Студент

СА ИЗЛОЖБЕ ГРАФИЧКИХ РАДОВА СТУДЕНАТА АКАДЕМИЈЕ ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА

Изложба је отворена у Академији лнковних уметности, Париска улица бр. 16. Изложено је 420 радова искључиво у материјалу (дрворез, линорез, бакропис, бакрорез, акватинта, литографије). Радове излажу и дипломирани студенти Академије, међу н>нма и неки афирмирани сликари (Божа И лић, Бошко Карановић, Раденко Мишевић, Мартин Соларжик и други).

Милан Чубраковић радник литографиЈа

Два сата модерне музике оркестра загребачких студената

Морамо признати да су гостован>а студентских уметничких колектива из других република ретка појава у културном животу Београдеког универзитета. Нећемо претератн ако кажемо да се приредбе таквог карактера могу лако избројати на свега три или четири прста руке. Није тешко онда и разумети оправдано интересовање које је код београдских студената, л>убител>а модерне музике, изазвао велики плакат који је објављивао да 24 и 25 о. м. у Београду гостуЈе велики забавни оркестар Загребачког свеучилишта. Под уметничким руководством диригента Миљенка Прохаске оркестар од осамнаест чланова извео је читав низ дела модерне забавне музике чиЈи су композитори већ ма»' е или више познати нашоЈ иублици. Била су то дела Глен Милеоа, Стан Кентона, Томи Дорceja, Грчевића, Прохаске, дела савременог ритма, чије Је технички дотерано и звучно интерпрстирање наша публика награђивала заслуженим аплаузом. Шлагер певан Р. Каракаш

на захтев публике морао Је неке сво је тачке отпевати и по други пут. То су биле обично оне најкарактеристичније композициЈе чиЈи је ритам такорећи "запалио" слушаоце. Осамнаест ”цигана“ како их Је назвао шаљиви конферансије, основали су овај оркестар 1949 годинеЧесто су наступали, правили турнеЈе и увек са успехом. Кад човек слуша Велики забавни оркестар загребачких студената нехотице му се намеће Једно питање; зашто н ми, на нашем универзитету, немамо Један овакав оркестар? Или још боље: докле ће ”Пинокио“, "Саџо* или ”Акорд“ држати монопол на нашим игранкама (о њиховом музицирању да и не говоримо)? Загрепчани су обећали да he нас опет у септембру или октобру посетити. Ми им желимо да и даље напредуЈу. Нека њихов репертоар буде још разноврсниЈи а извођења темпераментниЈа. А конферансиЈе? Нека и он напредуЈе У духовитости али ипак мало вигае него његови "цигани* у својој умстностн.

ЈЕДНО МИШЉЕЊЕ ПОСЛЕ ПРОСЛАВЕ „БРАНКА КРСМАНОВИЋА' КОНЦЕРТ ЈЕ ПОКАЗАО ВЕЛИКИ НАПРЕДАК ДРУШТВА

У оквиру прославе петогодишњице КУД „Бранко Крсмановић' дало је два успела концерта у дворани Коларчевог народног универзитета. Ово јс друштво још једном показало да се с правом убраја у најбоље колектнве ове врсте у земљн и да је ниво уметничког оствареља, захваљујући оствареној сарадњи уметничкнх руководилаца и чланова, довољно висок, да достојно репрезентује академску омладину Београда. 29-ХП чули смо академскн хор, вокалне и инструменталне солистеи симфониски оркестар. Академски хор, следећи до максимума интенције сјајног Богдана Бабића, деловао је свеже, полетно, уобличено и јасно. Добар гласовни материјал, уједначен и еластичан колектив, са истим смислом за камерно музнцирање н за темпераментне ритмове, потврдио је и овај пут своју вредност и вредност диригента- Маринковићева „Пролетња зора* и Христићева „Јесен“ академски отпеване, са лепом интерпретацијом деловали су као леп контраст Одаковом „Разговору са четом“ где је одлично решен проблем ове хорске композиције дајући предност тскстуелном садржају и где су добри солисти са хором у највећој мери остварили замисао композитора и ннтерпретацију диригента. Мокрашац („Козар“ н „V руковет“) је дат у темпима нешто бржим од уобнчајених, поготову „Козар* који и поред тога што је дат и сувише као скерцо, деловао је нешто монотоно. Бисерка Катушић, мецосопран, Душан Цвејић, тенор и Крста Крстић, баритон, поред соло партија у „ Y руковети*, „Пролетшој зори“ и „Разговору са четом* наступилн су са соло песмама и аријама из опера н претставили сс као младн уметници од којнх се можс много очекивати. Поготову Бисерка Катушић, чији је топло и одлично постављени мецосопран пријатно зазвучао у одлично певаној композицијн Благоја Барсе „Сех душ дан“. Од инструменталиста свидео се Павле Коп, виолшшст (Корели, ~La folia“) музикалношћу, лепом техннком к прпјатним тоном. I став Бетовеновог квартета g-moll дат је са добрим осећањем мере и музикално. Симфонискн оркестар под управом проф. Перс Николића извођењем Мичине симфоније D-dur претставно се као озбиљан колектив. За сваку похвалу је и избор композиција и интерпретација. Ансамбл народннх игара наступио је са „Завршним колом * из опере „Еро с оног свијета" од Готовца, „Комитским колом* Александра Обрадовића, „Великом чочечком игрон нз опере „Коштана“ од Коњовића, „Буњевкама“ од Војиоовића и Пордесовим „Македонским ором*. Ансамбл народних игара којн је први озбиљно пришао решавању проблема стилизације, упорно јс наставио свој рад н резултатн нису

