Студент

наест чланова породице једанаест јутара грофовске земље. Неко би, као и Марко у први мах, помислио да је доста добити земљу, иако је у том селу господска рука била много издашна (што не одговара стварности, јер су чак и званичне статистике такву великодушност порицале). Без стоке и инвентара земља се не може обрађивати. Да би их набавио, сељак се морао задужити; то је наличје буржоаске аграрне реформе. Истина, Марко се не задужује у банци, већ употребљава уштеђевину ћерке. Друга страна атрарне реформе у условима капитализма је питање: за које време је она у стању да побољша живот сељака? Роман Крањца показује како већ прва генерација услед деобе поново осиромашује, јер је за сиротињу тигтично да има много деце. То сазнање наводи Марка на помисао да вештачки одржи компактност имања: он се заноси плановима о заједничком животу својих потомака попут негдашњпх патријархалних задруга или неких наивно смишљених сродничких комуна. Наравно, живот је захтевао да се такви утооистички планови скрхају још у глави њихова творца. Крањец је дао и критику тих планова кроз уста зета Андреја, радника. Али то није од прворазредног значаја. Важно је овде, да сељак почиње да увиђа, како је стари поредак ствари на селу дошао у ћорсокак. Апсурдност све већег распарчавања парцела, примитивна обрада и беда, који су међусобно у најужој вези, доводе Марка преко Андреја и синова Матије и Тинека до косеквенце (иако веома мутне) о нужности колективизације, која ће, негде у будућности, решити трагедију у корист сељаштва и читавог друштва. Дакле, примааем таквих идеја, Марко није остао дужан ни новој власти, за коју он,

управо, никад није ни поверовао да је његова, јер је гајио неповерење ш>ема свим тим властима, које су сматрале најважнијом својом дужношћу, да опомињу своје грађане преко добоша и неким вечитим обавезама, Но, Крањец није превидео ни закулисне потезе око додељивања земл>е. У првом реду, она се одвијала уз отсуство сваке демократичности. Богати сељаци нису такође пропустили прилику; и они су омастили прсте и то најбољим залогајима. Реформа се претворила у трговину. Марко је то видео, али је ћутао, јер је био задовољан што су му бар нешто дали. Али, поред свега, Крањец је поклонио исувише пажње буржоаској реформи, иако је она само донекле помогла врло ограниченом броју сељака, и то само у неким крајевима наше земл>е. Неће бити на одмет ако напоменемо, да је она провођена двадесет година, па чак, ни пропашћу бивше Јутославије није завршена, а максими су се пењали до петстотина и више јутара. А Крањец, сводећи место радње на тако опште географске појмове као што су „село” и „град”, проширио је на основу тога домен радње барем на читаву Словенију. Због тога, требало је да буде мало обазривији у одабирању типичних догађаја. Крањец добро уочава основне процесе које преживљује село у капитализму: услед недостатка земл>е и пренасељености врши се стална пролетаризација сељаштва. То се врло лепо види на примеру породице Магдићевих. Али, то није све, кад је реч о селу. Читав систем експропријације далеко више притиште сељака и гони га са родне груде. Крањец се тиме није позабавио, јер му то није дозвољавао распон радње. који је уско омеђен судбином само

једне породице. „Сувишне” људе гута град, фабрика или рудник. Они доносе у село нова схватања о раду, моралу и религији. Патријалхалност изчезава у неповрат, Главнину наше пажње у роману заузима породица Марка Магдића, столара. Ту и тамо помињу се, или су тек узгред набачени и други људи. Удео осталих становника села у радњи је тако незнатан да слободно можемо рећи, како је Крањец остао доследан у намери да само кроз оквире једне породице прикаже основне црте живота и збивања на словеначком селу. Покоравајући се тако својој намери, он је био принуђен да прибегне уопштавањима, оличавајући кроз призму једне породице спектар живота словеначког села. Као извор сукоба појављује само супротност интереса из-» међу појединих чланова породице. Упознајмо се поближе са јунацима романа и њиховим међусобним односима. Марко Магдић је необичан човек, а још више отац, без изразитијих родитељских осећања, која пре личе на однос животиње према одраслом младунчету. Крај тога, он је патријархалан, у једну руку деспот, који много пази до ппестижа у својој породици. Ево илустрације тих односа: „А зашто сте управо дошли?“ питају Марко и жена му Магда и кћер Ану, тек што је прешла преко прага, иако није била код куће неколико година. Тако је отац сусрео и синове: Матију и Марка. Али не бисмо мотли рећи да је Марко лош човек; већ, то долази отуда што сви стрепе од неког отимања, од мешања ттрстију у њихову светињу, Јер поставља се питање: или ми или ви, будући да за све нема код куће ни хране ни посла. Али, касније, кад се деца некако у кућу угурају, па после сами желе да оду, оцу је готово тешко због тога. Заправо, ту

