Студент

РЕЧ-ДВЕ О НАМА...

Чигалац отвара ..Народни студент", лоелета очмма наслсае, аауставља сс hi, за н>ега, иитсресашннм члаициv h вестима, сликама и карикатураи\ мршти се или смешка, повлађуji или негодује. Нешто пррчита с тмах, нешто оставља за ”ксд ку(хумор свакако преглста одмах ако због личег оно из страхз да в ije овог пута и он нз тапету), а к !Д је прочктао н последшп рсдак ii >следн>ег чланка који ra интсрссу |е бша лист на ормар (зз амsалаи<у), кР-вет или га простире на стол. 1 гмс re прекида свака ве>а изг. i>y кега н аиста, односно редакције. Ретко је који читалац нкад размиаљао о својкм колегама којн ствар ју лист, о тешкоћама на које онн в илазе, о послу студената-новииар i који вмају задатак да обавесте сг оје колеге о свим најважнијим д 'гаћајнма на њиховом факултету н у >оште на политичком, културном и ф гскултурном плану. Не само да об аесте, да похвале и критикују; п;к>цене н уошпте, предложе и преж.су одоздо горе и одозго доле нтд. и д. Уз то чланови редакције су ред-вни студенти м морају бити добрн ђ.цн. Како живи тај мали колектнв, ка*о спрема дист, како га штампа, с к, хвнм потешког. ма се бори...? * Некад јс апарат редакције био вр») гломазан. И«ао је преко 50 људ:г. Искуством се дошло до закључка да бн десетак људи, са повеааhi м одговориошћу и нешто већим сгособностима, моглн боље да обавс тај посао. Тако редакција данас бгбјн свега 12 људн (укључујући а; министрацију и властнти фото oicck). Тројица су студенти филоз< фнје, два правници, два економоci ?, један техннчар, три студента Н (ВШ, и један студснт Природноw тематичког факултста. Од тога сзмо једна другарица, Раша, се.чрсгар р( дакције. Основна каргктс; истика овог малсг колективз, и која је у љсму већ хрздициокална, јесте вакредно дпугарство. Ма да је то својствено студентима уопште, оно је у редакцији уздигнуто на највећу могућу вискну. Примера, случајпо одабранчх, М( жемо дати колкко хоћете. Обичај је, на пример, у редакцијама да свака рубрика брине бригу за свој мате >ијал и да ra спрема како зиа и ухе. Код нас тога никад није било. И ако су сви чланопи редзкције веза.чн за поједине рубрпке, готово свжодиевно има примера пружања мсћусобне помоћи једне рубрике другој. Још се није десило да је неко рекао; "Нећу то да радим, то втИе из моје проблгматике*. Није редпк случај да другови осл ободе за извесно впеме неког члаиа редакцијг од посла зЗог спреМ! ња испита или рзли лечења пс д условом да сами обзвс и љсгов део посла. Био јс, пред овај јанутрско-фебруарски испитнн рок, и ©вакав случај: редакција је на свом састанку закључила ла се један љен ургдник (уредник х-умора) за мессц даиа ослободи ссаког ргла у редакцијц, јер му је претила опзсност да понавља годпиу). Члгиови редакције (ма да су и сами тада ималн испите) колехтнвно су преузели рукозођсље шеговом рубриком. Иахо је спремао шест испита, овај друг није могао а да свакодиевно, бар не наарати ,у редакцију. Тада му је забрањено да уопште долази у редакцпју док не положи и последњи нспит (узгред буди ргчсно он је лоложио све ислнте). Свој однос у редакцнјн, љени чла. иови су прсислн и на привзтни живот. Управо, могло би се рсћи, добар део љиховог прмватиог жквота одиграва се такођер у редакцији. Сви чланови редакиије оллични су друговп и v приватном животу, те lieie их често вндетн све зајелно, било то на •игранци, у опери, на утакмиин (уза све то што су им

