Студент

Од хијероглифа до Седме силе

1450 500 година штампане књиге 1950

После проиаласка ппсма, догађаја који обележава почетну фаду пута у цивилидапију, од пресудног дначаја за даљи развој културе, а и пршвреде, је, иесумњиво, провалазак штампарске вештине. Овај епохалиш шзум, заоденут у своје време мистерио.чношћу, везан првепстшено за име Јоханеса Геисфлајша по мајци иазванот Гутенберг, омогукшо је човечанству дотле неслукени развој. Да пре 500 годипа ишје у Мајнцу прорадила прва штамаарија, тешко је замислати на шом би се иивоу иалазила данас култура и привреда човечавства. са свим својим институцијама које употребљавају вепосредно или посредно штампу и штампарске продукте. Најважнија предпост штампе се састоји у далеко бржем, савршеишјем и правилии/ем умножавању књижевиих, научних и уметнич• ших дела, информација шз иајразличптијих области људске делатности ш друтих продуката људскот ума. Тиме је уједпо остварепа размена људскнх шскустава и достигнука мисли на широј основи и у најудаљеншјшм пределима и упознавање светске јавности са њима. Кљига, поставши јевтинија и бројннја, продире у све слојеве народа. Нови • варство пружајуки у свим кутцима земље вајразличитије информааије постављајуки проблеме постаје „седма сила" један од пајактивнијих чинилаца у полптичкој оријептацнји маса. Ту лежи опасност да се лаж сервира као истина иетативан утицај који штампа може да шзврши. Вештина штампања камен темељац културнот живота извр • шава своју племепиту функцију само у служби истине.

Од камена до папира

Протекло је више од 6000 годиша од када је невешта рука човекова почела да ухлесује у камен цртеже који више нису претстављали само обичне цртеже, него изражавали одређену мисао. Ти први кораци човечанства у писмености упућују нас на закључак, да се она развила из сликарске вештине прастарих људи. Првобитни хијероглифи свештеника Мемфиса и Тебе, Кинеза још у доба пре Хуангтија освајача предела Жуте реке, Аријаца у Индији и нису ништа друго него сликовити цртежи. Таписмена су временом губила облике цртежа из којих су настала. претварала се у знакове за одређене ствари и појмоове, Тако је настало до данашших дана одржано кинеско иисмо, само, наравно, развијекије, са већим бројем знакова. Од 2000, колико се среће на првим писаним споменицима старе кинеске државе. тај број је порастао на 5000 знакова. Као прво средство за писање служио је камен. Он је играо, да се послужимо сликовитим упоређењем, улогу данашње хартије и оловке. На чувеном стубу Вавилонског цара Хамурабија у Сузи уклесан је први познати писани законик. Етштћани су за писање искоришћавали биљку папирус. Њу

су исецали на танке траке, лепили их једну испод друге и унакрст једну преко друге. пресовали и тако добијали ~листове”. Немајући другог средства, Сумерци су дубили на глиненој опеци удубљења слична клиновима, поређана у различите међуссбне положаје. Сумерски хијероглифи су се преобратили у клинасто писмо. „Клинови” су означавали поједине слогове и речи. Тим путем од слике до слога. од слога до слова дошло се до фонетске азбуке чији је основ идеја да сваки глас има свој знак. Прву фонетску азбуку од 22 слова применили су предузимљиви феничански морепловци и тиме олакшали своје трговачке послове. Фонетском азбуком су написана и дела Грчке антике. Мајускули Грчког алфабета су основ данашше латгшице. Нус&е нњисе Још су свештеници царства горшег и доњег Нила надовезивали неколкко ~листсва” добијених од трака папируса у по неколико метара ДУгачке савиЈЈггке и на њима писали опширнија дела. Ти смотуљци или тубе су претече кшига. Ембрион чанашших књига су диптикони или дипломе