и нема сажален»сц јер то је тако јасно да сувишни морају у свет. У најбол»ем случају при томе се код њега појавл>ује тихи, скривени револт. Затим, код Магдићевих влада ривалство међу децом с циљем; ко ће успети да остане у кући и приграби што већи део? Сплет тих сукоба огаван је, а позадина му је јасна: дарвинистичка борба за опстанак. Али ти исти људи, под повољнијим условима, врло лако би изменили своје физиономије, јер још нису много затрезли у прљавштинама, У том погледу најприлагодљивија показала се кћи Ана, врло јако, упорно створење, које тачно зна шта хоће. То је тип окретне, сналажљиве, умешне жене, која је много шта пребацила преко свот врата. Била је и у граду, да би се најзад смирила као марљиви земљорадник. Насупрот њој стоји Матија, човек врло чврстог карактера, до краја поштен, искрен и добар. И он је имао лепих планова, али кад је видео да су неостварљиви просто је побегао од куђе, како би барем другима омогућио да живе. Најзад, вратио се из света са туберкулозом и револуционарно настројен (био је и У затвору,), да би умро у родном крају. Марко млађи побегао је од куће због других разлога: он је одувек сањао да буде богат. Кад је увидео да то у селу неће постићи одлази у Америку, неопростивши се ни с ким, Кроз неколико година враћа се из Америке с новцем и оснива у истом селу своје домаћинство поставши имућним сељаком. Тинек ће наследити очев занат, али да би постао бољи мајстор од оца одлази неко време у свет. Катица следи мајку и већ у раној младости рађа петоро деце. За њом ће и сестра Вероника. Али, све што нам је Крањец ре-

као, сви људи које је оцртао врло мало нас узбуђују. Овом роману недостају потресне сцене, снажне слике, упечатљиви описи јаке страсти, узбуђења и то све због пишчевог метода у сликању, иако он поседује велику моћ опсервације. Значајне примесе натурализма у сликању ликова, конструкција сцена, дијалога, у предметима опажан»а, карактер описа спутавале су писца да створи снажније дело. Заметљивих описа људи, обичаја, природе, села код Крањца нема; они су тек узгред набачени, и то опет с коментаром: да се тако увек, свакодневно догађа. Крањец, особито у првој половини романа, прича сувопарно. Нема код њега животних, бучних, врелих слика живота. Његово причање (са врло мало дијалога) пре личи на маргиналије записане негде на рубу живота, но на прави, куљајући живот. Свођење интереса на ситнице, на незнатне догађаје, као што су: ~Катица је дорасла за посао”; „Тинек ће такође морати да помаже у домаћинству”; „сви су правили свињац”; „купили су кокошке, а затим су се излегли пилићи”; „Марко не зна да оре” показује линију а и границе Крањечевог сликања. Ипак, и у томе има извесних дражи на понеким местима. Таква је она тиха али дубока радост кад су дотеривали купљене свин»е или кад су први пут помузли краве. Тачно је да је сељаков живот тежак, али Крањец је својим сликањем створио такву атмосферу живота, која нас отстрањује и од оно мало радости и оптимизма које смо, поред свега, на селу сретали. Он види у првом реду беду (боље рећи само беду) и покуњеност коју ова, истина, за собом доноси, а не сагледава до краја људе, који се и поред свих тешкоћа шале, веселе, сукобљавају, воле девојке; да-

