Студент

СA ПОЗОРНИЦЕ

ДРЖИЋЕВ НА СЦЕНИ БЕОГРАДСКОГ ДРАМСКОГ ПO3OРИШТА

Као прву премијеру у ©вој сезони Београдско драмско позориште дало је „Скуп” од Марина Држиha. Наша је позоришна публика имала прилике да гледа позоришне хомаде Марина Држића од ослобођења до данас, тако да је ггриказивање „Скупа” допринело још свестранијем и бољем упознавању наiner највећег комедиографа Ренесансе. Тврдица као друштвени порок узиман је често за мотив књижевних, а најчешће комедиографских остварвња. Држић је мотив за свој „Скуп” вашао у Плаутовој „А--улуларији”, што је један век касније и Молијер учинио у своме „Тврдици”. Све оно позитивно и прогресивно што је носила Ренесанса као покрет у области културе, науке, уметности и у новим друштвено-социјалним односима, ишло је у раскорак са старим, преживелим средњевековним схватањима. Остатке баш тих средњевековних односа Држић нештедимице шиба у својој комедији. о Држићевим комедијама наш књижевник Мирослав Крлежа рекао је: „Држићеве комедије доститлв су праву стваралачку црту: оне су у простору и у времену давно већ ттрохујалих дана заустављени гласови живог, пучког говора који говори са позорнице исто тако као и ххрије четиристо година. Њетов плаутовски ансамбл шкртаца, сенилних љубавника, разиграних жена, рогоња, пијандура, мизерија, пробисвијета, сводиља и слугу није само прикладна игра испјевана за свадбу појединих дубровачких грансењера, већ доиста права жива сутестивна глума која је саму себе надживјела снагом надареног непатвореног умјетничког дјела”. Скуп је главна личност дела. Н>егов карактер садржи у себи масу иорока, чини уствари мотив дела. Егоиста до крајности, среброљубив, богаташ који живи животом сиромаха а дукате сакрива да му не покраду, бескрупулозан човек коме су милији дукати од рођене кћери. Плашња за његов „тезоро” је тако велика, да личи на душевну болест. Држић је кроз Скупа дао тип човека коме нема више места у новом друштву, ње-

гове жеље пропадазу, његови по стутгци се сухобљавају са новом стварношћу млади људи га по беђују. Шкрт и лаком, он држи скривен новац за хоји нихо не зна, јер се претставл»а сиромахом. Скуп има ћерку Андријану која за њега не претставља ништа, јер је сва љубав коју он oceha на страни дуката. У Андријану је заљубљен Камило, млади Дубровчанин и између њих постоје односи чисте љубави. Међутим, Скуп би хтео да Андријану да за онога који уз њу не тражи ништа и обећава је староме Златоме хуму, свом суседу, богаташу. Злати кум се спрема за пир. Камило и Авдријана не знају шта he од очајања, јер им се от.емогућава да дођу до cpehe, Но уз помоћ Мунуа, Камиловог слуте и Грубе, служавке, захваљујући њиховим досеткама, Андријана и Камило из ови? заплета излазе као срећни заручници. Комад је прерадио и режирао Марко Фотез. Он je успео да дочара амбијант старог Дубровника са карактеристичним ренесансним жаргоном. Но и поред тога, режија није била на оној висини која би одговарала режисеру хао и ансам-

блу. Фотез је стварно дао потребан стил претставе, али његова режија „Скупа” пати од већ створеног шаблоиа у тумачењима ренесансне комедије. Таква режија није ишла у дубину, она није будила код глумца самосталност без које нема праве уметности, већ им је давала велики број веома успелих клишеа и веома успелих, са забавне стране, комичних ефеката, често пута доста лаких. Ова се слабост режије огледа у мизансцени и на њу се У првом реду односи. И поред све динамичности и живости коју мизансцена испољава, она је мало животна, јер је доста шаблонска. Главну улогу тумачио је врло успешно и убедљиво нови члан ансамбла Драгутин Тедић. Његов Скуп га је претставио као доброг и солидног глумца. У алтернацији исту улогу кмао је Миодраг Науновић са нешто јаче подвученом цртом трагичности у одговарајућим сценама. Ђачићева је у тумачењу служавке Грубе типичан пример Фотезовог утицаја као режисера, чију је концепцију она у потпуности усвфила. Њена Грубе је површно обрађена улога, Наша сцена не трпи више такве ефекте који су ОДраз глумчевог заната. Ђачићева је показала да може лако да забавља публику, помажући се свим спољашним изражајним средствима. Дријемало, од кога је Слободан Стојановић створио карикатуру, неукусно је постављена и протумачена улога. Добру глуму пружили су остали, од којих је вредно истаћи Милана Пузића, Симу Јанићијевића, Јована Јеремића и Милеву Бошњаковић. Двкор Миомира Денића употпуњавао је дубровачку оредину, али много потсећа на декор прве слике „Рибароких свађа”. Костими и маске Милице Бабић-Јовановић углавном су успели, сем костима Добре. Ова прва првмијвра у Београдском драмоком позоришту ове сезоне релативно је успела. И режисер и глумци имају много више уметничких шособности које грешком режије нису дошле до пуног изражаја. Динко Давидов. студвнт историје уметности

