Студент

ИЗЛОЖБА МЛАДИХ УМЕТНИКА

(Лсонардо да Винчи

МИОДРАГ ПРОТИЋ ВКЧЕ

Како су остале актуелне овс речи великог сликара и- до данашњсг дана! И како њихова актуелност поново живи и на овој изложби; живе те речи и добијају своје нраво да буду употребљене као мото, баш због тога што су млади умстници, који овде излажу, у већини случајева напустили Леонардов принцнп. Била б и срећа да су остали само унуци природе; на жалост, постали су пасторчад понекад, ча и и природиних пасторака толико далеко је њихово дело од свежих и вечито живих узора, koje природа и живот човечји у њој пружају уметникј г , као извор достојан уметничке обраде. По многим својим особинама ово је, несумњиво, ретка изложба. Први пут је овде на једном месту искупљено оволико младих излагача ван надзора школе и ван окриља наставника. Све досадашње групне изложбе младих уметника у Србнји разликовале су се од ове; уколико су то биле школске нзложбе, са диљем да прикажу рад ученика или студената у протеклој школској години, онда су више

носиле обележје школског рада и школског програма, а број излагача је, понекад, премашивао број ових овд е заступљених; уколико су биле другог карактера као, на пример, изложбе у оквиру разиих омладинских фестивала онда је на њи.ма број излагача био обично мањи. И сам начин избора радова за ову нзложбу разликује се од досадашњег: право учешћа су имали сви млади ликовни уметници Србије, а жири, састављен од десеторице млађих уметника, вршио. је одабирање само код оних сликара или вајара, који досада нису излагали на изложбама Удружења ликовних уметника Србије или Удружења лнковних уметника Војводине. Иако се по броју излагача и изложених радова може ставити у исти ред са изложбама УЛУС-а, по вредности већине радова она заостаје не само за овим изложбама, већ и за неким изложбама Академије, које су последњих година приређиване у Београду. Наравно, има ту и успелих радова, има добрих, па и врло добрих резултата у свим врстама лнков. ног стварања, али, посматрана у целини, ова изложба остаје испод оних вредности које су се могле очекивати на основу досадашњих успеха заступљених излагача. Мало се на овој изложби, нарочито на сликама, осећа оно живо тражење, оно стално напорно истраживање нових путева, чиме се одликују многи нашн и старији ц млађи савременици. Али, има зато доста понављања већ готових резултата у остварењима и домаћих и страних узора, и то узора разне вредности. Мало је овде пејзажа који приказују одиста наше крајеве, тако богате светлом, ваздухом и ширином. А људи, са којима се сликари свакодневно tpehy, са којима живе, са којима се и веселе и жалосте и који су, коначно, и дали смисао целокупном животу на овој нашој планети, напустили су платна наших најмлађих савременика. Скоро цела изложба одаје утисак скученлх погледа уметника на детаље из своје ближе или даље око-

Рећи ћу сликарима да никада не следе пут неког другог слмкара, јер тако у уметности никада нећв бити синови, већ тек унуци природе. ’ ‘

Трактат о сликарству)

лине најчешће на мртве природе које се, у разним варијантама, понављају много пута. На целој изложби сем на пар rpaфичких остварења нема ниједног јединог дела на коме би се видела дубља анализа животних проблема и тражење дубоке животне драматике наше свакидашњице. Напротив, уместо ана.тизе природе и живота, ввдимо анализу не ретко и к о п и ј у готових узора. Однекуда се код многих наших сликара укоренило уверење, да је сваки покушај стављања извесннх захтева у погледу актуалнзације садржаја њиховог рада или жеља за „илустративним* сликарством, које ће препричавати књижевна дела, просто „прагматизам м , „социологизам“ или, најзад, дељење уметности на „вишу“ или „нижу“, тако да у „вишу“ спадају фигуралне претставе, а у „нижу“ пејсажи и мртве природе. Ван сумње, ап:урдна замисао! Јер никада нигде нико није гакво генералнсање извео. А ту мисао потпирују и шире управо они сликари, који н и с у у стању дау уметаости оду даље од копирања узора. А, свакако, и мање труда и мање знања захтева копирање какве мртве природе, него ли удубљивањс у животну драму. О овом проблему је, уосталом, доста писано. Међу осталим писцима и В. Г. Плеха. нов је још пре четрдесетак година, говорећи о Шестој међународној изложби у Венецији, одржаној 1912 године, говорио о недостатку „праве потресне дрзме“ у савременом сликарству. „Мени ће, можда, рећи сада с е често то може чути да приказивање таквих драма уопште није предмет сликарства, чији задаци нису слични задацима књижевности. Али зашто да нису? И зашто сликарство не сме приказивати на свој начин, у бојама, а не речима оно што приказује књижевност? Задатак уметности састоји се у приказивању свега онога што Јштересује и

