Студент
ИЗЛОЖБА СЛИКА ПЕТРА ЛУБАРДЕ
СЛИКАР ГОРШТАКА И КРША
Не треба тајитн: ratio критнчара пред многим Лубардиним делом претвара се у знак питања. Одговор никада није довољно задовољавајући, а упућује на надстварно, на потсвеет, на интуитивно поимање виђенога. Та дела увек изазивају асоцијације на нешто већ виђено код наших Tt код страних санкара: Ване Живадиновић £ор и Живановић Ное стоје упоредо са John Marin-ом, Ewerett Snruce-ov, Marsden НагНеу-ем и Joseph de Martini-ем. И то не по сличности у форми, у спољњем изгледу гледаоцу недокучиве (или тешко докучене) ндеје фиксиране на платнр линијама и бојама, већ баш у недокучивости те форме, у немоћи разумевања идеје уметника изражене том формом. С друге пак стране стоје Лубарднна платна, нзјчешће великог формзта, много ближа и најпросечнијем ђледаоцу, разумљивија, јаснија, са колоплетом патетичних или достојанствено монументалних људских фигура у акцијн. Све то у први мах намеће мисао о постојању двеју личностн, два схватања, код једне особе, мнсао Koj’a удубљивањем у Лубардино дело у целини HecTaj’e; посматрач неодољиво стиче закључак да је сваки од радова само компонента једног јединственог дела. Остаје као тема за размишљање да' лн Лубарда ствара нешто ново у нзшој’ уметности и колико су те новости (уколиKD их даје) конструктивне, те могу да буду полазна база млађим сликарнма у стварању њихове сопствене еСтетнке; једном речЈ‘у, шта значи појава једног оваквог сликара данас за нас? Acomrj'auHj'a на наше сликаре koj’h су једно време припадали гругти надкао и на неке савремене аМеричке слнкаре, сасвим случајно овде споменуте само је површно упоређење. Но, нако површно, неминовно, после Лубардине изјаве о једној од његових слика о оној коју j'e оставио без пмена. Опис слике тешко се може дати речима: на црвеноЈ' позадини безоблична гомила, нз које се тек назнре нешто налик на чељуст и змијску главу. Лубарда каже да је тпме желео да ~конкретно као појаву“ претстави „Ј'едну људску мисао, ј’едну људску тежњу“, „ма како она ј била апстрактна“, „Нека гледалац ' сам закључи шта слика претставља“ каже он. Лубарда, другим речима, захтева од гледаоца да потсвесннм i путем дође до сазнања и схватања i те слике. Кад се узме у обзир да г Лубарда ту слику сматра за дело е „где се Haj’Binue испољио као умет- и ник“ асоцнјације на надреализам су, н Ма колико површне, немнновне. н Такво посматрање те слике и оце- т њиваше Лубардиног дела. кроз ту л слику било би и површно и пристрасно. Она није, ма какво било Лубар- с дино мишљење о томе, ни нов при- с лог нашем сликарству, ни најкарак- т теристичннЈ'е дело за Лубарду. Мно- н го су значајније за њега, а и за на- т шу уметност, његове фигуралне ком- б розиције. У њима је дошла до пун ног израза Лубардина моћ асимила- с ције позитивннх тековина сликар- б ства прошлих епоха са савременим с постигнућима слнкарства. У тој’ а- н симилацији Лубарда је толико успео, с Да је не само избегао да падне у С било какво опонашање ма кога, у м било какво епигонство или еклекти- » цизам, већ j’e створио нешто потпу- р но ново, досада код нас невиђено, п uifo га уздиже међу наше најбоље п савремене сликаре, и што ће, ван л сумње, бити значајна страница у исторнји наше уметности. б Међу изложеиим скицама и студи- н јама за компознцију, као и доврше- в ним делима. најзначајније су „Мотив к< са Приморја”, „Устанак" и „Битка на ti Вучијем Долу“. Оне, нарочито друге н две, показују изванредан смисао Д Лубарде за распоређивање људских т« фигура на платну великог формата. ф Тешко j'e рећи на којој' се од њих п Лубарда више испољио као зналац у сликарског заната; пре би се могло говорити о томе на којој је од њих в: он свој скоро необуздани темпера- и мент више успео да дисциплинује. т; На npeoj’, ван сумње. По.две же- ci не *у две групе, невезане међусобно м кикаквом акцијом, као да су ухва- Hi ћене у тренутку када се томе нису П ни надале, те остају заннтересоване је једино темом свога разговора. Ди- ki ференцнјација и карактериздција не- у наметљиво је остварена, те лично- м схи делују потпуно природно. Де- б. војчица у десном крају слике, као bi и мушкарац у другом плану, преоку- п; пирани само својим радом, такође зг
