Студент

ци старшс зграда, а ттолураарушени град византиског типа стоји и не штити више своје рударе. Ту се и ковао новац. Сељаци сваког пролећа па и сада преоравају места где су биле куће старих становника. Причају да понекад нађу оружје и иоваца, но највише има четвртастог камења. ♦ ♦ • Много Је крви потекло да се сачувају градови, рудници и манастири. У народу постоји лрича да су косовски црвени божури никли после косовског боја од потока српске крви. Аутобус се зауставио код Муратовог тулбета. Скупљени у кругу око професора Михаила Диниђа слушамо о 6’оју на Косову. После разговора са професором ушли смо у тулбе. Ето нас на месту где је Мурат убијен. Да ли га Је убио легендарни Милош Обилић или Је пао у боју ? Ко ће знати? Сигурно Је Једно да је погинуо на овом месту. Покрај тулбета су гробови турских паша. Све Је запуштено. На прозору тулбета виоре се кошуље и гаће. Чувар их Је разастро да се суше, ваљда није очеашвао изненадну посету и мало зачуђено гледа. За његову породицу прнча се да су чувар« тулбета од Косовскот боја. • • * Посетили смо многе манастире. Сваки нам Је своЈе казао. Имали смо срећу да Је са нама путовао професор историЈе уметности Светозар РадоЈчић. Његова тумачења открила су нам са сводова цркава један нов свет дотле неупознат.

Више извора Рашке уздижу се Сопоћани, задужбина мраља Уроша. Смеђаста боЈа камена из далека наговештава старину. Цео жшвопис сачуван Је онакав какав Је био половином XIII века. Нико у Европи из овог доба нема таквнх фресака и тим се више с њима поносимо. Сачувани кроз стотине година Сопоћани одушевљавају сваког ко се нађе у цркви, да заборавља спољни с®ет и да не осећа мраморну хладноћу и плесан неветтреног манастира. Чувена комшозициЈа „Богородичина смрт* je сразмерно добјро очувана. Главии носиоци драме су млрни и немо изражавају спокоЈство времена. Групе апостола и анђела као небески хорови испуњаваЈу слику. Наши мајсторн су давали г сваки лик на своЈ начин. Професор Јорјо Тадић, који је био на изложби средњовековне уметности у Загребу, каже да су копије далеко од оригииала. Не само да су понегде лоше погођене боЈе, већ су на копиЈама полутонови потпуно изосталн. На свим фрескама се осећа лахор клзсичне Грчке. КомпозициЈа „Божић* је паганскв: сипање воде у антички оуд, анђео, краљеви, и пастири. Једа« пастир обучен у кожу одаје лице средњовековног балканског чобанина. Еванђелисти су антички аутори пренешени на зидове цркве. Античка традициЈа Је у детаље дата. За наше краЈеве то шЈе ни мало чудновато. Грчки утицај кроз векове прилично Је Јак. Претпоставља се да Је сопоћгнски сликар имао пред собом грчке мшијатуре и да се на њих угледао.

Део фресака је пропао. Неке Је скинуо зуб времена, а друте небрига у прошлосш. И минули рат је оставио csoj печат. Балистима су слике служиле као мете за гађање. • • * Грачанкца краЈ Пршитине стоји недирнута као витка невина девојка. Што су Сопоћани у живопису то је Грачаница у архитектури. Грађена Је разнобојним каменом. Из далека гледана оставља снажа« утасак. Уоред дана унутрашњост Јој је мрачна. Све је жртвовано архитектури. У малој канелици на једноЈ страни узидан Је камен на коме се распознаје jovi optimo, римски жртвеник. На темељкма античког храма стоји Грачаница. Са друге сгране на зиду је у.резан препис повеље којом Милутин дарује манастир. Са нама је дутокоси и брадати калуђер. Подоста Је снажан и личи на неког заосталог путника средњег века који се не сналази у столећу технике. На стубу насупрот Милутину стоји Симонида нежних коврџа. На овалном лицу младе цариградске принцезе место очију су две слепачке дупље. Сетах се Ралоића и његовог конзулства у Прнштини. Мислио је да јој је Шиптар у мржњи ископао очи, а преварио се. Народ, лодједнако Срби и Шиптарн, копају очи светаиа за лечење н мађију. Калуђери тврде да Шиптари често више поштују манастирске свеце од Срба• ♦ • Далеко према Дуиаву како се поЛвграла сршса држава кретали ед М

