Студент

ЈОШ ЈЕДНОМ

Прстстава „Стамнн шешир“ у рсукији Соје Јовановић, баш као и „Сумњиво лице“ у Академском позоришту пре пар година, изазвала јс занимљиву дискусију која је своје место нашла и у штампи. Овде ћу се задржати само на једном мишљењу које је недавно, у 22 броју „Народног студента" добило свој публицитет. Позната је истина да разни људи различито реагују на уметничке тво ревине. Али, ако критичар или рецезент једног листа треба да дснесе сј'д који улази у јавност и тражи право грађанства, пре свега мора да остане на објективним чињеницама. Писац чланка у „Студенту" Вукица Боровац, изашла је из операције објективним чнњеиицама и пружила нам читав низ произвољних и недокументованих тврдњи. Да се разумсмо. Немам ништа против разиоврснссти у мишљењима и племеннте утакмице у одбрани тих мишљен>а. Међутим, свде није само реч о мишљењу, већ у првом реду о једном врло рђавом, назови критичар. ском мет Оду, чија је потка слабог квалитета и сведена на „ово ми се свиђа, ово не свиђа". Циљ овог члан ка није да дубље улази у анализу претставе „Сламни шешир“ већ да, поред осветљавања извесних закључака Вукице Боровац јавно изјави да став изнесен у тим закључцима не генералише мншљења свих студената о извођењу „Сламног шешира". В. Боровац каже: „Ова комедија нема неке особите вредности..." Иако не објашњава шта подразумева под „неким особитим вредностима“, одмах затим закључује да трн сатз пролазе „испуњена гротескним сценама, од којих су неке врло успеле...“ Изгледа да ј£ Боровац заборавида да је Лабишев „Стамни шешир“ комедија фантастичних ситуација и да се лепоте н вредност ове н оваквнх комедија огледају у комбинацнји заплета н обиљу радње уткане у мрежу француског хумора. А баш тај број ситуација, које се не вероватном брзином смењују, јесте иовост коју наша млада позрришна иублика од ослобођења ннје видела. Тумачећи зашто је режија дала претстави облик сна, Боровац пнше: ~То је свакако оправдано јер се такве глупости (подвукао Л. Т.) могу дешаватн само у сну. Гротескни ефекти јављају се (!?) јурњавом, ска кањем, штуцањсм пнјаног човека, а свакој госпи на сценн днгла се по пеколико пута кринолина, сваки пут циљајућн на нов комичан ефект показујући рубље XIX века. Дозволите да запитамо...“ Дозволићемо Вукицн Боровац да још педесет пута запита што год хоће, али ћемо јој само једанпут одговорити да у Лабншевој комедијп нема никаквих глупостн, већ, напротпв, да има дели. катннх алузија на француско друштво педесе»их година XIX столећа. Поред тога, режија Соје Јовановић није „накалемила“ облик Фадинаревог сна зато што је сматрала да је

Лабишева комеднја глупост, која је само у сну вероватна. Иако је упадљива тежња редитеља да баш обликом сна, чудне ситуације у које улеће Фадинар постави на рсалнију осно ву, да им да пунн смисао н оправдање. Има једна ствар у позоришту коју Боровац не разуме. То јс сценско из ражавањр. Ево шта она пише: „Вндели смо много јурњавс, гужве, скакања, чак п циркускнх атракција ...“ Шта Боровац хоће тиме да каже? Можда под изразом „гужва" подразумева мизансцен, а под „јурњавом" темпо претставе, Ту и јесте ствар. Ту лежи оно ново што се очекивало а у шта су се многи (па и Боровац) „разочаралп". Кологинице Боровац, схвФгите да је Лабишев шешир“ комедија ситуација н да јс као такав захтевао адекватну сценску форму, боље рећн, гонио је реднтеља да му нађе нов, оригиналан мнзансцен и да целу претставу уобличн у јединствен одговарајућн стил! Можда Вукици Боровац смета тем по. Он је брз али то није „јурЈвава". Morao је да буде још бржи. Грешка. реднтеља н лежн у томе што је до-> зволио нагла падагна у темпу. Са музиком која прати комад и за коју Боровац каже да је „без смисла н везе“, поступљено је правнлно и оправдано. Она није стављена у претставу да буде нлустратор лакнх популарних француских арија XIX сто. лећа (чиме бн претставн давала карактер оперете), већ да везује и одржава ритам претставе. Има у овој претставн шаблона, клишеа и детаља којн су већ познатн н раннје употребљаванн. Није истина да их нема. Међутим, тн елементи су уклопљени у стил претставе, они су ту да потенцирају и изоштре поједине ликове, тако да делују свеже и убедљиво. А да ли се вешто компоноване сцене могу пореднти са „цнркуским атракцијама“; може лн се један колектив, који је утрошио више месецп на студиозном уметничком раду, нивелисати са „глупим августима“. То остављам Вукици Боровац да сама одговори. О М. Паскаљевићу, Боровац каже да је „дао улогу без осећања мере, без стварног смисла (ваљда постоји и некн нестварни смисао; примедба моја Л. Т.) за комнку његове гесте су више него карикатуре, тако да на часове делује као аматер којн се трудн да изгледа што гротескнпје н да не посустане за сва три сата“. Зар је Боровац тако брзо заборавила онај самртнички израз на лпду Паскаљевића, кад као Фадинар угле. да свог таста или му чује глас; или, одмах, супротан, блажени нзраз, кад види младу или мисли о њој. Може ли се порећи Паскаљевићу да је као Фадинар сав у трагагву за шсширом како би се што пре оженио. То је и основни задатак улоге. Паскаљезић није глумац без „стварног смисла за комику, чије су гесте више него карикатуре". Напротив! Паскаљевић је г.тумац са истанчаним осећањем