кле није довољно поникао у дух народа, његове страсти, мржњу и идеале. Можда бисмо од тога ту и тамо нешто и открили, али Крањчев стил запажања, метод дочаравања слика такви су, да изгледа као да су сцене, догађаји и дијалози оцртани у својим најистуренијг-гм тачкама, између којих стрши недореченост. Изузетак чине једино: Тинеков пад са храста и Анино путовање у град, у којима' се назире снага Крањчева талента за стаарањем животних слика, У чему се најзад састоји „осовина" жиовта? Људи се рађају, расту, жене се и умиру. Једни осиромашују или се такви и родили и одлазе у свет, други се богате, Ко је сиромах, обично остаје сиромах. Вештачко спречавање тог процеса мора доживети крах. Посматрајући живот из близине изгледа' као да је кретање већих стилова заостало. Али, све једном мора пропасти и наступиће лепши живот, јер то захтевају закони развитка друштва. Заправо, нове снате већ су се појавиле на хоризонту и зтгицај Комунистичке партије све се више осећа: револуционарне идеје „закужиле” су и село. Надоћи ће талас бурних догађаја и преокренуће се стари. свет, који је дошао у ћорсокак. Ради се само о времену. Такве аксиоме пружа роман „Осовина живота“, и у томе је његова драгоценост. И заиста, само деценију касније, у нашој земљи старо друштво почело је вртоглаво да се сурвава у одавно припремљени понор, а на селу започет је процес гигантског преображаја ка социјализму, о чему је Марко могао само скромно да машта.

Стјепан ЂУРЕКОВИЋ

Априлски фестивал И ДАЉИ РАД КУЛТУРНОУМЕТНИЧНИХ ДРУШТАВА

Априлскл фестивал културноумвтничких друштава Београдског универзктета пружио је драгоцена искуства за даљи рад друштава као целина и појединих секција. Друцггва су углавном одговорила својим задацима и учинила много у развијан>у културно-уметничког укуса код студената, а напосе проширењу културног хоризонта свог чланства. Сав тај рад друштава, као и Априлски фестивал, служи нам као материјал из кога можемо црпсти искуства за будућност. Пођимо од рада друштва као целине. Скоро сва друштва већ могу решавати сложенија и већа питаша културно-уметничке делатности. У складу са сталним напретком културно-уметничкот рада и рад друштава треба још напред померити. Основна и најважнија питања на које ће у будућности друштва обратити пажњу је учвршћење друштва као уметничког колектива. Друштва ће видети које им секције највише одговарају, које ће имати највише успеха и те ће секције форсирати. Ако на неком факултету не постоје могућности за музичку секцију, а постоје за фолклорну, онда треба избегавати осгошање музичке секције, а оонивати фолклорну. Њу онда форсирати нека та секција дубоко задре у све проблеме фолклорнв интерпретације. Неће се само избегавати оснивање нових секција, за које не постоје повољне могућности, него ће бити потребно да се и неке већ постојеће секције укину, ако је уочено да се са њиховим радом натеже. Тако, напр., из фестивалских припрема видимо да у неким друштвима треба укинути ликовно секције, јер стварних услова за њихов рад у тим друштвима нема. Или, Културно-уметничко друштво Правног факултета ће укинути неке секције да би друге могле нормално и солидно да раде. Овај начин рада одразиће се доста позитивно на делатност друштава. С једне стране, избећи ће се свако натеривање и задуживање студената да раде у некој секцији друштва, па макар они то не желели или немали смисла за такав рад, И друго, овакав рад подићи ће културно-уметнички ниво програма, продубити га и оснажити. Друго питање рада друштава јеста репертоарска политика. На Априлском фестивалу су у хорској интерпретацији била заступљена дела петнаест композитора, у фолклорној игре из девет кореографоких области и у драмској дела седам писаца. У поређењу са Мајским феспгвалом 1949 године то је био велггки напредак. Међутим, то још