и културии цеитри. Ушли смо у Раваницу кнеза Лазара. Манастирскн паун као да се наљутио и галами на незване госте. Први манастир где затичшо замонашене млађе жене. Сељаци кажу да су необично вредне. Раваиица Је једна од најлешпих цркава Моравске школе. Свуда се појављују елементо орнамента. Богати украси око портала, врата прозора, па и цела пластика те школе је загонетка до данас. Недалеко од Деспотовца опкољена кулама мирује Манаскја. То је једна од наЈмонументалннјих цркава исте школе. Пуна Је простора и светла. Широке површине погодуЈу конкретној обради фигуре у простору. Ту је некада радио Константкн Филозоф са својом школом. МанасиЈа је задужбина Стевана Лазарввића. На западноЈ сграни претставље« је деспот у традиционалном византиском оделу. Црте лица сличе на оног малог дечака у Ра®акоди, али сада је он моћни владар. На истој слици насликан Је Исус. Према владару он Је мала фигурица. Небо је изменило карактер. На фрескама су свети ратници. Колико је реално и природно лице с истргиутим мачем. Над враткма је насликана Господња рука како држи судбину људи. Турци су близу, Каква ће бити будућност? Гооподња рука великог вајара Родена месн људе као тесто. Разлика између две фаталистичке руке је незнатна.

Радомкр ПРИЦД

У КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКОМ ДРУШТВУ „ВЛАДИМИР ПЕРИЋ - ВАЛТЕР" НЕДОСТАЈУ САМО ДВЕ СТВАРИ

Као и управе других наших шатава и руководстао друштва ”Владимир Перић Валте.р* дуго је расправљало почетко<м ове школсзсе године шта да се чини са друштвом чији рад треба да се одвија у условима строге штедња и оне тако поанате крилатице ”снаЈ>и ce e . Разлози да ће друштво бити без материјалне помоћи, осгављено само себ« и да својом зрелошћу и квалитетом рада неће моћи да опстане поред друштва медидинара или шумара, били су ипак слаби да се супротставе жељи овог колектива да живи. Оно што су до тада учинили, њихов успвх на Фестивалу и везаност за друштао оног 'језгра* "старих* члаиова* створило је код свих уверење да постоје перспективе за опстанак, који, и поред свега, неће бити само обично животарење. И почели су самоуверено-полет »о. Подносили су заједничке тешко. ће, довијали се камо су знали. Драмска секција приступила je спремању "Власти" од Нушића, фолклор Je почео да вежба три сплета народ них игара, хор ”Козару“ сви према својнм могућиостима и без великих лретеизија. Нису били богати да плаћају сгручне руководиоце. ”Нека се надарени п<жажу*l кавали су у управи. Нижу ce први успеои. Премијера "Власти* у амфитеатру V показала Je да Је Србољуб, стручии руководилац драмскв секцијв, дорастао сво-

мв послу. Колико се само отишло напред од оног муцања у комаду "Пушке госпође Карар“, извођеног пре годину дана на Фестивалу! И са фолклором је слично, а по први пут јављају се млади кшижевницп, који на приредбама читају свбје радове. С успехом наступају и солисти музичари и певачи народних песама. На факултету почињу другојачије да гледају на друштво и људе у њему.