Јелина. То су танке дрвене плоче, с обе стране премазане вос* ком по коме се писало шиљатим писаљкама. Више оваквих плоча исте величине, сложених једна преко друге и повезаних врпцом, већ су биле књиге које могу да се „листају". Слично су повезиване и књиге од пергамента, ма да се дуго задржавају у употреби и тубе. Најранији пергамент је истањена, истругана и политирана овчија кожа. Неке врсте мастила су познате од најстаријих времена и њима се пише по палмином лишћу, дрвеним плочама, брезовој кори и слично. Тек проналаском витриола (за прављење доброг мастила) и хартије пишу се књиге сличне данашњим, само што нису штампане. Папир је пронађен у Кини око 100-те године. До њега се дошло мешањем влакана различитих биљака са неким материјама, разливањем те смесе на каменим плочама и сушењем на сунцу. Око 800 године хартија је пренесена из Кине у Багдад, аодатле у Европу. И ако су хартија и мастило олакпгали писање, тмножавање писаних књига је постало спор и тегобан посао. Тадашњи поступак умножавања књига преписивање захтевао је неколико година рада за књигу од око 20 до 25 арака. Овај посао, у прво време врло примитиван, обављала су два до три преписивача. Доцније настаје специјализација. Поред писара, јављају се цртачи за иницијале и наслове и „фактори“ који диктирају у перо. Калуђери су узели монопол преписивања у своје руке. Поједини манастири у средњем веку имају читаве заводе за преписивање у којима је упослено неколико десетина калуђера преписивача по занимању. Манастири ма да носе епитет средњевек овних расадника културе, ма да је из њихових ћелија изашло и неко драгоцено дело људског ума, уствари подржавају мрачњаштво, јер својим организацијама спречавају да се ма ко ван манастира бави издавањем књига. Својство књигописца им је омогућило владање над неуким неписменим масама.

Штампана слова замењују писану реч

Репродукција неког текста У већем броју примерака помоћу покретних слова, пресе и специјалног мастила полазна је нит типографске вештине. Ко је то први остварио? То питање до данас није у потпуности расветљено, што је разумљиво с обзиром да су проналасци у оно време обавијени плаштом тајанствености, да би остали скривени. Где је радила прва штампарија? Нарочито оштре полемике око тога воде холаднски град Харлем и Мајнц, као и око личности првих штампара Гутемберга или Јанзена Костер, Доцније им је додата и трећа личност Чех Прокоп Вадергхел (недохазани подаци да је. имао штампарију у Авињону још 1444 то, дине). Највише гласова научника и највише података иду У прилог Гутемберга. Којим се искуствима користио први штампар да би остварио свој изум? Крајем XIV века допрла је у Европу из Кине ксилографија вештина урезивања у дрвене плоче слика и њихово отискиваше на хартији. Кинези су је употребљавали за бојење шара на тканинама и тапетима. И код нас су се пред крај сред-

њег века у крушковом или трешн>ево:л дрвету резали лико_ ви светаца, доцније и календари, премазивали црнилом и оти* скивали на влажну хартију. Пре 550 година родио се у граду Маlнцу Јохан Генсфлајш Гутенберг у осиротелој племићкој породици. Користећи се дотадашњим тековинама он је дошао на идеју да изради покретна слова. прво од дрвета. доцније од олова. Будући пореклом племић могао је да се бави својим изналажењима не потпадајући под контролу цехова. Претпоставља се да је то учинио, можда, и неко пре њега Али Гутенберг је употребом дрвене пресе успоставио прву штампарију. Један сведок приликом Гутенберговог сукоба са правосуђем око његових „мистерија”, још 1436 године је изја пио да је код њега видео „пресу сличну преси за грожђе’ Приликом Генсфлајшевог боравко у Штрасбургу постојао је његов уговор из 1439 године са ХансомРајф, општинским старешином градића из окопине Штрасбурга, о искоришћавању „тајног поступка”. Али то је мо гло бити и нешто друго а не штампање. (Неки научници тврде ла се ради о огледалима ) Пре 500 година прорадила је у Мајнцу прва штампарша чије је постојање доказано. 1550 године Гутенберг је са богатим Фустом склопио уговор о позај мици 800 флорина за инсталацију штампарије.