за сценски израз и за комику. Паскаљевнћ је глумац. који се страсно и студиозно хвата у коштац са најтананијим проблемима глумачког стваралзштва. Као Фадинару може му се једино замерпти, што је дозволио да га извесни делови улоге сувише занесу, те им је тако посветио внше пажње на штету неких делова, који су осталн недовољнно обрађени. Иначе, у извршењу • главног задаткл. улоге, у безбројним личним детаљима, у гестовима и мимици, Паскаљевић је свог Фадинара чврсто за стил и композицију претставе. Изузев неколнко похвала, (сасвим заслужених) о реализацијама Б. Јовановића и Ж. Марковића, о осталим глумачким остварењима у чланку Ву кице Боровац нема Аи речи. Да ли се могло прећи иреко креативних способности младих глумаца О. Мар ковић, О. Станисављевић, Љ. Ковачевића и М. Внкторовића, које су под руком редитеља-ствараоца, добиле свој пуни израз. Зар Бранко Ђорђевић са зрелом реалнзацијом Нонанкура није заслужио да се и о њему што напише, итд. итд. Не мислим ником да држим позоришне придике (сам бих их врло радо слушао), али морам да кажем, да писати позоришне критике или приказе није исто што и писмене задатке у средњој школи. Уметничко дело, настало у дужем или краћем процесу инвентивног стварања захтева и критичара који ће пажљи. во ући у суштину тог стварања како би из њега извукао све позитивне и негативне компоненте. А до зла бога је несимпатнчно кад човек хоће а нема шта да каже.

Лазар Трифуновић

Уметничка галерија на улици

Полугодишња умстничка галерија на свежем в&здуху, отворена је пре кратког времеиа у Њујорку. Уметнмцн су за излаггње својих радова искористили фасаде зграда, ограде ксај тротоара, као галерију, где су поставили велики број својих графика, слика рађених у уљу, масној боји итд. На слици, један од излагача води посетиоце кроз „галериЈу“. ВЕЧЕ ЉУБАВНЕ ЛИРИКЕ

У уторак, 6 новембра, у амфитеатру Природно-математичког факултета, Књижсвни клуб студената приређује Вече „љубавне поезије“. Почет&к у 20 часова. Улазнипе 15 динара пре почетка програма.

на сцени филмског позоришта

Филмско позориште! Интересантно можемо одмах. рећи, пре него што претресамо овај појам. Желимо ли да ra разумемо и уђемо му у срж, још је интересантније јер нам се тада открива завеса једног од углова наше седме уметности. Неко би с пуннм правом могао да упита: ”Како то, филмско, а позориште?!“. Позорншни радници би му брзо одговорили: "Позориште на филму то да!... али филмски глумац на позорници?! то не! Мисао за стварањс једиог таквог позоришта зачела се је још у колек-

тиву бивше Високе филмскс школе, Тада'замишљено камерно позоришге поред филма имало би секундарну улогу: под посебиим филмским условима спремати комаде и уигравати глумце а самим тим омогућити режисерима да изврше избор глу-

маца. Аналпзом глумачког ансамбла установићемо дћ је оно и поред неколицине старијих, рутинираних глумаца ангажованих из разних позоришта, углавном састављено од младих глумаца тек изишлих из клупа Филм ске школе и Академије за позоришну уметност, а који већ за собом имају и извесна озбиљна глумачка остварења на филмском екрану. Са овако младим ансамблом режисер Александар Огњановић узео је ка себе ренесансну ”Манде“ од М. Држића. Сам избор ренесансне комедије „Манде“ за наступ