ocraj'y потпуно индпферентнп према околини. Све је на слици толико смиредо, да би се скоро могло рећи да то и није у правом смислу речи фигурална компознција, већ скупина људн у природи. Много више слободе у рзспоређивању фигура показао је Лубарда у слици „Устанак“. Овде имамо могућности кац и при поменутој композицији, што је ређе на изложбама код нас после рата да пратимо постанак слнке од прве скиие до њеног коначног остварења. Већ на малом формату он свакој фигури одређује тачно место на слицн и тај размештај не мења до потпуног остварења композиције. Од фигуре борца који лежи и девојке иза њега са пушком у руци, до ратника са високо днгнутом заставом којом се композиццја, образуј’ући троугао, завршавз, све умазује на веома рационалан поступак, који сликара руководн у ралу. .Ни једна од фигура, иако у пуиој акцпЈИ, не остаје ни несигурно псстпвљена, нити је њено присуство немотивисано. Узбудљивост акцнје зпхгсплла j'e до патетичности потекцирлнл лраматичностц израза неких ликова. Но док на овој слици живост фцгура у покрету не прелази границе реалне могућ-
ности таквог распоређивања фигура н у стварности, те свакако због то- : ra слика и има донекле театрално- 1 екскламативан карактер, слика „Бит- : ка на Вучијем Долу“ прелази гра- . нице репродуковања реално виђе- i ног, и показује до које мере овзј' ( темпераментни сликдр пушта на во- i л>у својој Фантазији. < Из борбеног окршај‘а, кој'и се 1 снгурно дешава на већем про- стору, Дубарда узима један де- . таљ и смешта ra у простор од неколико десетина квадратних метара. На том малом прортору бор* ба је добила свој' пуни замах: то ,је непосредни контакт зараћених, кад судбину битке решава само храброст ратннка. У том фрагменту про стсхра тела жпвих бораца измешана су са погинулнма и не остављају { скоро ни један део платна празан. ; Сва су у патетичном замаху сз вео- i ма драматичним изразима лица и t живим покретима. Сликом доминира црногорски ратник нз првог r плана, пун одважности, са до грча r потенцираним енергичним изразом с лица. г Сликар j'e, очигледно, до те мере F био преокупиран проблемом компоновања маса, те је, упуштајући се у л веома смела скраћења, запоставио и с коректан цртеж и анатомску егзак- с тност изгледа људи. Ненормалан однос величина нпр. шаке и руке, или долактице и надлактице, или ноге и г тела, понавља се на скоро свакој фигури. То оку навикнутом на у природи постојеће егзактности, даје т утисак извесне рогобатности. с Али ова слика, у поређењу са пр- r вима двема, нарочито са „Мотнвом из Приморја", намеће још једно пи- т тање актуелно и за наше н за свет- с ско савремено сликарство: до које мере слика мора да буде одраз реал- * но постојећег и внђеног у природи? Прва од ових слика то јесте, то ч је претстава сцене Koj'a се скоро сва- с кодневно може видети. Друга, пак, с у целини је производ уметникове д маште. Ради осветљавања овог про- ® блема интересантно је погледати е- с волуциони пут друге слике. Поред пар скица фрагмената, и скице к за компознциј’у „Битка на Вучијем ј
Долу“, Лубарда је изложио и једну варијанту те слике (на нзложби под бројем 10). На oeoj варијанти потпуно је занемарена свака егзактност спољног изгледа претставе. Ту је Лубарда ишао само за претстављањем сукоба маса које, у духовитој колористичкој комбинацији, задиру једна у другу и испреплићу се. Да није друге варијанте великог формата, посматрач би се веома тешко могао снаћи пред овим делом само онај са најжнвљом фантазијом могао би да види људе у акцији. Све то говори у прилог недавно пзнетој поставцн једног критичара, да наше савремено сликарство мора ићи за претстављањем реално постојећег у природи и да свако отступање од тог принципа води ка негаиији хуманистичности уметности. Као што низ правих и кривнх линија на папиру још не претставља цртеж, Или ннз звукова не чини музику, исто тако ни боје, ма како складно биле постављене једна уз другу и ма остављале пријатан утисак, још не чине слику, Потрсбно је још да те боје буду део нечега што је требало обојити, да оне буду одраз нечега постојећег, а не само једна виртуозна колористичка комбинација. Сам Лубарднн пример, и то баш већа варијанта композиције „Битка на Вучијем Долу“, даје и противаргументе напред изнетој констатацији. У распоређнвашу фигура на тој слици Лубарда није ишао за претстављашем реално виђеног, а нпак се слнци не може негирати реалистичност. Распоред фигура, као што га је Лубарда дао, можда би успео једино коме филмском редитељу.