изостали. Са лепим осећањеи за меру, са схватањем карактеристнчних покрета за поједине игре и крајеве, оба кореографа (Б. Марковић и Т. Симеоновски) успели су да остваре оно за чим се тежило. Ансамбл је неоспорно у томе много допринео својим извођачким квалитетима, (не само солисти, међу којима одлични А. Жупањевац, него и читав ансамбл), а исто тако и оркестар својом успешном пратњом. Посебну пажњу заслужуЈе „Комитско коло“ Александра Обрадовића, студента музичке академије (кореограф Т. Симеоновски), где Је виртуозна и технички тешка игра (како за аисамбл тако и за оркестар), да ма Још недовољно увежбана и неуједначена, остварила у потпуности један тачно одређени садржаЈ игре, јасно видљив а дат покретима који су у потпуности садржавали елементе карактеристичнс за игре македонског народа.

Композиција Александра Обрадовића (са доста примеса импреснонизма) лепом и интересантном инструментацијом, одличан је оквир нгри. Академски хор је поред Мокрањца певао и „Вечерњу пессн* од адамича, „II рапсодију* Скаловског и „Цуцу стоји на грутка** од Фирфова. Милојевићеве „Минијатурс за клавпр дала је укусно и музикално Драгана Премовић. Општи утисак и са овог свечаног концерта КУД „Бранка Крсмановића“ јесте константни напредак друштва као резултат систематског и упорног рада. Прослава петогодишњице није дала само одличне _ резултате досадашњег рада, него је истовремено показала перспективе да ће друштво у најскорије време моћи да' достигне највишн уметнички НИВO * Б. С-

Неми филм и његова уметничка вредност

ДА ЛИ ЈЕ УМРЛА? Родила се године 1895 у дому браће Луја и Огиста Лимијер. Са тим се слажу сви историчари уметностн фнлма. без обзнра на њихова различита мишљења о прарођсњу, о њеним првим зачецима и условима кјји су јој омогућили ла се развије. Појелинии иду тако далеко у прошлост да, на први поглед, изгледају смешне њихове претпоставке и пра-пра-~ праапарати којк су претходили првој филмокој камери. Тако, једии, прве покушаје кипематографијс налазе већ у доба антике, а други код грчког математичара и астронома Птоломеја, код његовог „магичног обруча”, који је доцније у срелњем веку назван „животни точак*. Р. Ортел наводи ове развојне фпзе. прве покушаје материјалне '’ л ?л” l ч” е идеје људи o покретној слици (навешћемо само кеколико): нз доба антике, он наводи, како сам назива, Шафеншпиле и Шпигслшрифт, које заједно са

камером опскуром (1.500) н Латерна магицом (из 1660) дају основне принципе за стварање фотографијс 1883 н, најзад, кинсматографиЈе 1895. Животни точак, џепни кинематограф, тауматроп, фенакистнскоп, праксиноскоп, мутоскоп то су били кинематографи кроз векове. Но најважниЈи чиниоии коЈи су омогућили њен развитак јесу свакако про наласци: фотографије, а затим апарата за фотографисање наизменичних покрета и проналазак филма од целулоида. Тиме је развитак основних прииципа технике снимања филма завршен, и 28-Х-1895 париске новине су обј‘авнле чудо браће Лимнјер. Пронађена Је једна нова вашарска забава говорпло се са за* довољством, па чак су то мислили и браћа ЛимиЈср (МелиЈе први човек коЈи је наслућивао филм У његовом данашњем облику, био je чак и персифлираи од њих и других коЈи су у филму видели могућност добре зараде на рачун нове, оригнналне забаве коју је пружио

