Студент

ЛИЦЕ као месец

Анце Џона Клеверхоуза личнло )"е ка месец. Познајете тај тип: Јако раздвојене, брада и чело се спаjajy са образика тс образују потпуни круг, док нос, једнако од ибице круга, стоји спљоштен на средини лнца, као уштипак на средини таљнра. Можда сам га баш због тога и мрзео, јер, одиста, вређао је моје очи и сматрао сам да је љегово присуство на земљн излишно. Мрзео сам Клеверхоуза. Не зато што ми је учинио нешто, што 6и друштво казвало неправдом или преваром. Далеко од тога. Зло је било у дубљим, тананијим узроцнма; тако неоцењиво, тако иедоднрљиво, да се не може одредити јасннм речима. Сви осећамо слнчне ствари у извссно доба свога живота. Видимо први пут неку особу, за коју трепутак раније нисмо зпали ни да постоји; па ипак, у треиутку кад је сретксмо, кажсмо: „Озај човек ми сс ke свиђа*. Зашто сс ие свиђа? Е, то не днамо. Знамо само да смо обузети нетрпељивошћу према љему и то је све. Тако ми се десило и са Џоном Клеверхоузом. Какво право има такав један човек да буде срећан? А ипак, био је оптимиста. Био је увек весео и насмсјан и све му ишло од руке, проклет да је! Ах, како мн је кињила душу мисао, што сам знам да је срећан! Други су MorAif да се смеју и да ми то не досађује. И сам сам се смејао ... пре него што сам упознао Џона Клеверхоуза. А његоз осмех! Разбешњавао мс је, пзлуђивао ме је. Пратио ме је, господарио је мноме, никада ми ннје давао мнра. Био je то дивовски, гаргаитуовски осмејак, који био ја будан илн спавао, беше увек са мном и звонко јс гребао по мојим живцима. као каква огромна турпија. Ујутро се неодољиво расипао, кварећи ми пријатна јутарња маштања. Под дрхтавим бљештавилом поднева, када изгледа да се биљкс повлаче саме у себс : птиие се увлаче у дубнку шуме, а цела природа сањари, јбсгово велпко „ха!“ и ~хо!“ дизало се до неба и изазивало је сунЦ«. Ноћу сам кришом одлазио. у поље, да бих растерао његову стоку, а ујутро бих чуо његов бучан смех, док вра ћаше стоку у штзлј^ Није ништа рекао би. Јадие животиње нису криве, иду да пасу тамо где им је боље. Имао је пса, кога је звао Марс. дивну, вслику животињу, полу ловачки, полу пас-чувар, која је личила на обе ове расе. Марс је био његова радост и увек су ишли заједно. Ја сам чекао погодан тренутак и једисга дана, улучивши згодну прилику, одвукао сам животињу у страну и дао јој да поједе бифтек са стрихнпном. Ни овај поступак није учинио никакав утисак на Џона Клсверхоуза. РБегов смех је био срдачан и непрекидан као и раније а његово лице ми је личило, као и увек, на пун месец. Онда сам му запалио ссњак и амбар. Лли, јутро касније била је не. деља изашао је весео к миран.

— Куда пдете? уг.итаЈ га, када га сретох на раскршКу У лов на пастрмке рече, а лиue му се светлнло као пун месец, Сладокусац сам према њима. Баш је био немогућ! Са сењаком и амбаром беше му изгорела читава жетва, а знао сам да нкје био осигурћи. у Па ипак, уочи глади, уочи оштре знме, безбркжно је ишао у лов на дастрмке, зато што јс Сио ~сладокусац“' Да му се макар и најман.а жалост видела на челу, или да се љегова воловска фибиокомија за тренутак уоћбиљила. или да му се бар за тренутак избрисао та| осмејак са лица, вероватио бих му опросгио и.егово постојап.с. Али, и под удариима несрећг, ппстајао је урги све веселији« сам га Гледао мс јс лако ивнепаНеи, осмехујуНи се: Треба ли да се тучгм са вама? Зашто? лагано ме је упчтао А затим је почео да се смеје Како сте чудни! Хо, хо! Бићетс за менс смрт. , Ха, ха, ха! Хо, хо! Шта можете? Био је неподаошљив. Забога, како сам га мраео! ITa. аатим,