увек није довољно. Репертоари друштава у будућности треба да буду још шири, богатији, да продру и третирају светску и нашу традиционалну културу. Ако претпоставимо да ћемо од ширине, квантитативног развоја друштва продирати сада у дубину и достићи завидан квалитет, онда је разумљив овакав захтев за репертоарску политику. ' Напоменућемо и друго питање: одржавање припредби. Пракса друштава није била досада да се даје што више приредаба за студенте. Неоггравданост оваког рада биће разумљива ако само имамо у виду да је основни задатак културно-уметничких друштава да делују у студентским масама, развијају и потстичу културно-уметничке способности. Грубо речено, из досадашње праксе изгледа као да су друштва постојала због тота да би наступила на фестивалу, а не због нечег другог. Захтев да друштва дају што више приредаба ван фестивала поткрепљује и чињеница да су већ пали предлози да се фестивали одржавају сваке друге-треће године или да буду много сажетији, да на њима буде приказано само најбоље из програма друштава. Преко лета чланови друштава појединих факултета летоваће скупно. То је добра прилика да се већ летос постави протрам за рад друштва у идућој тодини и пронађе нови материјал за обраду. Већ првих месеци идуће школске године друштва ће иступати пред студентима својих факултета или универзитета. У идућој години ће се још више форсирати и развијати забавни жишот у друштву, а нарочито стручна предавања и предавања општег културног образовања. Систем ових предавања је био доследно и ушешно спроведе« једино у Културноуметничком друштву Техничкв велике школе. Остала друштва одржавала су предавања без неког начина плана и система. Квалитет програма и развијање уметничког укус нећемо у потпуности никада достићи, ако се не буде систематски спроводио метод одржавања предавања. Из рада секција поменућемо само неке важније и општије ствари. Хорска музика је била на овогодишњме Фестивалу квалитативно слабија него прошле године. Велики број певача смањио је квалитет интерпретација. Међутим, репертоар је био богатији. Од Мокрањца и неколико масовних песама, што смо имали прошле године, ове године је био репертоар састављен од дела петнаест композитора. Убудуће, жр-

твоваће се квантитет да би се уздигао квалитет певаша, а затим ићи ће се даље и шире у избору репертоара и прићи обради стилске музике. Драмско приказивањо на Априлском фестивалу углавном је било задовољавајуће, узимајући у обзир кратак период постојања секција и почетничке покушаје. Да би се драмске групе даље успешно развијале потребно је, пЈ>е света, обратити пажњу на сам састав ансамбла. У неким групама уклониће се другови који не могу мното помоћи. За већину драмских секција опет важи да треба да извуку нове сиаге са факултета, јер је факат да у групама ни из далека нису обухваћени свц они који имају смисла за драмску уметност, О репертоару ће се такође водити више бриге. Позитивни су били покушаји неких секција да прикажу теже драме (Малограђани, Жорж Данден), али је, са друге стране, несхватљиво зашто нису обрађивана дела наших познатих драматурга, као Стерије, Држића и Глишића, Њихове драме су за почетне стадије драмске групе много захвалније, глумачки ансамбл би мотао много лакше да дочара друштвену средину у обради драме. Солисти-вокалисти и инструменталисти били су на Фестивалу масовно заступљени. Међутим, осетило се да развоју вокалиста инструменталиста много смета што нису обухваћени у оолистичке секције, где би се могли под стручним руководством развијати. Солистичку секцију у овој години једино је имало Културно уметничко друштво „Вранко Крсмановић”. Идуће године основаће се солистичке секцијв у друштвима где за то постоје могућности и систематски ће се усавршавати и уздизат исолисти. Друштво „Бранко Крсмановић” после расформирања Универзитетског ко-

митета и дал>е остаје репрезентативно Културно-уметничко друштао студената Београда, Самим тим и убудуће ће сва руководства Народне омладине на факултетима и великим школама водити рачуна о друштву, третираће га као своје и бринуће се о томе да му обезбеди равномеран ггрилив чланстаа. У овом момвнту, а то ће важити и за прва два три месеца идуће школске године, веома актуелно пиггање за друштво „Бранко Крсмановић” је примање нових чланова у секције. Од 273 стара члана око 70 чланова друштва одлази. Тај одлив старих треба попунити са новим члановима, тако да друштао „Бранко Крсмановић” може и убудуће претстављати студенте Београда. Д. Ђ. Предавања професора лариске Сорбоне Пјера Фушеа на филозофском факултету Од 23 до 25 маја познати француски научник-лингвиста, професор Париске Сорбоне Пјер Фуше одржао је неколико предавања за студенте романске групе и групе за јужнословенску књижевност, У својим предавањима: Општа фонетика и њен значај, Лингвистика и преисторија, Акценат и музички елементи у француском језику, Ритам у француској прози и поезији и Појава дифтонгизације. изнео је своје поставке и опажања стечена у досадашњем научном и истраживачком раду. Предавања су са великим интересовањем пратили наставници и студенти Филозофског факултета. Д. н.