У низу других доказа постоји и сведочанство Јохана Шафера сина Петера Шафера сувласника друге штампарије Мајнца. Он, у својој посвети императору Максимилијану приликом издаван>а немачког превода Тита Ливија, пише; ~У Мајнцу је изумљена дивна вештина штампања нарочито заслугом генијалног Гутенберга године 1550”. 300 лисЈпв&п на џан Добивши парницу иротив Гуенберга који му није могао вратити позајмљени дут, Фуст се уортачио са Шафером Петром, бившим Гутенберговим учеником, а тада својим зетом, и отворио у Мајнцу 1557 године друту штампарију из које је изишло најлепше де зо штампано дрвеном пресом .Псалтир”. Штампарија Јован« Ментелина, отворена следеће године у Штрасбургу, по хроници Спеклина, отискује већ 100 листова на дан У сторим штампаријама су сви послови вршени мануелно. почевши од резања слова до огискивања Прво веће штампа но дело , Библија Латина", угледало ,је света 1555 године у Гутенберговој штампарији У предговору имкунабуле „Като ликон” се првипут изричито каже ла је ..проналаском једна ких формица штампано и Д° вршено”

Гутеиверг

Штампа и графика

Најстарији штампари нису били само обичне занатлије него људи са дубоко развијеним смислом за лепо. Стари штампар је сам морао да изрезује слова из дрвета или метала, да приређује боју, слаже и штампа, израђује иницијале и екслибрисе. Инкунабуле како се називају кшите штам пане до XV века одликују се веома укусном опремом, дивно израђеним иницијалима и насловним страницама. Дрворез, полазна тачка Гутенберговог изума штампарске вештине постаје омиљена техника рада многих сликара мајстора. Дирер је довео технику дрвореза до завидне висине својим алегоричким композицијама у почетку XVI века. Осим дрвореза штдмпарство је потстакло развој технике бакрореза. Слшсе су се почеле усецати у металне плоче, а боје слагати у удубљења, дакле обратним поступком него код дрвореза где се боја ставља на испупчења плоча. Књиге губе своју првобитну лепоту израде крајем XVI, а у току XVII века већ су мизерно опремљене. Упоредо са умањењем значаја опреме књита губи значај и дрворез, тако да у ХУШ веку потпуно ишчезава. Ренесанса дрвореза јавља се у Енглеској где дрвене плоче поново замењују металне нарочито у пословима већег сцила. Из Ентлеске дрворез прелази у Француску, где показује значајне успехе својим радовима нарочито сликар и гравер Месоние. Тада по нацртима уметника раде самостално добро извежбани мајстори гравери. Доцније су због коритовања оригинала цртежа уметници поново прешли на лично гравирање својих дрвореза. У ХУП веку развила се техника литотрафије којом се ради на камену. Пронашао ју је Сенефелдер. Њом су се нарочигго служили познати сликари Делакроа и Дуније. Тако је постојање штампарства условило развој уметничке графике: дрвореза, бакрореза, литотрафије и линолеума.