Анегдота о другарици Вери

Кад би сада упитали сваког члапа у друшхву шта га највише везује за овај колектив он би без раамишљања одговорио: "другарство*. То би свакако казала и другарица Beра, која Je на врло чудан начин доспела у друштво. Једном прнликом, чула је да ce "Владимир Перић Валтер* опрема на хурнеју. Прохтело joj се да cfe мало разоШоди; путоваће, па кад ce врати, једноставно ће налустити друштво није то за њу. Дошла Вера у фолклор, почела да вежба, лепо се збли жила са људима и... посгала један од његових најактивнијих чланова. Турнеја није одржана а Вера је Још у друштву. Сада га не 6к ни no коју цену напустила. Ова се ангедота радо прича у друштву, Јер случај другарице Вере јаоиије него ма какво агитовањв показује да оваки нови члан друштва улази у круг људи чије мефусобно

другарство претставља њихову најве ћу врлину.

Два проблема

Данас друштво "Владнмир ПвртЛ Валтер* броји око 200 активашх чланова разарстаних у хору, фолклору и драмској оекцнји. Просечан прираст сваког месеца шноси 20 до 30 људи, тако да ce сада пред управу друштва поставља проблем како обухватити све те људе у секције. Хор има већ 80 чланова, фољклор 70 а драмска секција 40. Пред читаво друштво, хитнијв него икада лре, поставља се питање просторија. Једна мала собица у којој је смештена канцеларија једини је сханбени простор са којим друштво раополаже. Пробе ce одржавају по ходницнма и слушаоницама, а када Је лепо време у дворишту. У управи сматра ју да ce проблем просто!рија, који је већ сада ударио границу даљем омасовљавању друштва, може решити. Ето, на пример кажу оии ова менза за професоре и службеникв у нашој агради уоатште не одговара својој намени. Од 330 абонената у н»ој се храни само 20 службеника, 10 аснстеиата и један npoфесор(!), а зауаима неколико великих просторија. Кад би нам устушгли те сале било би места и за нас и правнике; и друшгвени клуб би могли да отворимо. Фолклорна група има свој проблем костиме. ЈБуди вежбају, сваки дан по двв лробв, али не могу нигде да наступв јер немају народних ношњи. Стручни руководиоци фолклора тврде да би могли да приредв чшаво једно вече народних игара толико су тога навежбали. Може ли се тај проблем решити? Може, кажу фолклорци. "Бранко Крсмановић" могао би да нам позајми ношње. Платићемо амор тизацију ако желе. То Је једини излаз за нас у садашњој сшуацији.

Довиђења НА ИЗЛОЖБИ

Куга }e опасна сгвар. Њу су у Баропу пренели Дизиијеви миљеници мишеви. У Париз »а-мало брат лепе госпођице Бертн. Али, за кугу не сме нико да сазна, јер би се створила паннка, хаос и догодило 6и се можда, не довиђења, већ збогом изложбо! Збогом хиљаде и хиљаде франака, лепи свете, забаве, рекламе! А јадна Берти (Џ. Симонс) мисли да су јој брата украли, да је убијен, опљачкаи, и сада,Је сама без икога. И ФроЈд наступа: сугерирају Јој да га није ни имала, па да је чак помало... луда. А Лондон? Он је преко Ламаншз, а она без новца. Узбудљнво... Лепа Бертн! Кад сам те на филму гледао, осећао сам како те жали цела сала, слушао око себе уздахе, оно „шта ће бити“, врпољење на седишту и гледао једног младића испред како се припија уз своју девојку и ткхо јој говори: „Мила, па зар већ плачеш“? И филм се даље одвијао, заплети се множили, узбудљивост ннје престајала. И одједном, кад је дошао крај, људи су почели да излазе из сале и мени се ове чннило да свако у себи помишља: „Хм, изгледа ми да је овај филм био добар виц“. Нико не тражи од свакога да за своју уметност узима стварни живот. Бодлер није писао о свакидашњем