Илић Гроздана: Котор

0 Лењину

ВЕРНАРД ШО

Недавно прешшули писац иајвећи драматург Енглеске после Шекспира ценио је и уврајао међу највеће државнике оствариоца социјалистичке револуције, „генија прометејске смелости” Владимира Илића-Лењина. Он је Лењина далеко надживео и дочекао дубоку старост, али су његове речи које датирају од 1924 године још и данас задржане као истинит суд и веома су интересантне с обзиром да се приближује 33 година Октобарске револуције. Бернар Шо је рекао ових неколико веома садржајних и језгровитих речи: „Срећан сам што сам могао, има томе већ шест година, у оно време када се разбеснила кампања клевета против Лењина у енглеској штампи и чак превазилазила кампању клевета чији је предмет био Џорџ Вашингтон У 1870 години, срећан сам што сам могао још у то време поздравити Лењина као највећег државника Европе У посвети учињеној на једној од мојих књига које сам упутио Лењину... Ни мало не сумњам да he доћи дап када ће се статуа Лењннова уздизати у Лондону поред статуе Џорџа Вагаингтона”.

Слушајно

Четвртак, 9-Х1 Дискусија о филму „Црвени цвет”, референт Вељко Алексић, студент књижевности. Почетак у 19.30 часова у просторијама Клуба младих писаца Београдског универзитета (Валканска улица 4/IV). Петак, 10-Хl. „О улози личности у историји”, референт Славејков Геортије, ст. технологије Предавање са дискусијом на дебатном клубу Технолошког фа култета. Почетах у 19 часова у амфитеаатру 170.

Осамдесетогодишњица живота Виктора Цара Емина

ИЗ МЛАДИХ ДАНА

Наш најстарији живи књижевник Виктор Цар Емин доживео је ових дана осамдесети рође«дан. Прошло је пуких пола века одкако се он, пером у руци, бори иротив тланитеља Истре за национално и социјално ослобођење овог родног храоа. „Рођен сам у Истри, у Kpaijy 1870. Мој дјед, син земље, имао је у младе дане једрилицу, којом је возио пијесак. Једног дана замело ју море; дјед се врати к земљи и јаче јој ое приљуби. Његов јединац отац мој зарана се одбио на море . . . Мајка Ловранка . . .” тим једиосгавним ријечима почиње аутобиографија овог кшижевкика. Како у Крају није било школе, послали га к „нони” у градић Ловран, хоји је са својим порушеним зидинама, старим кућама и талијанизираним породицама деловао тешко. Његови мали друтови били су, иако једини које је тамо волео, пуни оне „дрске саиосвијести градске дјеце”. А сељанче из Краја остаде за њих само „чобан”. Тада је сваког школског празника трчао у Крај мајци, која га чекаше

уввк с неком новом причом. Одлазио би често и неком чудноватом уметнику сликару Валентину, човеку који Је око 40 година провео радећи на једној огромној слици. Та слиха с мноштвом боја лшого га је привлачила, но касније је тезс увидио, да је тај интерес за слику, у ствари био интерес за самог њезиног ствараоца Валентина. Дошар је дан, када је требало решити питање његовог дал>ет школовања, То Је било време оштрнх трзавица између Хрвата и „талијанаша”. Саветовали су гв за тривише школе на три разна језика мошћанички жутхник би да пође у хрватску школу у Конар, учитељ бејаше за талијанску вишу шхолу, а мајка која се управо спремала оцу у Егиттат и вајрадије би га собом повела у неку француску школу Порт Саида. He његову радост, остаде у хрватској школи у Коттру. Била је то хако он каже „велика пресудна црекретница у мом, тада Још младом животу”, Језик му је причињавао много мука, но запазио га је профеоор Фран Франковић и помагаому. Прва жеља да постане пиоац, јавила се још у тим раним данима школовања. Било је то иза прве похваљене задаће у којој је