Црна уметност

Црна преса и мануелни рад у штампаријама задржали су се до XVIII века. Гвоздена преса је хтрви пут примењена 1770 године, а 20 година доцније Енглез Никелсон издавач „Филозофски-х новина” дошао је на идеју да замени ручну пресу механичком. Сталним усавршавањем се најзад дошло до данашње модерне штампарије у којој се сав посао обавља помоћу машина. Прототип ротационе машине израдио је 1869 године М. Маринони, Она данас може да избаци по 100.000 примерака на сат. Док је Гутенберг пронашао патрицу (калуп из кога се лије матрица) ударањем чекића о бакарну плочу и так~ стварао бакарне калупе матрице за добијање оловних слова, данас сав тај посао обавља строј линотип, снабдевен са калупима за ливење, котлом за ливење и свим осталим потребним уређајима. У ранијим словоливницама ливало се слово по слово. До половине XIX века њихов капацитет износио је 2 до 4.000 слова за један радни дан (према величини писма). Почетком XIX века Кистерман је изумео машину за ливење са производњом 40 —50.000 слова дневно. Савремени линотип излива 8 до 10 хиљада слова на сат па и више. Тиме је омогућен отроман полет штампарства, ако још томе додамо примену фотографије и хемије у цинкографији чиме је омогућена репродукција слика, цртежа и фотографија задовол>ава,lућом брзином.

Наше старе штампарије

Штампарска вештина се већ у XV веку брзо ширила, Рачуна се да је тада У Европи расејано хиљаду мањих и већих штампарија у 250 градова. Од њих је највећа радила у Нирнбергу. Имала је 100 радника: слагача, штампара, коректора. књиговезаца и 24 дрвене пресе. На Балкан је пренесено штампарство из Италије и 1488 године инсталирана је прва штампарија у Цариграду, а 1493 у Црној Гори и Сењу у Хрватском пркморју. Године 1492 добавио је из Италије Ђурађ Црнојевић „форме”, уређаје за штампарије, а већ следеће штампао је на Цетињу монах Макарије нашу прву књигу „Октоих”. 1495 године изашле су из штампарија У Ободу и Цетињу две нове „Србуље”, како ове наше прве нњиге назива М. Ђ. Милићевић: „Псалтир с последованијем” и „Требник”. Штампањем су се бавили већином калуђери у манастирима. У том тешком периоду, јер су се Турци већ били учврстили на Балкану, орпска средњевековна култура још није била У потпуности замрла. Било је прегалаца на типографском раду који нису „дали себи покоја, нити сна трепавицама својим нити су поштедили богомдана им имања” него су пожртвовано радили да оставе потомству неколико штампаних религиозних књига. 1539 године штампан је у Грачаници „Октоих”, а већ следеће годи* не Милешевски игуман Данило шаље Никодија и Саву јеромонаха у „стране италске” да набаве штампарију. Та штам* парија радила је у Милешеву неколико година. „Повеланијем старца Божидара Горажданина штампана су у Горажду дела „Часловад” и „Псалтир”. Из предговора „Четворојеванђеља” из 1537 године видимо да је постојала у оно време штампарија и у околини Ужица... у области Рујанској, у поткрилу планине ГГоникова, на реци Биосци, на селуВрутцима”. Стефан Скадаранин и Камило Занети помињу се као штампари у Скадру. Име јеромонаха Мардарија везано је за рад више штампарија па и београдске. Ту штампариЈУ је добавио кнез Радиша Дмитровић. У предговору „Јеванђеља” штампанот у Београду 1552 године каже се: „Потом ја Трајан Гундулић из великог града Дубровника претстављању кнеза Радише Дмитровића понуђен бејах те примих ове форме и пренесох у дом мој, почех и сврших ову свету књигу”, а затим, „повеланијем господина Гундулића, трудих се и ја... јеромонах Мардарије”. Међутим турска страховлада учинила је крај полету нашег првог штампарства. У ослобођеној Србији је отворена штампарија у Кнежевом конаку 1842 године, али није била дуга века. Сталнија штампарија ради од 1852 године.