животу обичног фраицуоког грађанина па Је ипак велики и највећи у сво Јој врсти поезије. Ни од режисера овог филма ми ие можемо тражити да за предмет своје уметиости узима „нешто“ из реалног живота. Алн тражимо узрочно последичну везу онога што већ пригказује као садржај овога дела. А ње у овом филму нема, па зато нема ни било какве убедљивости, уметничке снаге, нема истине у односима између појединих личносш, Јер нема логичносгги њихових поступака, а нема логичгности јер има најобичниЈих конструисаних заплета. Пун Је „случајности*, предвиђених непредвиђености, јевтиних сукоба, провидних узбудљивости, шаблоноких „трзавица", намештености, баналности, кичева... Па зашто је направљен? Да нас са крајем насмеје, нлн да нам се с нашим живцима игра? Или да се већ вулгарним криминалним филмовима да неки други okbhip, да не изгледају оно што су уствари. Можда Је у питању п укус публике. Можда и Артур Ранкова немогућност да се добрим филмовима одупре моћноме Холивуду крах његове замисли? Или недостатак тема * — затварање очи пред данашњим животом људи своје земље. А можда и све то! Бирајмо...

Вид. Мојсиловић

Студентски савез и друштво

Остварењем предлога за оснивањв Удружења студената Економског фа култета пред културно уметничко друштво "Владимир Перић Валтер“ посташли 6и се много сложенији и одговорнији задаци. Чланство би знатно порасло и студеитима 6и требало ггружити већи избор секција. Управа се већ сада припрема, како би идуће пгколске године могла одмах да узме чврсто у руке организовање рада У свим секцијама. А. Шт.

О ПРОЛЕЋУ

Т. Тошнћ: „Тамницв и пролеће* в М. Антић "Испричано за пролеће".

ЗаЈедтшчка особина обв овв збирке стизсова јеств ведро и оптимистагчко гледање на свет. Пролећни акценти доминкрају н у ј-едној и у другој збирци песама. Пролеће у Тошићевој поеоији иснаметљиво је дато као симбол наде

ратног заробљеника за слободом и родном кућом и животном радости у домовнни. Иако местимично над кскреном лирском емоцијом претегне екскламативни израз или патетика, ови ведри пролећни тонови у Тошићевим песмама делују свеже и непосредно. Збирка песама Тодора Тошића "Тамница и пролећс* почиње са два мала циклуса у којима песник предосећа бурне догађаје и рат. Песме ”Чекање“ и ”Растрзања“ нарочито су успеле. Трећи циклус "Тамница на крају света“ (са три потциклуса) нај већи је а уједно и иајбољи у овој књизи. У њему је песник изразио тугу и патњу, али и борбу наших заробљеника у Немачкој, њихову веру у борбу коју води народ у домовшш као и своје утиске и поређења наше борбе и наших људи с окупатором. Поједине песме из заробљеннчког циклуса имају песимистнчки одзвук например песма ”Сужањ“; туга и безличност заробљеннчког живота пркказани су у песми „Ствари". „Зима у заробљештчком логору", “Дрвене штпеле” и, нарочито, ”Жудња под месецом" спадају међу боље песме овог циклуса; оне се одликују Опгимнзмом, реалним и адекватно израженим поетским садржајем. ”Песма планиии" дата је врло успе ло и снажно, местимично јакшнћевcko'M интонацијом. ”Прича о црвеним заставама“ Је дужа песма, са епским замахом, импресивна слика народне борбе и јунаштва. Много је елабија од ње песма „Халембург Стриј“, сува и штура, без правог