истииито описао проживљелу олујну ноћ пуну тужких мисли због маЈке, којаје пошлабродом на ријеку. Бојао се, да he оиа пострадати. Тада је много читао. Са 17 родина пошао је у Порт Саид к родитељима. Отац му је тамо градио Суец. Натледао се крајева и људи с вајвећим контрастима. Налазио се у силном шаренилу обичаја, народности, раса и чувстава. И данас, после толико година Виктор Цар Емин каже, да је: ,дтут у Бгипат произвео и оставио у њему дојам што га време није могло да' ослаби, а камо ли да избрише”. Тада је објавио у часопису „Нашој слози” своје прво дјело ,Дlут у Египат” (1889—1890). Читајући Мопасана, Додеа, Лотиа, Золу, а касније и Тургењева, све у оргиналима, читајући разне француске књижевне ревије увидио је, да бити гшсац није лака ствар. Настутгио је период, хада Је много читао и учио, као да је сакупљао снагв за своју каснију дутогодишњу књижевну делатност. И није му било тешко почети писати. „Заграбио Je у оно што му је и оку и срцу на јближе било, у море и живот на њему”. Низала су ое дела, романи, при-

поветке и драме о малом истарском човеку, о рибиру. морнару и сел»аку. Свој први роман „Пусто огжиште објавио је 1900 г., затим су следила остала дела: „Усахло врело” (1904); „Новеле” (1906); „Из плиме” (1913); „Старци”, новеле (1917); „Под сумњом” (1918); „Нове борбе” (1925), „Између два огњишта” (1933); идраме „Зимско сунце”, „Винченци’’ и „Мртва стража” да би коначно у ослобођеној домовини објавио своје најзначајније дело „Данунцијада” (1946). У међувремену је писао и приповетке за децу у „Младом Истранину” а хтротив талијанскот иредентизма борио се разним чланцима. Данас је Виктор Цар Емии срећан. Већ пет година ствара на својој драгој истарској обали у ослобођеном родном крају, пише дела не о „шћаву” и „цобану” већ оновом истарском човеку, који ради и делује у слободи. Президијум Народне скуггштиие ФНРЈ, на хтредлог претседника Савезне Владе, одао му је у име народа заслужено признање одликовавши га Орденом заслута за народ Проог реда. Вл. Ст.

Из Албума младих УМЕТНИКА

Младен Србиновић: Рибар из Охрида

Издање » Просвете«

Три домобрана МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

Мфослав Крлежа је један од оних ,VI ретких наших писаца који су дубоко људски осетили трагику кј>вавих збивања Првог светскот рата и разумели њен прави смисао. Иза милитаристичке металоманије и нацишалистичких фраза на једној и на другој страни, он је попут Барбиса, открио рутобно лице империјализма’ и успео да схвати нељудске мотиве светсхог клања. Он је разумео основну истину империјалистичких Јххтова, коју је открио Лењин, да је прави повод и смисао крвавих сукоба велитких светских сила, борба за поделу тржишта, и да главни неггријатељи у томе милијонском уништавању људи нису Французи и НемЈхи, vam било које две или три друте нације, него светски монополистичхм капитал и међународна радшгчка класа. И зато што је разумео ту истину Мирослав Крлежа није немоћно клонуо као Ремарк или Душан Васиљев. Своја потресна људска сазнања о стварности једног доба и конкретних историских збивања, он није подигао до метафизике. У његовом делу, које је дубоко реалистички одраз дотађаја епохе, нису ое чули акценти разочарења у живот уогтште. Онда хада је Ремарк писао свој „Повратак” у коме је признао да су га дотађаји које је преживео довели на беспуће одакле не зна излаза, Крлежа је у своме поетсзси надхнутом есеју „Ерриг si muove" насликао своју визигју светле будућности човечанства; у доба када је Душан Васиљев, песник дубоког и болног разочарења у живот и људе, у својој песми „Човек пева после рата” објавио своје помирење са судбином, Крлежа је у своме поетски надахнутом кице о Лењину надахнуте k дубоком љубављу према вођи светскога пролетаријата и пуне надања у револуционарно ослобођење човечанства. Своје ратне доживљаје Мирослав Крлежа је згуснуо у крик људскога протеста против уништења људи. Њетове новеле са темом из живота хрватских домобрана у аустриској војсци, пуне су описа ратних страхота кајв сутестивџо делују својом панекад натуралистичком вврношћу животној истини. Ако је у песмама Мирослава Крлеже, у првим годинама иза деветстоосамнаесте, било експресионистичке стилизације и бизарних вербалних