Сваку од тих лнчности појединачно могли би да поставимо у такав положај, али целину би тешко бнло остварнтн. Значи, уметник ипак мора да се држи принципа репродуковања неких облика визуелно доступннх. Лубарда те принципе у овој слици није напустио, те је баш због тога и успео. И у решавању тог принципа налазп се суштнна Лубардине сликарске делатности. Онде где тај принцип напушта његово дело постаје посматрачу неразумљиво, сликар и слика губе контакт са посматрачем, одвајају се и изолују од њега, и дело постаје разумљиво једино аутору. Отуда, свакако, и чињеница да многе од изложених радова nocAtaтрач не може да разуме и да пред Јнима или застаје слегнувшн раменима, или пролазм поред њих и не покушавајући да проннкне v њихову суштину. Међу такве спада, поред поменуте слике без имена, „Зубата стена“, „Камена пучина“, „Суво дрво“, „Квргава стена“, „Фантастични крај“ н још неколико. А као контраст овима стоје пејзажн „Мотив из околине Цетнња“, „Брда над Котором“, „Почетак зидања моста код Зете“, „Порушено село“ (бр. 21), „Цетиње са Ловћеном", „Скадарско језеро", „Село код Петиња", „Нар“ и друге. На овим сликама је Лубарда као ретко који сликар успео да претстави изглед свога родног краја. Лубарда ванредно добро запажа изглед свога краја, све боје и нијансе предела. Само на први поглед изложена дела делују моиохромо. То је, свакако, због доста монотоне плавосиве боје камена, која преовлађује у кршевитим ирногорским пределима. Под утицајем те боје камена Лубарда и ликове људн овога краја ставља под доминанту тог колоритз, Можда у том поступку има нечег симболичног; то ни у колико не умањује вредност Лубардиннх радова. Горштаци са његових слика су вековним коренима везани за свој крај, који је код Лубарде, н поред тврдоће сивог камењара, добио хумано оваплоћење. Тешко је од мноштва пејзажа изабрати неколико које би детаљннје описати и анализирати. Оба „Порушена села“ (нарочито оно под бројем 21) потпуно дочаравају изглед тешких последица рата. Кон-
траст разнобојног жбуња ттрема сивој позадини оживљава суморну атмосферу пустоши и као да симболише рекреацију живота. Расцветане гране дрвећа у првом плану на слици „Скадарско језеро“ дају јој лирску пролећну атмосферу. „Почетак зидања моста код Зете“, иако под доминацијом сиво плаве монохромије, пуна је дубине и ужареног од сунца и стења ваздуха. Боја на овим пејсажима, као и на поменутим композицијама, има потпуно одређено место и своју пуну вредност. Лубарда на овим сликама боју никада не употребљава као празни ефекат, већ она стоји увек зато да својим прнсуctibom нешго каже, да да потребан израз слици. Давати упутства и савете сликару Лубардиних вредности не смемо. Његово дело је много јаче од свега онога што ће о њему поводом ове изложбе бити написано. Остају миоги радови који су тешко разумљивц, Мислим да би покушај негације њихове Бредности био подједнако бесплодан, као и покушај изричите афирмације. Појава таквнх дела негде на Западу, у атмосферн вншедеценијског сликарства тога карактера. била би вероватно прихваћена. Код нас се не могу прихватити јер су нама неразумљива и нашем курсу страна. Но она чине јединствену целину са осталим радовима веза међу њима је врло блиска, скоро ухватљива. Све оне „фантастичне", „квргаве“ и сличне стене потпуно носе колорист.ичко обележје црногорског крша. Недостаје им још само егзактан облик, виђен у природи, да бн из фантастичне прешле у реалну атмосферу. Једно се ипак не сме ни превидетн ни негирати: Црна Гора је у Лу* барди добила сликара који је, каб реткр који сликар у свој крај, успео да уђе у њу, да је до танчина схвати н да је фикснра на платно. Код нас је ваљда једино још Војводина у лнчности Милана Коњовића добила до те мере свога сликара. И свв замерке које су стављене, или могу бити стављене, Лубарди, бледе су пред oboj.l нотом афирмације. А уј томе је, свакако. и кључ решењу хуманистичности Лубардиног дела.