Пиво Караиатијевић: Рањеник

Од скитнице до човека

(Одлоици из поеме) Рат коље, стријеља и сише... Вјетровш барут д оносе; ноки дјечицу испише, ко кише иладе откосе... Народ се с војскои једиви, радост се пење до плача Животе, усусрет истиви, она је јача од шача! Зидине клече спаљеве срца су вечија ожетле: Ни оне, славво рањене, нису нз борбе аобјетле. Гдје сада тлаву склонити? шта дјеци дати да једу? Трпимо треба се борити дјеца нам траже побједу! У зору колова војвика, са вођом својим аројезда па затим борба велика Револуције вајезда!

Воја ЈелшК

Нађите решење

Радња вма своје дубоке кореве у прошлости али в честу примеву у садашњости. Слика I Велика сала. Човек за катедром предаје. Младићи в девојке у клупама напрегнутом пажњом и узбуђењем прате... сваки покрет сказаљке на сату. Колико још имамо времсна? ЈопЈ три минута... још минут... још петнаест секунди. Затвориће! Шта да радимо? Најзад је звонце прекинуло ово тајанствено дошаптавање. Брзивом на којој би могао позавидети сваки спрннтер слуша;ци су на стартни знак звонца почели прескакати препоне т.ј. клупе испред себе и оне који још нису успели да из њих искоче и јурнули на спрат према циљу. Слика II пред циљем у внду жуто обојених затворених врата. Узбуђена гомвла се заталасала в застала. Друже тп си неучтив! Другарице кад си већ код врата или улази или пропусти мене да уђем. Шта си се испречила као електрична бандера. Лакше човече поцепаћеш ми пријаву. Већ сам и таксене маркс прилепио. Немој да ме газиш. Четрдесет тачкица сам дао. Ма куд си навалио као носо* рог. Врата су закључана. Закључана? Ах, закључана! Закључана!? То је скандал! Још читаве четири и по секнуде су требала бити отворена. Огорчење је са истеком сваке нове секунде расло. Песнице су почеле

добовати по вратима. Гневни поклици су избијали из згуснутв гомиле. Слика Ш иза затворених врата чује се монотон разговор: Ма чујеш ли бре, Стево, каква је то галама? Каква галама. Није то ништа. Да си чуо мога сннчића кад су му ницали првн зуби. Све би нх он надвикао. Ох, тај глас! Само кад порасте, не дај боже да нам он дође пред врата. Славка је преко залогаја које је вадила из пакетића, врло повољно ситуираног на уписном именику, мрмљала; „Замисли, Мицо. Послед»и дан стигао конац. Сигурно неки бирократа није на време послао цене. Па да видиш колики се ред отегао пред свим текстилним продавницама. Људи лепо побеснели. Хоћв унутра, да им не пропадну тачкице. Па бар да су за тај дан, два, продужили радно време. То су бар могли да учине. Докле ће та бирократија да нас изеда? Гле, гле како нам се Мица дотерала. Пова фризура, па свилево марамче проговори Пера који је још увек нешто пискарао. Е, Перо, ти ћеш нам постати ударник. Само ако тако продужиш... ослови га Мица, полу сажаљиво, полу иронично.

Него ипак да видимо каква је то галама пред вратима. Слшка IV : појавио се „ЦИЉ” у виду једног носа који св помолио вза отшкринутих врата. Тишина! Што сте надали толшку вику. Пустите нас да у миру при ... ммммм ... радимо. Хор студената: Ми желимо да пријаввмо испите, ах многе испите.

Појављује се иза врата јсдан одлучан прст који се неумољиво упери у таблу са натписом: Странке се примају од 10—12 сати. Хор студената: Али човече ми имамо тада час. Спаси нас! Спасн нас! Равнодушан глас иза врата која се поново закључавају: „Зар нисте писмени? Овде мора бити реда. Уосталом дођите сутра. Од 10—12 ми смо сви на окупу”. Гневни гласови пред вратима; „Али ми сутра имамо енглески, а прекосутра опет у исто време економску географију.Не можемо бити једвом половином на часу а другом половином у канцеларији.” Равнодушан глас иза врата: „Шта да вам радим. Тако је и на другим факултетима”. Исте сликв се понављају. Поново отпочиње добовање по вратима и побуњенички поклици, а иза врата весело ћаскање. Ову сам драму лично доживео, па пошто се испити већ приближују, а ја нисам успео да их пријавим, решио сам да објавим своја преживљавања у штампи, не би ли се нашао неко да нађе идлаз из овог ћор-сокака.