Модрушки бискуп сместио је другу штампарију „в хижем свопа пребивања” Ријеци 1530 године. Уз три црквене књиге из ње је изашло „Житије римских архијерејов и Цезаров”. Дубровчани су своја дела штампали у Италији јер су им Млечићи на све могуће начина онемогућавали стварање штампарије у Дубровнику. Но ипак, један од штампара чланова чувене породице Оцхи, хтрелази из Венеције у Дубровник и по одобрењу Сената штемпа прва „Илирских пјесника дјела”. И остали кра јеви Хрватске су у погледу штампања у зависности прво од Млечана, а касније издају дела већином у Бечу. Као производ реформације, тадања дела, да би била што приступачнија, штампају се и глагољицом, и ћирилицом, и латиницом. Јурај Ш Зрињски. ватрени присталица Калвинове реформе. отвара 1570 штампари]у У Међумур.lУ, у Неделешћу крај Чаковца. која се доцније сели у Вараждин. У ХУП веку потпуно замире штампарски рад, да би се обновио тек залагањем хрватског и латинског писца Павла Ритера Витезовића.

Из „Октоиха”

Штампало се глагољицом, ћирилицом, и латиницом

За прве хрватске штампарије карактеристично је да се напоредо са штампаријама развијају књиговезнице и књижаре. Најстарија штампарија је била у Сењу, Основали су је 1493 године чланови римокатоличког каптола за штампање старословенских црквених

књига, Највећа заслуга за тај рад припада радницима-штампарима Гргуру Сењанину и Андрији Палташић који су изучили штампање у Млецима.

Седма сила

Римл>ани су дознавали новости са Акта дијурна, врсте малих огласа лепљених на раскрсницама. То је ембрион службених новина. Вероватно су се и појединци могли служити копијама ових „новина" јер Јувенал пише ~о једној римској госпођи која проводи цело јутро читајући новине". У средњем веку су се новости објављивале на трговима, на којима се окупљало много људи који су дискутовали и препричавали оно што су чули. Некад су их прибележавали „газетијери” и тиме унеколико вршили улогу првих новинара. Међутим, дневна штампа је могла стварно да се развије тек открићем штампарије. У ХУП веку у Француској су се родидр прве новине. Њих је покренуо Теофас Ренодо 1631 године у Паризу. То му оспоравају Млечани, који тврде да су њихови „Фогли авиози" преписке анала Млетачке владе које су кружиле међу патрицијама Венеције, први облици новина. Немци тврде да је 1615 године изашао први број Франкфуртских новина, али најстарији сачувани број носи датум од 1658 године. Услед свих тих разлога даје се преимућство Ренодоту. Он у предговору првог броја „Газете“ каже да ће „покушати ново предузеће само у Француској“. У сваком случају Газета већ показује одлике усавршеног типа новинарских информација, прима сталан карактер, а то је неоспорно заслуга Теофаса Ренодота. Као и данас, те прве новине које су у прво време доносиле само вести из иностранства а тек доцније из саме Француске, разношене су и продаване по улици. Колико читалаца су оне имале не зна се. За време „Фронде“ морао је Ренодот пренети своје новине У СенЖермен, на изричити захтев Мазарена. Како је он тиме изгубио, вероватно, онај број претплатника који је имао у Паризу. доскочио је Мазарену тиме што су његови синови почели да издају у Паризу „Л Курие франсе”. Ове новине су исчезле са повратком двора у Париз. 1778 године париске новине постају службени орган владе и називају се „Л газет

д Франс”, Оснивајући редакцију Ренодот је успоставио у њој и биро за све могуће врсте обавештења. Та обавештења је доцније штампао у својим новинама. То је почетак малих огласа чувених „Феј д’ адрес”, У овоме бироу су били окупљени тадашњи веома чувени научници и књижевници Француске па су и њихове дискусије објављиване. Уочавајући значај објављиваља чланка оваквог карактера Денис де Сало је 1665 године дошао на идеју да покрене научни часопис „Журнал д Савант”. Ове новине су под утицајем језуита ишчезле. Ренодота су имитирали штампари у свима већим