овде интереси различита) у биоскопу итд. Толико о другарству. 4t Новинарски посао одузнма релативно много времена. Много пише него што то неупућени чнталац мисли. Колнко је времена, рецимо, утрошено на репортаже о неком институту? Пре свега писац репортаже морао је да присуствује састанку рубрике где је утвр!?ен план рубрике и подељени конкретни задаци. Сутра је отишао на тај институт (наравно без *таксиа“ јер је редакцнја снромашна). Обнчно се првн пут, или не нађе управник института, или не погоди радно време, или избије неки други неспоразум (на пр. управнпк института *3а псхрану народа* тврди да сс о њима „не сме“ пнсати јер је то државна таЈна). Дакле тек други дан сарадипк може да нзгладн све неспорагуме и почне "да се шета* по инстнтуту. Пошто се од њега тражи солидан материјал, то он навраћа и још један дан) дакле од прављења нлгпа па до последњег дана скупљања катсријала већ је прошло 4 дана, i роз које време је сарадник морао ла жртвује и своја властитз предапања и учење). Сад сарадпнк приступа сређивању и писању репортпже. Прсдаје је пети дан, уредно прекуцзну и редиговану. Урсдник је прочита (или ако је писао уредник, прсгледава је главни уредник), и обично, врати, или на мање исправке, нли (што је још чешће) да се понова пише. Пошто внше нема времена, сада сарадпик репортажу преправља, или поиово пише, у ноћи. Шестог дана је понова издиктнра (уколико се на време договорио са дактилографом да се састану) и предаје уреднику. Тек сад (уколико је не мора писати ik> трећи пут и уколико управник института није молио да му се репортажа донесе „само да је поглсда“), она иде главном уреднику који јој даје последњу редакцију. Тако је са репортажом, од прилнке. Са критиком неке негативне појаве на факултету, или са неком анкетом, још је и теже, јер таква ствар захтева више борављења на факултету о коме се пише. Кслкко се, ту тек, наилази на потсшкоће и неразумсвање, тешко је испричати у овако скученом простору. Или се нађе неки омтадински руководилац, који нашем новинару одбнја да даде било какве податке, или на чиновника школске управе који о?лаловажава нашег сарадниха и његбв задатак, или се потребни људи не могу никако пронаћн итд, итд. Дописи студената посебно су проблем за редакцмју. Овде треба нагласити да је сарадЈБа студената врло обнмна и да редакиија често користи дописе спојих дописника. Зато ми и овом прпликом ззхваљујемо с»пм оикм дописницима, који

се труде да им допис буле уредан и доб?р. Мсђутим, дописи су чссто пксаки на брзииу, неписмепи, иечнтљиви, неактуелни, а неки и иетачни. Опште је познато, на примср, да наши сарадници више воле да сами напишу један чланак него да прсправе један допис. Цитпраћемо, рецимо, јелну кратку вест, коју јс редакцпја, пре пгр даиа, добила од Једног дописника (име и факултет нећемо, из разумљнвих разлога, наБОДИТИ). „Како сс на послсдњем састаику видело наша научна група из... (име научне групе) слабо рзди. Онн су направилп пет радова, од којих нх је три одбпјено, а два предложена на дискусију. Другови сматрају да са њима треба внше да се ради и више да се помаже. Исто тако другроИ су молили од деканата да им да срсства за путовзњз... нтд*. Чијп сзстанак, кад је одржан, где, колика је научна група, којсг

факултета и које годнне, ко је одбио три научна рада и на какву дискусију су предложена два научна рада? Ко треба да помаже, кога и како? Наравпо да ћс сарадник, (пошто је добио задатак да овај допнс *преправи“), поставити себи још толико пнтања. Друго је то, што ће он допис морати, не да *преправи л , већ понова да пише. А кад уредник добнје коначан текст дописа (у којем више ни рођсни аутор, кад ra видв у листу, иеће моћн да пропађс неку зезу са гфвобитпом верзијом), ухватиће се, сигурно, за главу ц повикати: *Па зашто ми сад пише о некакпој научној групи?“ Јер, кзо што то често бива, и овај пут сс поновнла стара ствар; за времс испита дописннк пише о научној групи, у времс спремања смотре научннх радова о њиховом фискултЈ-рном актнву, а у данима предизборних поипрема, о културно-уметпичком друштву. 4t Како се лист прелама. штампа и растура? Прелом, то je распоред сложеког материјала no страиипама.

радн давања извесног техничког изгледа листу. Овај посаб не спада у најлакше фазе рађања листа. Лист прелама обнчно техннчки уредник и дежурии уредник са сградтшком. Уколико је материјал на време предат па слагање (што не зависи увек од редахције), прслом се може