његово пме: Клеверхоуз! Какво име! Није лн оно било бесмислеНо? Клеверхоуз! Боже мој! Зашто Клеверхоуз? Хнљаду, пута сам постављао себи то пцтање. Ништа не бих учинио Смајту, или Брауну, или Џонсу... Али, Клеверхоуз! Остављам вама да просудите. Поновите и сами: Клеверхоуз! Слушајте како, kao осмех, звуча реч —• Клеверхоуз! Да лн је могла да остане у, животу таква јединка! Питам вас, „Не“, ви кажете. И ја рекох „не“. Сетих се његове хипотеке. Знао сам да је неће мсћи, због уништеие жетве, исплатпги. Зато сам тражио једног зеленаша, препредеиог и немилосрДног, и на њега сам прсбацио хипотеку, Ја се нисам појављивао, али преко овог посредника сам почео присилно одузимање његозиХ добара н врло мало времена (не внше ио што закон допушта) било је остављено Џону Клеверхоузу да однесе своје прње са имања. 1 ада се упутих да видим како ће то поднети, будући да je ту становао више од двадесет год Ин- Сусрео ме, намигујућн својн.м воловским онима, а

цом, илк батино.м Iјона Клеверхоуза (ах, какво име!) нијс ни могуће. И не само да сам био принуђен да посас нзвршим чисто и ветто, неro сам морао да ra тако изведем. да ни најмаља сумња не може да падне на меие. У гом циљу иапрегнух свој ум и послс Недсљу дана дубоког размишљања направих детаљак' план Тада почех да радим Купих једну шпанску кучку од пет месеци t» сву своју пажњу Vсредсрсдих на њсно дрссирање. Да ме је ко уходио сазнао бм. да је цело дресираЈНе било управљсно само једном циљу: вратити бач«lу ствар Научих кучку, коју сам цазвао Белона. да Bpaha штапове. које сам банао

нека свстлост се запалила п лаганс : ширила по његовом округлом лицу, док оно ннје постало пун месец. Ха, ха, ха! смејао сс. Како је смешан овај мој малн! Да ли сте икада чули нешто слично? Дсзволите, ' да вам испричам! Играо се доле, на обали реке, када сс одбзлно део насиna и млаз воде ra је окупао. ~Ах, тата!“ узвикнуо је. „Прелетела је огромна каљуга и ударила ме‘ i Ућута и очекиваше да се придружнм његовој необузданој веселости. Не видим да ту има ичег смешног рекох кратко, а спгурно сам нмао мрачан изглед. Гледао ме је зачуђсио, затим се поново појавила она страшна светлост. која се, како рекох, палила и ширила. док му лице не би сијало од топлоте као месец у лето; затим, смех! Ха, ха! Каква смешна ствар! Не видкте нншта смешно? Ха, ха! Хо, хо, хо! Не види! Али, слушајте! Знате ли шта је то каљуга? ... Окретох се на петама и оставих ra. То је био последњи покушај. Нисам могао дуже Да издржнм. Ствар је морала да се ту завршн, мислио сам, проклет да је! Свет је морао да буде ослобођен његовог присуства. Док сам се удаљавао уз брежуљак, чуо сам њсгов монструозан смех, како одјекује до неба. Одлучих да 'ćTßap радим веома препизно. И кад сам се одлучио да убнјем Џона Клевсрхоуза, у памеги сам цео поступак тако припремио. да касније о њему могу да размишљам и да не поцрвеним. Мрзим гоубости, мрзим дивљаштва и за мене самога бно би ударац, када бих ударио човека голом песницом... Пих! Огавно је. Зато, убити револвером, или песни-