поетског даха, са виспресиршгстнчким низањем стихова: Дим. Фабричке аградв, Рудници. Трактори. _ _ . Робови: Пољаци, Руои. ЈеврвЈИ, Гладнв мршаве груди. Таблв и велнка пжииена* Оотланд А Дв, Оимево А Дв, А Дв. А Дв. А Дв. У вези са овом песмом треба вапоменути да Тошић често нема снагв да своју песму учини интересантном, да продуби свој поетски доживљај и да га истовремено згуонв и потекиира до драматичности и тако узбуди читаоца. У цнклусу "Пролеће пред људима има, међутим, и успелих песама; так ве су песме *Река“, "Песниад који своје песме не пишу* и ”Моја ласта*. Ту је и једна од најбољих песама у збирци, "Хлеб на столу", која се одликује мирним, скоро свечаним тоном и пуноћом казивања: ОваЈ хлеб на столу родили оу оеиља И облацн и мува орача у данв кишне и жарке. Овај хлеб на столу благословили су сунчани враци и песмом га поздравиле жетваркв. Тошићева поезија има знатне умет ничке квалитете. Тошић уме да пружи лелу, метафору и поређење: Река le хат гордн са гривом у пени, од хитрогз каса кошић озноЈени. („Прича о црвеним заставама ) У језичком погледу Тошићеве песме углавном су правилне; каткад ипак нромакие који нелогичан npjrдев или израз ("пенушава cpeha“, “куцам о мозгове", и слично). Осим тога, он се сасвим непотребно служи страним и непоетскнм речима У збирци песама Мирослава Атггаћа „Испричано за пролећа“ преовлађује снага, плаховитост, често и сировост песннчке замисли и израза. Антић је у својим песмама захватио мањи број тема и обрадио их са доста оригиналности и инвенције. Његове песме су јаке и динамичне; оне су истините и проживљене и оту да несумњиво проистиче њихова моћ, сирова лепота, којом упркос формалне недорађеностн делују на читаоца* ' Актићева збирка подељена Је у три циклуса. Први циклус "Ожиљци* даје слику ратних година у банатском селу, онако како их је доживео један дечак. Најбоља у том циклусу, и у целој збирци, јесте ’Песма о 18 година" о осећању животне радости и среће после тешких дана преживљених у прошлостш Прошле ey псовке, и краљевство, а рат. Чекам на н>пви, а са мном ђерзм и дудовп. По белом путу долази пољем март. Звам. нове eope срцв до лудила волећв. K’o жедан путиик пиЈем из руку даа. Долази мо.lв ооамнаесто пролећв. н Ја ra зовем кроз атар задружии, внам. , Други циклус, "Равнина из снова", захвата теме из наше нове стварности. У тим песмама наглашена Је радосг живота у слободи („Пред капијом чекам дан“, "Испричано за про лећа“) и нове прилике у банатском селу ("Над темељима задружног : дома*, "Разговор с месецом“ и друre). Међутим, у песмама из овог цн. клуса има и доста егзалтације и . форсиране раздраганости, , Циклус "Три записа о Једној де. војци“ садржи четири песме од ко. Јих Je најуспелија "Запис о лету“. [ Она показује да Антић влада и сво, јим, оригиналним песничким изразом и да може да се ослободи извесних утицаја који су каткад очигледни. Вредност поЈедииих Аитаћевих пе. сама знатно умањује површност • обраде. Антић, напрнмер, у четири ■ песме (од странв 11 до 15) употреб• љава пет пута речи псовка и псо. вати, затим: свињарија, луд, пиЈан ■ итд. Он каже: "врискаћу дивље“, срце је "дивљачки врело“, "пљув’о ■ сам живот", и слично, Риме су че• сто врло слабе оие имају тек [ приближиу звучност. Но Антићеви стихови садрже и доста позитивних ■ особина. То је у првом реду слико. вит, пластичан израз и тежња ка . сажетом, метафоричном казивању. Тошићеви и Антићеви стихови бит ■ но се разликују међу собом. Тоши• ћев лиризам је дискретнији, са не . тако богатом осећајиошћу, али са , смислом за форму. Из нских најбоr љих Антићевих стихова избија елеr ментарна пеоничка снсга која се, f међутим, због слабе обраде песамз каткад спушта до примитивизма. Иа. ко ове абирке не пока-зуЈу неку већу оригиналност и новину, оне су ипак значајне као резултати развоЈног пута двоЈице талентованих младик песииха.

Радомир Антић:

МџЈкт Е. ВАВДИЂ

Аутопортре