играрија, његово прозно дело ммало је увек чврсту реалисуичку подлогу. Изобличавање милитаризма и хуманизам заснован на peволудионаршш стремљењима нролетаријата, то су основне цдејне кара ктеристике Крлежиног прооиор стваралаштва првих поратних година које су у мкотоме одредиле и његов уметнички поступак. Слихв ствадности у КЈхлежиним новелама често су крваво гротескне, пуне језовитости која не умањује, него }ош појачава реалистичку уверл>ивост његових причања. Кроз Крлежину прозу ми доживљавамо сгварност Првог светског рата као кошмарну јаву. Из свога ггричања Крлежа нам извлачи свет, који, полудео од кланице,. живи пред нама својим језивим нељудским животом са свом убедљивошћу реалнв егзистенције. Чиггалац ни једнога тренутха ни посумња у истиниггост онота што му се прича. Личиости Крлежиних јунака, претставници милитаристичке аусгриске олигархије као капетан Ратковић у причи „Три домобрава”, у свој људској трубости, као и обесправљени, пониани и затуцани заторски сељаци домобраки. и разочараки, животом прегажени интелектуалци који се осећа ју лишенм свог људског достојанства, какав је новннар Рачић, памте се као и ма које личиости из великих дела светскв лиггературе. Крлежа има једну страст да прича сгвари од којих се човеку диже коса на.глави. Али то није никажав морбидни порив својствен декадеитима који хоће да од психопатологије стварају литературу, из ексцвнтричности или ма каквих сличних побуда. То је потреба за унутрашњим растерећењем од сграхогв ратних доживљаја, која императивно прогања не прећути своја искуства и сазнања и да ономе што је нидео да адекватни израз. И све то није без удела пробуђене савести човека. Крлежа је књижевник који је у пометеној и узвитланој стварности преломног доба и на беопућу његаве литератзфе указао на нове путеве. А његова ратна новела „Три домобрана” један је део тога великога задатка пред савешћу народа и човечанства који је он извршио.

Миодраг ПРОТИТж ст. фшгозофиЈјв

(Поводом дана Октобарске револуције)

У периоду пред Октобарску ревожуцпју Лењпп се скжоипо у Фпнску. Провео је једно време у васеоку Јажкажа, из кота је и даље иеуморао диритовао остварењем вежике еоцијажистпчке рекожуције. Њетову активиоет a одпос према мажим људима иаки kemo у оджомку приповетке С. Марера Јажкажа n . Ујутру Иванов је отишао да ое купа. Пошто се вратио, доручковао је, а затим почео да се бријеПосле тога се изишло у малу шетњу, —станодавац, њехчва старија ћерка и посетилац. Показали су му језера Кафи јарии, бистро и Питке јарви тамно плаво језеро; једно је било окрутло. друго уско. У првоме је свако зрно песка, сваки шљунак светлуцао на самом дну. У другом, вода није била провидна. Густи борови су се дизали около бацајући сенку на језеро и стога је вода била тамна. Између језера, Јалкала, мали фински засеок саставл>ен од седам кућа, од којих је једна постављена по страни на ивици шуме. Како су му показивали језера, рекоше му: „ Овде, друже Иванов, можете да се купате и да пецате рибу удицом, у бистром језеру Кафи јарви и у тамно плавом Питке јарви. После одоше на поље* Станодавац поче да оре; гост је лежао у трави и гледао га како ради. Најзад Ивалов рече подижући се: И ја бих хтео да радим. Дозвол»авате ли? Молим Вас. И Иванов је ишао за плугом док се други пружио по земљи. Одмарајући се он је посматрао како ради његов гостИванов оре и смеје се: Гледајте, рече он, с вама плуг сече право; видите како са мном иде цик цак. Ви на њега кисте навихли одговори ставодавац. На све стварн треба се навићи. Ви сте можда употребљав али плуг, а сада маневришете са ралом. Рало ради мање дубоко, зато га треба друкчије држати. Мало се радило а затим поново поче разговор- гост je питао колико становника има у селу. како оки живе, шта они раде. какве су њихове жалбе. Газда је одговарао радо на сва питања. Разговор је трајао дуго. Могло би се констатовати да су ова даојица постали сизшатички један другоме. Гост се много допао не само станодавцу него и читавој фамилиЈи. Што се тиче мале деце она су се брзо навикла на њега до те мере да су га свуда у стопу пратила чим су га виделаПрекосутра ујутру Иванов који је таман хтео да оде У виде да трче малишани. Цео дан они су остали зазедао. До време” " ££ где год је ишао. Они нису знали руски, Иванов није знао ни Једн> финску реч. Међутим, они су научили врло брзо да се разуме 3 у. Иванов је показао неки предмет и рекао љегов назив на ружом; деца су га именовала на финском. Он је њих учио руски а деца њега фински...