служавкама, војнииима и дечаиима по вашариштима. Разни животни точкови, џепнн кинематографи, тауматропи, мутоскопи, праксиноскопн, фаптаскопи, фенакистископи су заборављени. Свет јс стварно гледао „живе слике”, смејао се, уживао, чудио, плашио, па чак и бежао из „сале*. Први филмови били су врло кратки (дужина 25 метара) и обично су приказивали неки фрагмент из свакидашњег живота. Излазак радннка из Лимијсрове фабрнке била јс прва сцсна пренесена на екран. Полако се почело са снимањем живота; људи, улнце, паркова, природе, позоришта почела се постепеио стварати филмска драма. Снимало се, у прво време, стално напољу због квалитета оптике. Атеље је било отворено небо у које се гледало као што су Одисејеви савременици гледали у свемоћног Зевса: да ли ће им дати кишу, супцс, ветар илн лепо ведро небо. Свстлост се мењалз> сенке су сс појављивалс то

је била једна од првих тешкоћа на које су наишли пионири „седмс уметности“. Грађени су и стаклени атељеи, али опет исте муке, сенка, облаци, зима, врућина. Први атељеи су били врло мали 6xB м-, рецимо Мелиеови и Едисоновн из 1897—9 год. Тек фирме Пате и Гумон године 1917 граде огромно модерно атеље, величине 20x40 метара. Сада се и вештачка светлост почела употребљавати, огромне јачине из сопствених централа смештених у близини атељеа. Оваква атељса су сада пружала нове могућности за снимање, дајућн већу шприну у захватању тема и боље удобности за рад. Филм се полако приближавао правој уметности, ма дз то многи нису желели и оспоравали су је. Кад се пребродшо то доба екопернментисања почело се са снимањсм и већих филмова. Садржај је обично узиман из литературе и то врло често нарочито у француским фнлмовима. Дела Золе, Балзака, затим Толстоја, Шекспира приказквана су по бноскопима. Ево неколико таквнх филмова: „Одисејев повратак“, „Убица* - француски; „Пад Троје”, „Три мушкетира”, „Фауст”, „Макбет*, ‘Кво валис?” талијански; „Бен Хур“, „Робин Худ‘ -- амернчки; „Кармен”, “Отело , Гец фон Берлихинген” немачки (послсратни период). Имена Мери Пик-

форд, Лилијан Гиш, Харолд Лојд, Лан Ченеј „човека са хиљаду лиna", Астен Нилзн, „божанствене" Грете неће се дуго заборавите. Имена „звезди“ које је свет гледао и слушао кад говоре преко погледа очију, покрета руку, илн једва npuметне мимике лица. Године 1929 појавом звучног филма, уништен је неми филм и на тај начнн једна уметност чијс је трајање везамо само за иеколико годииа. Нечег сличиог у историји уметности није до тада било, а ни то да заједио са једиом уметношћу нестану и умру многи који су је створили. То јс „курикулум вите 15 нсмог филма. А његова уметност? Свака уметност има своје начине изражаја, своју форму садржаја који жели да прикаже, да изнссе пред гледаоца, слушаоца или читаоца. Овим није ништа ново рсчено, н не би се можда по ко зна који пут и сада рекло, да није јсдног питања којс се просто намеће при писању оваквог чланка, пнташе немости пемог филма. Каже се да је филм до 1929 године био нсм * У реду нем! али кад је он добно тај назив? и да ли је стварно био нем, или је то само дефиницнја фнлмских теоретичара и историчара. Мнслим, да 'нема уметност која, и ако је тако названа, није била нема, као што нн статуа вда

ПРЕД ПРOФЕСOРOBИМ ГРОБОМ

Ту сам, краЈ тсве, в« в«*о" иЈесту. Прошло Је већ десет, десет ДУгвх годииа... Дрвен криж. На н»ему твоје име. И мало црне земље, топле кад се воли; ти си је волио кроз стихове и риме, ocjeho како латња, чемер боли. На њу прислањо ухо, да било чујеш, ишо свијетом немира и јада, и гвоифе своје почео да кујеш, а смрт је дошла изненада. Сад бор над гробом своје гране шири; он још живи а родио се прије. Прољеће је. Лети бумбари, лептири. Професоре! Тебе, тебе није... Постоји гроб. Постојим ја твој ђак, и ученика твојих на све стране. Ја нећу... то није бол. Ја сам јак, н лијечим твоје старе ране. А прољеће. Зар професор у поља хрли? Дрхте наочари, дрхти блиједо лице; за све ће наћи ријеч, све ће да загрли рукама и скутом кабанице... А сада опет прољеће. Тко зна које прољеће... Опет је бехар узео маха. А све се макло за читаво прољеће и очи су људске без страха. И, ево, ту гдје крстова је много и безброј дугих, кривудавих стаза. ту мисо лебди пламено и строго, твоја мисо попут путоказа! Умријети се мора. Било када. И хумка, дрвен криж мораће да стоји. Ал ако си за Живот био барикада смрт се онда тебе, тебе боји, Уништит она никад неће твоје име. На гробу твоме прољећу се кличе. На гробу твоме нема хладне зиме. Ти си као сјеме које ваздан ниче.

Павао БРОЗ