Миодраг КУЈУНЏИЋ
Мотив из Приморј*
Село Брајићи
КЊИГЕ-ПРОЗОРИ ЉУДСКЕ ДУШЕ...
Као у храм ушао је првога дана Фин Смотарић у библиотеку. Нарочито је за тај дан обукао ципеле са цуменим ђоном, само да не би пореметио свети мнр који је у библиотеци владао. Клизио је лагано по тепиху дуж полица са књигама, миловао их погледом и гладио рукама. Своју сопствену марамицу извукао је и скинуо прашину са једне књиге, која је на корнцама имала златна слова. А крај велике француске Енциклопедије стао је задивљен и пустио сузу. "Књнге то су прозори људске душе“ рекао је тихо, тихано. Такав је био Фин Смотарић. Када је добио прву наручену књиry, дигао се Фин Смотарић с места и отклизио библиотекарки. Молим рекао је што може тише молим да ми покажете где су чесма и сапун. Те дивне књнге грех је доднривати овако. Но мало по мало, па се Фин Смотарић одомаћио. Сродио се просто са бпблиотеком па то ти је. Библиотека није издавала књиге напоље. А то је жао било Фину Смотарићу. Седи он дуго, чнта или филозофира, па се збуни и понесе књигу. Шта ту, читаће је он чистих руку код куће н пошто зубе добро опере калодонтом па ће је вратити. Књига је општенародно благо. Али ставио је он ту, тешком муком прокријумчарену књигу, на своју полупразну полицу, па му се до-
пало то. И оставио Је књнгу за успомену. Збуњивао се Фин Смотарић стално, кријумчарио књнге испод капута или кријући их у ташни, а једну је малу али подебелу књижицу спасао из библиотеке под шеширом. И тако, без претеривања, испразнио је Фин Смотарић онај један магацин. Али једнога дана, кад је и qnaj други магаиин био добрим делом начет и пресељен код Фина Смотарића затребала је Фину нека помоћна књига и затражио је. И онда је чуо први пут: Нема! Како нема протестовао је Фнн Смотарић. Срамота је то за једну овакву библиотеку.
КОЗЕРИЈА
Нема. Ималн смо је, али сада нема. Ухватили смо двојнцу-тројицу коЈи су књиге присвајали и они ће лоше проћи. Али оног главног што диже књиге нисмо... Најзад је једном Фин Смотарић донео у библиотеку и своју сопствену књигу изгледа неки љубавни роман и почео да га прелистава. Онда се дигао малко да попуши и да се размрда. А кад се вратио његове сопствене књиге није било! Љут је био као рис Фин Смотарић. Књигождери викао је. Моју сте ми рођену књигу дигли, моју рођену, са дивним браон корицама и црвеном пантљичицом. Како то може, људи божји, како се то сме? А "украдена* књига Фина Смотарића је испод његовог стола у бнблиотеци. Изашао је љут Фпн Смотарнћ, стао пред врата библиотеке и загледао с љубављу у таблу на улазу, "Библиотека та и та пнсало је на таблн ради од толико и толико". Ето размивдљао је Фин Смотарић табла стоји ту таксрећи баHero, како би било да однесем ја њу и прикуцам је на своја врата. Имам ја, брате, доста књига! А бнблиотека н тако има веома мали избор. Скинуо је законито Фин Смотарић фирму библиотеке, однео је кући и прикуцао, сасвим нормално, на своја врата.
М. П-вић
Издаје Народна омладнна Србије на Београдском универзитету и великим школама; Одговорнн уредник Сима Беговић: Уредништво и администрација Београд, Балканска 4/lV* телефон 23*464; Чековни рачув 1031*908213 Штампа ~П олитика“, Стаљингредска 81