планнрати и припремити још у редакцији, па је онда посао лакши. У сваком случају трсба провести 5—6 сати на „прелому”, у атмосфери олова н невероватне ужурбзности. Јер, радници рзде по норми и неће да чекају. Због тога се понекад дешава да дежурии уредник, кад нешто треба да 'скрати*, нзбаци у 6рзини и најсајкнији део чланка, некн читав важа?! допнс; или ако има превише простора, па га нема чиме попунити, ставл>а огромне наслове, много слмка које немају уопште везе са текстом, или убаци у лист и лошији материјал. Због журбе дсшавају се на прелому и теже грешке (под слику која приказује студента ветерине како прегледава краву стави се на пр.: *У нове зграде уселили су се први сгудентк*, под слнку студентског насеља: 'Беара у сјајном скоку хвата лопту", а под слнку Беариног скока: 'Ветсринар на пракси*.). Такве ствари, међутим, дешавају се и у свим другим нашим лнстовима. Штампзње листа заврши сс истог дана навечер. Сад долази растураље. Меки ревизори (тако ми зовемо растураче нашег листа) врло су уредни и подижу ra всћ првог дана. Међутпм, сви нису такви (у редакцији чак кружн узрсчица; 'Cnop као ревизор Медицимскс велнке школе... Академије примењене уметпости*). Неки лист поднгну тек кроз пет дана, а кеки, да би си скратили муку подшку по два три броја одједном (користећи чињеницу да је већк број студената на лист прстплаћсн, na га мсра узети кад год дође да дође!. Тако лнст губн у основном, на актуелности и брзинн у обавештавању. -К Међутнм било би неправилно, за све потешкође на које наилази рздакцнја, оптужити друге. Један дсо крнвице сносе и сам« чланови редакције. Све те потешкоће могу се поделнти на "објектквне* и "субјективке*. Објективне потешкоће прокзилазе пре свсга из чињенице што су чланови редзкцнје "Народпог студента* рсдођни студептк. И тако кад је пеки од њих заузет спремањем (нарочито већсг) испнта, он мање пажње посвећује редакцијн. С тим у

вези редовна је појава, на пример, да су бројеви , 'Студепта“, који излазе. за време испитпих роковз, најлошнји. То је свакако зато, што у то време и сви члаиови редакпије ползжу нспите. Понекад је и нама самима чудно како смо, и поред нспитз, успели да спремимо и дгн т. Даљи фактор који условљава ла лист иије у могућности да обухватн сву проблсматику јесте скученост у простору. Нз четири страчиде малог формата и једиом недељно, тешчо се може све и потпуно обухватит Међутим од тога, од несташице хартије, пате и сви наши великн листо* ви, дневни, иедељни и вечерњи. Али и поред свега тога, рсдакција има и мзна субјективне природе. Члановн редакције су по некад иедисциплиновани (латентни примср: састамци редгкци.‘г), неодговорни (у. рсдник и сарадник културне рубрике, на пр. нису се уопште брииули зз свој материјал кроз последња дпа до трн броја) и лењи (понекад се задаци не обављају са потребном педантсријом н ут\ бљивањем). Можда ћете, пошто сте ме допратили до краја, запитати се; па ззшто јс ово све написано. Рекосмо зашто: да бн наши читаоци дозналн макар нешто о кашем раду, живогу и потешкоћама, а осим тога и зал> да би пам, дознавши нешто о нама —, убудуће помогли да лист vређујсмо боље, културнмје и стручннје, да бн он занста бпо лпст академских грађзпа. Ј. Г.

Ог:,52 l : ?сИл'л одгоаорк;: у сданк

Мнодраг Кујунџић уредник културне рубрике

Зоран Димитријевкћ репортср

А. Шт. (Аца Штака) урсдник 'умоРа

...и о људима које сусрећемо

Када полекад загворим очн и покушам снагом својс уобразиље да се сећам ликова поред мене тада корачају мнопт, многи. Ма куда ишао, свуда су били они: уметницн, глумци п НјНхови ученици, одлнчии студенти, примерки руководиоци и свакодневтти људи нашнх села и слушаоиица, амфитеатра и аула. Сећам се н.еколико сусрстл. А, новинар! осмехнуо се Дејан Дубајић, код мене ћете прво. Ухвати ме под руку и повсде на час глуме. Студентнма ћу вас прстставити кзо мог пријатсља илн познаника. Можда као и новог студента. А? Биће тако боље! Знате, глумци кзда се налазе пред критичарем ил.т новииарем пекако су друкчији ио об;гч но. Тада сам два сата гледао и слушао Дејана Лубзјића. Бно је неу<моран. Руке му иису мировале, Тело се некако смешно напред савијало и раменима је правио благ лук. На махове ми је прилазио, шзптао пеке речи које баш сасвим нисам разумео. Изгледа да је хтео да мн објасни због чсга ово или оно чннн. Имало Јс у свему хомс по мало оноra што сам код њега на позорннцн гледао. И оиог мученог и шнштавог гласа из „Рибгрских сваћа", окретности и брзине из „Љубов Јароваје“ и „Женидбе и удадбг” и тромостн из „Дуидо Mapoja'. Када се завршио час, обрати се студситима: Е, сада вам могу рећн. Ово је нопннар и писаће о вама. Студенти ме опколише, постављалн су разна питања и шггерссовали се за утпске. Са муком сам одгозарао и гзвлзчио се из обруча. Желео сам још да гледам и слушам Дејана Дубајмћа. Али узалуд је било Он бепе већ отишао. Ућите, чг.кам вас рскао је Вјеко Афрић, филма ~Бзрбл Жваие*. Прсдамном је био средовечан чрвек, обучен у дугу пругасту домаћу хаљнну. Прте лпиз су биле некако нлрочито мирне, а кожа бсла, негована, Посетио сгм ra иепосредчо после завршетка сиимаша филма „Барба Жване*. Hbsn уметнички филм