градовима Европе. Прво се појављујт у Шведској „Газет офисиел де Сиед”, а затим у Холандији „Арлемш Куран”. Редом су покренуте Франкфуртске, ЛајпцишКе и Лондонске новине 60-тих година ХУП века. Снага штампе је већ у оно време уочена. Луј XIV је објавио рат Холандији да би, између осталог ућуткао издаваче холандских новина. У Енглеској се у XVIII веку води оштра борба за слободу штампе, а један од њених најжешћих поборника био је слетти геније песник Милтон. Прве Српске новине виделе су дана у Бечу 1838 године где их је покренуо наш први новинар Димитрије Давидовић. Носиле су назив „Српске Новине“. КОРИСТ ОД КЊИГЕ

Ваше омиљено занимаше? Цушање по кшигама одговорио 1е Маркс. Нико можда није тако много читао. нико није тако темељно оадио на књигама нико није тако систематски припремао материјал за књигу као Маркс Његово је дело руководство за акцију радничког покрета настало после дугих. теме љитих и сзестраних студија немачке класичне филозофгге француског утописког социјализма и енглеске бмржоаске економије, све то уско повезано са савременом му праксом радничког покрета Маркс је наизуст знао л Гетеа. које 1е често V разго всру наводио. Есхила 1е читас у оригиналном грчком тексту Према Шексггиру 1е гајио неограничено поштовање и зназ га 1е скоро читавог напамет Високо је ценио и шкотског се-

љачког песника Бернса а из Дантеове ..Божанствене комедије’’ често је рецитовао читаве циклусе. Волео 1е Филдинга Александра Диму-Оца: Валтера Скота а изнад свих гтоозних писаца Сервантеса и Балзака Од руских 1е писаца парочито ценио Пушкина, Гогоља и Шчедрина. Плејада великих људи У прошлости човечанства непрестано је истицала да за оно агго су створили имају дз захвале великим делом добрим књигама. које су им оиле 'гчигељи и васпитачи V к-Мпма су налазили хероје на које су се и себе ствапали тркпим. Књига нас одводи у најдаљу прогалост, у најзабаченије кра јеве Кроз књиге поред нас дефилују највећи умови човечан ства и >ти разгпварамо сз њима.

те н>ихово искуство постаје и наше. Зар Данте не живи? Зар се ми не одушевљавамо и данас њсговом песмом и зар покољекоја ће доћи неће слушати и>егову „Комедију” исто као :пто су то чинили и становници Равене док је он још био у животу? Зар нас биографије великих људи не оплемењмју за борбу, читајући о њиховим страдаљима, о њиховој енергији, о њиховим поразима и победама? Данте је кајвише ценио Виргила Корнеј Лукана. Ми.ттон Есхила. Шилер Шекспира Ге те је најрадије читао Спиноз>ту „Етику’'. Наполеон Оси-Iена, Хомера и Таса. Колики је био само лруштве ни утицај Раблеове сатире У Француској и Сервантесове У Шпанији. Русовљев „Друштвени уговор” и Маркс-Енгелсов

„Комунистички манифест’’ ггравили су и праве револуције. . Марксизам није догма, већ руководство за акцију”. То „руководстпо за акцију” нрешавши у свест маса. постаје материјална сила одлучујуће оружје за мешање света. Други велики теоретичар и практичар акције ..геније револуције” Лешин на много места говори о огромнот улози коју је имала револуционарна књижевност предреволуционарног периода на припремање Отобарске револуције. Он 1е на рочито истицао Херцена. Вјељинског и Чернишевског као претече руске социlал-демократије а Толстоја је назиаао ..Огледало руске револуције”. Поводом Горкијсзе књиге ~Ма* ти” изјавио јег ....књига је потребна. веома многи радкици учествовали су у револуционарном ппкрегу несвесно. сгихиски. а сада ће прочитати ту књигу и она ће им оз велике коригти”.

. _ _ 23-464- Чековни оачун: 103 903213. ШтампариЈа „Борђа" Београд, Кардељева 31 Одговории уредник: Влала Митровић. Уредништво и адлинистрација Веоград, Балканска 4 гелефов 23 454. чековни чун-