;! у воду и не само да Цх враћа, него да i* их одмах без задржавања, не ? играјући се њима. Ја сам бежао, пуо шдајући је да јури за мном, са штаi- пом у устима, док ме не би стигла. Биi, ла је то зверка и прихватила - је игру са таквим полетом, да сам ја ! одмах био задовољан. ч Затим сам, чим се указала прва при - лика, одвео Белону Џону Клеверхоуи зу. Знао сам шта радим, јер ми беше позната једна мала слабост, којој је .1 он редозно и постојано ишао као криt, вац. г —Не рече, кад му метнух у руку r крај конопца. Не. нећетс одиста реКи. г Уста му се развукоше и осмех се ра- шири по оном проклетом лицу, које з je личило иа м^сец. Мнслио сам, да ме на извсстан . пачнн презиретс. Није ли смешно, што сам паправио такву греп!ку? > И ухвати се за бокове од силног . смеха. • Како се зове? Успео је да ! упита између два Напада смеха. Бслона рекох. Ха, ха! узвикну. Какво смешно име! Стиснух зубе, j'ep ме је његова веселост бацала на муке и рекох: То је била Марсова жена, зиате. Онда свеглост пуног месеца поче да се расипа по његовом лицу, док није експлодирао: ’ Марс бсше другн пас кога сам имао. Добро, претпоставимо да је овај ' сада удовица. Ло, хо, хо! Ха, ха, ха! Хо! • cMej'ao се за мном, кад ce ја окретох и побегох на брег, Прошла је седмица и у суботу увече му рекох: - У понедељак одлазите, зар не? Потврдно је климнуо главом, широко се осмехују Ки. Онда више неКете иматн ни једну прилику да ухватитс веКу количину пастрмки, према којима сте „сладо кусац“, Ах, не знам исцерцо сс он. Свакако Ку отиКи ујутро да Пробам. Рано ујутро сам га видео, да пролази са мрежом и џаком, а Белона му је каскала за петама. Знао сам куда се упутио, па сам пожурио преко поља и попео сам се кроз шуму, скоро до самог врха планине. Брижљиво се скри ( вајуКи, ишао сам ивицама стена до једног природног амфитеатра пзмеђу ( брегова, на ком месту је једна речица ј пзбијала нз гротла » задржавала се j да одахне у малом језеру опкољеном j стенама. То беше пиљ! Седох у један j Шумарак нз кога сам могао да посма- i трам све шта се дешава и запалих t лулу. j Не прође много времена, кад стиже j Џои Клеверхоуз, прелазеКи тон речи- j це. Белона је скакала око њега и обо- j је беху добро расположени; отсечан ( лавеж пса се мешао са дубоким гла- j сом човека. Кад стиже до језера, баци * мрсжу и џак на земљу и извуче из j задњег џспа један предмет. који је ли- j чио на неку велику све Ку. Знао сам j да то беше туба динамита; наиме, то j је био његов омиљен начин лова на j пастрмке. Натакао је фитнљ, увијаЈ’у- с Ки чврсто експлозив у један велики j замотуљак памука. Затим потпали и с бапи експлозив у језерце. * Као муња Белона слете у воду. Ско ц ро сам почео да вичем оД радости. Кле верхоуз викаше за кучком, али узалуд. Бацао је за њом камење, али је животиња настављала да плива док г није узела динамит у уста. Затнм се окренула и упутила према обали. Тада. први пут, Клеверхоуз је схватио л спасност и почео да трчи и, као штс сам предвидео и претпостављао, кучка нсплива на обалу и појури да ra стп- _ гне. Лх, кажем вам, била је то сјајна ствар! Као што сам рекао, језерце се ± налазило у некој врсти амфитеатра. е На обалу к долину речице могло се преКи прекс газа г свуда уоколо. roре и доле, преко ка.мења, трчали с\ Л Клеверхоуз и Белона, Никада нисам "л веровао, да тако дебео човек може то- 'л лико брзо да трчи. Он је трчао а Бе- С лона му је била за петама. непрекид- Л но се прибдижавала н тада, у Тренут- ti 'ку кад ra је стигла он у пуно.м трку С и кучка му је скакала На колена Т; видех нзненадан блесак, облак дима. *, експлозију к тамо где су ♦„ се тренутак раније налазили човен и М пас. остала је само рупа на тлу. ..HecpehaH случај за Време тајног » рнболбва' 1 . То ]<? био ИЗвештај суда; ч н, ето. зашто се поносим чксТим и вештим поступком. којим сам свршио са Џоном Клеверхоузом, Никаквих суросости, никаквнх грубости у иелој комбинаџији. због чега бИХ морао да up-, всннм ЊеГоз смех впше не одјекује међу брежуљцима, и његово велико лице, које личн на мссец, више ме нс Ki •.знсмирава Моји дани су сада мирни Ш и мо)’е hoHv: су нспуњене сном. *Т ; 31

БЕЛЕШНА О ПИСЦУ llpHuOßCiKa MeKS Л >ндопм, коју доибсимв Ј овОм OpOjy. ке епсла у оиу npotv рнДона m» Кпјима jc шен аутпр мајвнШе Позивт у светскпј Кн.тковшкмн; Нииме, дпк wy Ј** једин д Cff рнДова исиуљен нзрааигн друпГгмгном ггматиком ,v нг.-.имн он треТвр« лругв npoO темг !i ЦО Kiljc 0.1 Иl*‘ ДРЛ9 HSpliCHr« неке приновсткс јр ОсО јасНе, чроОтемагнке. гвгд i'tiii CS.ifft H,i и (MoitU'M.o ЧИп.еНица јгдИом Maitc-mnii!; авнн гурип шчкпм /кшфон. Дгла овг иротв су с.та' Oirje позната нашпм читаодима те уираво из тпх разлога u објављујемо ову прдповехку.