филмског позоришта је добар. Жанр комедије подесан је, за реализацију Огњановићеве замисли која у себи носи осетну црту ”филмског“. Ilpe свега Огњановић је без устезања одбацио стереотипни начии приказивања Држића. Избацио је паузу између чинова и читаву ствар слио у један чин. Живописност и пластичиост дскора рсшава на тај начин што с њим прескаче рампу позорнице и улази у публику. Завесу одбацује!' Да би осигурао успех својим скспериментима он прибегава и светлосним сфектима. Ис мање занимљиво је и убацивање режиских ”цакица“ и импровизације којих има у изобиљу. Реализацпју овакве Огњановић углавиом базира на глумцима. Али се сад не раДи само о томе да глумци удовоље. Убрнзгавањем ”филмског“ у техничком делу режије, доводи се у питање карактер глуме, тако да се намеће јелно врло просто питање: хоће ли филмско позориште као такво успети да створи свој специфичан стил, хоће ли дати нешто ново али наравно, и Држића? Дошло је време "ренесанса* београдске сцене. Корак напред је Хламни шешир“ али корак у празно како је неко приметио. Експерименте без сврхе публика не прнма. Хоће ли ”Манде“ показати резултате супротне од очекивања видећемо. Прсмијера ”Манде“ одржаће се 5 новембра на Коларчевом/ пародном Универзитету. Насловну улогу тумачи млада глумица Огњанка Хет а водећу Е. Каталинић. Декор М. Денића костими С. Јамбрежића. Рад студија као и рад на рсализацији цМанде“ одвија се под надзором Јоце Кулунџића уметничког' рукородиоца студија. С. Ђ.

Чланови Римског позоришта у једној сцсни „Манде”

Волт Витман: ВЛАТИ ТРАВЕ

ИЗДАЊЕ ”30РЕ“, ЗАГРЕБ 1951

У излању загреЗачке ”3ope“, која се у нашој земљи већ одавпо прочула као издавачко предузеће које се руководи слободним и сигурним захватом, а у познатој и обљубљеној колекцији ”Мала библиотека", појавила се, пре извесног времена, збирка песама ”Влати траве“ познатог америчког песннка Волта Витмана. Књигу је са енглсског врло успело превео Тин Ујевић. У својој поезији Волт Витман (1819 —1892) изражава осећања н ми£ли човека који живи у време снажења капитализма и koj'h читавим својим бићем осећа запостављеност и безвредност свега људског и човечнога- Време у коме је Витман стварао, друштво у коме је живео, још увек је било ново и прогресивно, ако се упореди са мрач њаштвом феудализма, али је Витман већ тада успео да опази све противуречности свога друштва и да назре право лице капитализма. Класне подвојеиости, расна нетрпељивост, нечовечно израбљивање људи и перфидна колонијална политика, наметале су Витману неодољиво сазнање заоштрености и супротности људских ннтереса и у њему се полагано формирао став према свему томе; формирала се

одређепа животна филозофија, којој нико никада исће моћи да оснори нскреност човекољубља, снагу пацифизма и стварну објективност. Са стране форме, Витман се мирне душе може сматратн претечом и оснивачем модерне поезије. Док су у Старом свету још живели Пушкин и Гете, док се романтичарска књижевност Европе гушила и парализовала у укрућеним оквлрима сонета и балада, док се непоштовање устаљене форме сматрало готово као јерес, а сигурно талената, дотле је Волт Витман, савременик Виктора- Ига, ЈЂермонтова, Алфреда де Мисе, срушио све те оквнре и својом поезијом показао да нови садржај тражи и нову форму. Витманова поезија, у којој има много елемената источњачке песничке прозе и црначког народног стнха, стекла је, тсГком времена, мноro који још увек, што је, уосталом, случај код свих епигона, далеко заостају за Витманом, не разумевајући потпуно iberoey поезију и сасвнм погрешно претпостављајући форму садржини. И у нашој савремсној поезији може се осетити присуство неких несигурних Витманових епигона. Због Tor.'i, су „Влати траве" занимљнва и корисна лектира, П.

Ф И Л М О В И КОЈИ Д О Л А 3 Е

„Троје се враћају кући 4 ‘

После „Седмог крста“, који је изврсном глумом Спенсера Трасија и рутинираном режи Јом Фреда /Цинсмана добио обележја в.еликог умет ничког остварења, гледаћемо још један филм сличног жанра „Троје се враћају кућн.“ И „Седми крст“ и „Троје-се враћају кућп“ рађени су по познатим књижевним делима. И Ана Зегерс н Ањес Њутн Кејт дале су у својим делима незаборавну слику паћеничког живота под фашистичком стегом. Али док се радња првог дела дешава у самој Немачкој, Ањес Њутн Кејт одводи нас у сасвим новн свет; на Борнео, „земљу зеленог блата“, где господаре окрутни Јапаицн. Јапанска окупацнја није била нн мало подношљивија од нс-

мачке. На хпљаде људи је интернирано, мучено и убијано. Нарочнто су у томе предљачилн пат.олошки тнпови јапанскнх офицнра. Филм ”Троје се враћају кући* режира познати режисер Жан Негулеско. Главну улогу игра Клодет Колбер. Овог пута Клодет Колбер коју смо навикли да гледамо у стандардним сладуњавим улогама холивудске филмске продукције жртвује своје снажно оружје лепоту и постаје ружна све у тежњи да веродостојко прикаже на платну оно што је Ањес Њутн Кејт тако потресно описала у својој књизи. Критика сматра да ,је Клодет Колбер у томе потпуно успела и да је то њено досада највише уметничко достигнуће од како ради на фнлму. Жив. 0. Б.

Клодет Колбер