узбуђује друштвеног човека, и сликарство није никакав изузетак од општег правила. Значај-но је да ти ист,и људи који би желелн да оделе читавом провалијом сликарство од кшижевности често поздрављају „сливање“ фиктивно, немогуће сликарства и м у з и к е . Њих усхнћују разне „с и мф о н нје боја“. И то је разумљиво. Кад ти људп настоје да сликарство ограде кинеским зидом од књижецности, они се бор е управо против елемента идејности, чијем се утицају књижевност подаје, као што је познато, куднкамо лакше но музика“, Најчешћи приговор овоме је и мртва природа може да узбуди. Да, може! И није тешко наћи у историји уметности сликар е чије мртве природе одиста узбуђују. Али, сви су ти сликари живели и дслали у извесннм етапама развоја друштва када је такав рад имао и своје потпуно историско оправдање. И нимало не зачуђује ни чињеница што је изванредан таленат тих уметника проитлрсти нашао за тај садржај и потпуно адекватну форму. Али, понављати данас њнхова решења је најблаже речено анахронизам. Уосталом, те ствари знају студенти естетике још на просеминару и ове теме се оживљавају поново кроз разговоре само захваљујући томе, што има људи који ту ноториу истину не желе да виде. Други, такође чест приговор, да наши сликари, нарочито млађи сликари, не могу да раде фигуралне композиције јер, „не знају“, јер

„нису имали где да науче да цртају људстсу фигуру“, исто је тако апсурдан; и овде саме чињенице побијају тврдњу. На изложбама студената Академије и то на радовима студената прве и друге године виде се успеле, често врло успеле, студије акга и одевеие људскс фигуре. Према томе, отпада могућност да сликар коЈи је на првој годинп својих стуДЦја добро цртао људску фигуру, по изласку са Академије не зна да црта. Ради се о много једнсставнијој али н много незгоднијој појави, карактеристичној за наш, уметнички живот уопште о псмодном повођењу за узором, који се, од једне до друre прилике, у овом или оном облнку појави у нашем уметничком животу. Како би, иначе, била објашњива чнњеница да је Милош Бајић пре четири године излагао успелу скицу за компознцију ~Бањичани“ (успелу упркос чињеннце да је та композиција патила од извссних недоследности и неуједначености, у првом реду у колористичкој обради), а данас излаже сасвим просечне пејзаже. Како друкчије објаснити и силажетве Раденка Мишевића и Милуна Мнтровића и низа других. Додајмо овим именима још и Миодрага Протића, чије би се дв е слике „Вече“ и „Са Јадрана“ могле, без резерве, ставити на изложбу Мила

Милуновића и „Пејзаж Ђорђа Илића, који би потпуно могао стајати на Лубардкној изложби, па смо скоро потпуно охарактерисали читаву изложбу. Остаје још по које дело које би, да је мало вештије рађено, могло да се припише или Аралици, или Предрагу Милосавл>евићу, или Николи Граовцу, или Милану Коњовићу, или којем другом познатијем сликару и то је скоро све. Не треба, додуше, губнти «з вида чињениЈц\', да на овој изложби нгису застЈТХљени сви они уметници Србије који би по својим годинама, иначе, спадали овамо. Можда би се њиховим присуством нешто нзменила ситуација, можда не би изложбом владао у оволикој меpri дах еиигонства и еклектицнзма? Међутим, оваквим саставом и сликара и радова наш сли. карски подмладак је при свом првом самосталном наступу у јавност прошао прилично кеславно. Међу вајарима је слична ситуација; од Арчио Брекера, преко Мештровића, Томе Росандића и Сретена Стојановића, до Петра Палавичинија све се овде може наћи. Општи утисак тешко може да измени и успело дата „Керуша* рад Јована Солдатовића, под импресијом како сам каже Јесењинове „Песме о Керуши“, затам портре Стојана Ћелића (рад Александра Зарина), доследно обрађен са пуно осећања пластичннх вредноети. Још су најбољи на овој изложби графички радови. Њихови аутори се не упуштају у непотребиа експериментисања и држе се реалних облика људи и предмета из природе, које консеквентно преносе у материјал на коме раде. Поново смо се на овој изложби срели са успелим остварењима Александра Јовановића, Ратимира Руварца и другах младих срп. ских графичара. И тако, уместо очекиваног успона, сведоци смо доста рапидног п пемилог пада ква. литета радова наших младих сликара. Мало је вероватно да ће констатовање ове чињенице утицати на измену стања. Можда би, било писмена, било усмена дискусија самих излагача о овом проблему нешто. могла да учини? То би, у садашњој ситуацији, била управо полазна тачка и, када би се са тог места кренуло, можда резултат не бн изостао.