ИЗ АЛБУМА МЛАДИХ

С. Крстић; Глава девојке

„ШТО ЈЕ БАБИ МИЛО ■ Т0 ЈОЈ СЕ И СНИЛО“

Одговор на чланан Д, ИиниговиЈта

Без одмереног Iфитичког замаха, без лепе интенције, аутор чланка „Кола „мудрости“ Двоја лудости“, испољио је • најоригиналније импулсе заједљивости и самообиаne, То ме зачуђује, јер доводпти се* бе у заблуду није појм,д.иво, ако је у питању чиста савест. Лош у почетку чланка, потсетићемо „критичара“ на његове манире из књижевног клуба. потсетићемо га ка личном примеру нећсмо Ићи даље. Ниједна књижевна вечер којој би Никитовић присуствсвао у клубу не би прошла, а да он није правио недозвољене упадице, наступао са целом серијом вицева, трошних и безвредних, намерно хотећи да се покаже свежим. Тиме је намерно хтео да осујети ток дискусије у Клубу, претендујући код присутних на могућности смеха, профане духовитости. То може да потврди пећина чланова Клуба, а то је и на годишњој скупштини констатовано. Па зар то није самообмана? Јесте, али њу Никитовић не види. Има у томе чланку личне недоумности, нечега што је уистини смешно-лажне скромнссти. Не утркују се песници у Клубу да напишу што чуднију и декаДентнију песму, пего се Никитовић утркује да напише „паметну“ критнку. Отуда ће он прво и „установити“ да је неко „разбарушен песник" (јер му је коса у природи оштра и немирна), да „пије“, па ће самим тим бити при убеђењу да то мирнше на „мрачну поезију“ Заиста генералија апсурдна! Отуда, сматра, може бацити дрвље и камење на поезију која тра‘жи ситне радости, на поезију којз жели и у шумском зеленилу да остане људски топла. Интерне доживљаје човекове треба интимније осећати, па ца им се да пбтребан ток еруирања у песниковој замисли, Отуда се Никитовић неће мудити како „око остаје у зелен-грању“, како „дете искуба из матепинске сисе мнр“ (што није млеКо!) нтд. v За коментар лнчног расуђивања, даћу целу строфу која забуњу!е чланкописца; А ia Ку олет спити... Шта ]е оста.то оКо У зелен-грању? То н сал мила љубав траје ■у једном тиаом умпрању.., Не мора бити мрачњаштво ако неKo осећа бол, ако пати, утолико прс што сам се за време окупације налазио у четнНчким и италијанским затворима („Исповест о тамновању“) што сам као дете са гладнпм очима сањао мрве круха и рођено сунце завичаја. Зар је мрачњаштво ак 0 се то детињство хоће да евоцира? Није мрачњаштво ако је песннку „дворед у оку свео“, пко песник тражи вино са домаћег камина да му уточе у нерв. Из ие знам чије и

какве квалитетне песме мткемо из* вући неразумну коицепцију стиха, ако хоћемо „по сваку цену“ да нсгирамо нешто. Осим тога вреди напоменути да кад се стих цитира онда се то чинн доследно, не сгграћује се И не додаје по свои нахођењу нмшта. А то изгледа Никитовић не признаје, он бива ту нзузетан. Не треба се ослањати на меморију кад се цитирају кечије песме, могу се погражити песме у рукопису или се пак воднти белешке. (Он цитира; „Осмех оставља на грани" а било је „Ос.мех остављам на грани среће да се расцветава"). Ако песникова мнс*о није кзражена у једном стиху, н)у у сваком случају треба тражитн у два-три, па и у целој строфи. Није чудо што Нинитовић ни|е хтео да кстакне ниједан елеменат кзалитетности те поезије, а њих је истакла дискусија, (М. Шијаковић, П. Булатовић, С. Перовић, Пењин и ДР)* он прећуткује бар и неки лепи манир у тој поезији, а критике дискутаната подвргавз очигледном фалсификату, (Б. Булатовић и С. Томовић). Да, он то и сам зна, али треба нешто исконструисати машта било, само да се „туре посече“, Нека схвати Никитовић да поезија тражи емотивну страну пеаће, тражи поетски сок, суптилна осећања човекова, освежење животно, расположења, а не никано спортска правила уз „вишак вредностк“ калдрмских внцева. Смешно је од „критичара“ да прави алузије са бистом Горкога (јер је по његовим речима, била по покривена*капутима, као да се хтело да то Горки не чује),- због то,га што се ту осећа универзална заједљивост, да се атмосфера у Клубу прикаже што црњом, мкслећи да је клупски колегијум последња рупа на свирали, на којој може овај „критичар“, попут трубадура да’ вежба своја „морална пуномоћства“. Не треба пловити бродом критике, а притом не познавати ни нгјосковнија средства навигације аргументе. Неуко веслте одводи Никитовића на пучину очнгледне духовне малаксалостн.

Жарко Ђуровић