то је било довољно па да сви листовп пуне ступце о шсму. Наша редакција се посебно иптересовала, јер су од глумаца, редитеља, сниматеља и административног особља били све студепти. По томе је он био новнна н првгнац у нашој филмској уметнссти. На моја шпгаља одговарао је крзтко: „Да“. „Не“. За неколико минута бкло је све готово, а мислио сам да ннтервју траје један сат. У мојој бе.теишици и лаље су бнла записанз само питања. Ништа више. Зиао сам о филму само оно што сам раније већ прочитао, Пишта више. Скоро сам се збунио. Беспомоћно сам седео и скоро осећао да је интервју пропго. Најзад сзм се решио на последњу шансу. Мануо сам се новинарскнх пн тања и одговора н замолио: Испричајте ми како је дошло до тога да сами студенти створе једзн филм, јср ме то као студента највнше иитсресује. Афрић је скоро узвикнуо: То сам питање и очекивао! Сви новинари који су до сада долазили постзвл>али су ми питања као ваша прла: Кгда сте рођени? Од када се бавите радом на филму г ? Књига снимања. Када је почело снимање? итд. Досадно је то. После овога, и више од једног сата. Вјеко Афрић ми је причао и неуспеллм покушајима совјетских редитеља да филм „Млада гарда* створе са кадром пз филмскпх школа, о при Премама за снимање филма „Барба Жсане* док су још студенти били на школн и, најзад, о сшшању ва херену н успешном завршстк\ г . На Дприлском фестивалу прошле годиие пмао сам много леппх сусреra. Свакодневно сам налазио у разним друоггвнкз разне ЉЈ г ле. А најиктерг сантнијн су били техничари и шууари. !Ј>ихова друштва борила су се за прпа мсста. Уколттко се приближазао фестивал, утолико је борба била узбудљпвпја. Техничар« су имали бољи хор. шумари слабији, али бољу драмску секцију- Фолклор не секције су имале да одлуче прво место. Иа једној проби код шумара упознао сам ближе једног члана фол-

клора, другарицу Милену. ГТрншла ми је: Да ли су бол>и техничари од аас? Да, јесу. Масовннјн су и дисциплинованији... Алн ми имамо више сплетова. Не значи то ншнта. Извадио сам табелу и почео сам јој објашњзвати. Тнх табсла сам имао нсколико. Вздио сам према потреби када сам требао да докажем озо или оно. Сада сам желео ову другарицу убедити да су бољи н»пхови супарницн. Али, нпзк, моје снмпатије биле су окренуте шумарпма. Милена се нздурила као мало дете и отишла. А када сам касније долазио није хтела разговарати. Само сам примећивао да је кришом погледала за време игре, а љене крупне цр.че очи као да су ми говориле: А погледај ово! Зар нисмо бољи од техничара? Ћутао сам, а шихов успех ме све више радовао. На дап иступа фолклорних секција сетио сам се Мнлене. Hainao сам је у гардероби. Била је обучена за буњевачки сплет и стајала је пред огледалсм. Када ме је видела уозбиљила се и полуокренула. Пршиао сам јој. Милсна, како се осећаш? Ћутала је . Слушај, лагао сам оно о техничарима нису бољи. Њено се лице разведри и окрену се према мени. Извадио сам нову табелу, нарочито спремљену за ову прилику, и почео јој објашњавати. Значи, ми смо бољи узвикну. ■— Не, једнаки стс. Кзо да се тргла од електричиог удара. Строго ме погледа н без речи отрча на 6wiy. Нисам ,fc касније впдео. А можда су ме њенс крупне црне очи тражиле и посматрале оног момента када је саопштено да фолклор техничарз и шумара деле прво место. Само можда. Д. Ђ.

Одговорни урсдник Сима БсговићЈ Уредништво и адмннистраиија Бсоград, Балкадска 4/IV, телефон 23-464; Чековни рачун 103-903213. Штампа ЛТолитика*. Стаљингратска 31