Миодраг КУЈУНЏИЋ

АНКИЦА ОПРЕШНИК ИЗ ВИТЕЗА

ЈОВАН ООЛДАТОВИЋ —ИМПРЕСИЈА НА ЦЕСМУ С. ЈЕОЕЊИНА „КЕРУПIА“

АЛЕIР:АНДАР ЈОВАНОВИЋ - ЗБЕГ (ДРВОРЕЗ)

Из савремене с тране поезије

Огефен Опендер (Stephen Spender) приггада груни најнапреднијих енглеокнх песника. Глас је стекао не само пе* смама (прва збиркз 1930 године), већ и гвојим естетским погледнма воји се подударају са схватањима револуционар них пеоннка у Еп = глеској. Оматра 5 као и сви они да . поезија мора да има свој дру ЛЈТвени цил,. Рођен је 1909 го- Ž дине у веома кул- * туриој породици јеврејског порекла. Отудирао је У Оксфорду, пде је и издао ово је прве пе- ч сме.

Стефсн Спендер

НЕЗАПОСЛЕНИ Кад идем кроз тиху гомилу Што иза суморних иигара стоји, Крај л>уди што на путу чаме, Чини ми се да нестаје светла. Вуку се по уличним угловима, И здраве се слегањем рамена, и џепове празне изврку Цинични гестови сиротих. Немају рада као бол>и л>уди, Што седе за столом и примају паре; Спавају дуге nohu, у десет се дижу, Да гледају сате како се отежу.

Валес Стивнс

ЧОВЕК GA ПЛАВОМ ГИТАРОМ Човек са сави над своју гитару, Као калемилаи, врста Дан је зелен био. Рекоше: „Плаву гитару имаш, Не свираш ствари онакве какве су“. Човек им рече: „Истинске ствари Мењају се на плавој гитари“. Рекоше онда: „Али свирај, мораш, Песму ван нас а опет у нама, Песму на плавој истари Баш онакву какве су ствари“. ,

Валес Стивнс (Walles Stevens) је тих-шат аме.ркткој публлгцн још од 1023 годинс, када је пддао оби.рку ~Харм.о'Н.нјум“. Највећи део песам,т нз те вбирке гов-ори о досади. коју човек oeeha У ~модсрном“ свету, у коме дух и осећан>е не долазе До пукот иораза. Он мисли Да савремени Американац ана за одвећ мало романтнке и трудп се да бар себи доча-ра, ту романтиму; nep ује Да у сваком прооечиом Американцу жпве снови и вера у љубав и лепоту само што их он скрива и потсмева и.м се. У првом периоду свога рада Отивнс то сматра жалосном чин>еницом која се не Да поп|ганитн, до-к У каснијим кн.нгама (нарочито У „Човеку са плавом гитаром" 1937 годвне) стиче уверење да се свет може изменити. Плава гитара је ту, у неку руку. оруђе песника којим се овет улепшава. У то доба он каже Да је „свестан рога да Уметник мора Да реа-тно поематра свет чак и ка.да га је, као данас, тсшко замислити лепим“. Престао јс да па-зи на форму и пушта Да сасвнм спонтано иовирс. Родио се IS7O годние и порсклом је Холанl)анин. (Препевн н Оелешке В. Димитријевића)

ФИЛМСКЕ НОВОСТИ

Послв уопеха ведре фнлмске комедије „Ићи ћемо у Парип", снимљен је У Фран цуској и други филм сличног жанра „Ићи ћемо У Монте Карло“. И овај филм, као и претходни режира Жан Боаје. У филму наступа Pej ВентИра са овој ијм оркестром. ♦ Марсел Карне чувепи редитељ „Деце paja“, и Један од иаЈстаријпх франпуских редитеља, спрема нови велики ФИЛМОВИ ЗА СТУДЕНТЕ У петак 23 о. м. на Правном факултету филмовц за студенте: Л. Био сам ратна невеста. уметничкн филм. 2. Задпто се борвтмо _ iv Д«о.

филм који he се звати ..Краљипа Марro u . Пошто Је проучио обимни матсриЈал из паригке Народне Лнблнотеке, Карне је отпутовао на Лоару, да Ои naniao замак који најбоље одговара гпима|ку овог фплма. ПРЕТСТАВА »БУЛЕВАР СУМРАКА« СТКУПЈБЕНА ЗА СТУДЕНТЕ У суботу, 17 о. м., са почетком у 10 часова, у биоскопу ”Јадран“ прнказаће се амерички филм ”Булевар сумрака“. Улазницс по цени од 36 динапа студенти ће добити на факултетима.