираност, препреденост, У овом роману ДраЈзер слика живот, углавном само најбогатиЈих кругова, који су у то време Још прилично конзервативни, укрућени. Не заборавимо да су тада по улицама милели омнибуси, а тек касније појавили се и први аутомобили. Драјзер Је разголитио све дволичњаштво,

лажан морал и идеале одабравих који не цене човека по личним квалитетима, већ на основу богатства којим располажу. Што више имаш више и вредиш! То је свима познато и они незнатнији жудно прижељкују да се привуку „најславнијима” чији је круг прилично одређен и затворен. Драјзер је добро упућен у берзанске послове, психологију магната и њихове закулисне махинације. Ипак, о делатности тих људи не даје потпунуслику шиховаакција никако није управљена само на међусобну конкурентску борбу, а противуречност између појединих капиталистичких групација има споредан значај. Борби између експлоататора и експлоатисаних, између рада и капитала нема готово ни помена, изузев оне бледе слике у препирци неколицине људи са одборником Пинским. А и том приликом радне масе су само пиони Шриарт Мерилове финансиске групе. Сви погледи бачени су на грабл»ење профита, а они који стварају профит изгубљени су из вида па нам се чини да је буржоаско друштво стабилније него што је то у стварности. Поред тога, било би врло корисно , да је Драјзер приказао Купервудове ' методе у борби против пролетаријата, који сигурно не подноси баш тако мирно јарам експлоатације. На % тај начин, америчке радне масе виделе би још искренију слику људи који понекад необично слатко говоре. Исто тако, било би интересантно посматрати јунаке романа и жестоко завађене капиталисте како се нагађају и уједињују када им запрети опасност од народа, који све упорније тражи своја права. По речима Маркса, они се тада понашају као масонско братство, а снага која ће једном за свагда уништити неправДУ и беду за једне а огромне повластице и раскош за друге била би довољно истакнута. Овако, нема перспектива и иа етари начин људи ће да таворе ко зиа докле. Стјепан ЂУРЕКОВИЋ студент Економског факултета

О