Једног дана, не могући више да се уздржи, станодавчева жена ушгга своју кћер; Шта то тгише сво време Константин Петровић. Он не престајв да ггише 1 Њена кћи одговори: То је пксац, ма јко. Ово je најмање што пише. То је н»егов по* сао, мајко. Зашто је он онда тако лоше обучен? А писци су богати л»уди. Ћерка одговори: Како хоћеш да буде богат када пише за народ, за радкгасе и сељаке. Вотаташи не читају књиге ове врсте нити их купују- Он не ради за новац, мајко. Зацело газдарица Стана се је показивала гордом што се код н.е налази један писац, Од то доба је удвостручила пажњу хтрема њему. Чим је Коистанпш Петровић почео да пише, она је ућуткивала своду децу. Шут, дерани, Константин Петровић ради- Не треба да му сиетате. И деца кису сметала свог станара. Она су остајала пажљиво вребајући кад he да заврши свој посао. Дотрчавали су без пресганка да виде није ли дигао главу са својих листова. Чим би погледао на ггрозор показивала су му а да то мајка кије приметила, коргтицу коју

су алосила у шуму, с изгледом којим су хтели да му кажу да је дошао моменат да се пође на браше— Дакле то су пунаден бунаки?....-.

Ви мислитв да ја не знам ко сте Ви? рече једног дана изненада станодавац, Ја знам да Ви нисте Константин Петровић, него R тадимир Илић. Ви сте Лењин. Гост је гледао строго. Зашто ви то мислите? Ко вам је рекао? Нико. Ја то сам мислим* Читамо у новинама да се Лењин крије, не зна се где. Зато сам ја посматрао и погодио ко сте Ви. Он је сам открио да је његов станар Лењин. Образован али рђаво обучен човек који је много радио. Интелигентан, учен али се понашао саовим једноставно- Пошто је често слушао да се говори о Лењину, станодавац стари петроградски радиик је рано откриокако стоје ствари. Лењин је констатовао да нема због чега да буде неповерљив. Познајући људе, он је разумео да га овај не би издао ни за 200 хиљада. чак ни за милијарду рубал*а. Лењин није одговорио ништа. Задовољио се тиме што се насмешио.-... ....•Једнога дана Лењин је замолио старију ћерку свога станодавца да оде у Петроград и да преда нвколико речи његовим пријатељима. Цедуљица je била потпуно покривена збијеним рукописом у шифрама и одломцима- Било је такође неколико потцуно нечитккх речи изнад текста. Млада девојка упита Лењцна; Владимире Илићу, шта значе ове шифре? Ако је могуће објасните ми. Једнога дана, одговори Лењин, ја hy вам их објаснити, а сада запамтите добро само једно: Ви одговарате за ову цедуљицу вашом главом. Ако се несрећом она изгуби, ви ћете бцти изгубљени. И он се насмеја. Ви треба да предате ову цедуљицу Надежди Константиновој потпуно целу. Ви знате добро где ће те је наћи. Каква је то књига што ју имате? То је роман финског писца Кивија; ја га носим да би читала у возу, одговори она. Савршено, ставите цедул»ицу у ту књиту, тачио у средину и окрешгге страну. Пазите да је не изгубите. Држите књигу чврсто у рукама, и не испуштајте је из руку нигде ни за минуту. Неколико пута станодавчева ћерка је одлазила у Петроград да преда цедуље и писма Лењинова и од њега донесе вести. Ма да је Лењинов живот у Јалкали протидао мирно, другови чија је дужност била да бдију над својим шефом, колебали су се да га ту оставе оувише дуго. Одлучили су да га одведу што је пре могуће далеко од границе и да га сместе за извесно време у престоницу Финске у Хелсинки-