Студент

ИСТАКНУТИ ТЕОРЕТИЧАР РЕАЛИЗМА

Поводом „Просветиног" издања изабраних дела Ђорђа Јовановића

Издавачко предуаеће „Просвега“ neh у два маха учинило Је покушаЈ ла дело Ђорђа Јовановића приближи читаоцу и то 1944 године и 1951 годиие. ио са том разликом што ЈоЈ је други пут попмо за руком више но први пут, када смо добпли нецеловиту слику п.еговог дела, Мпогц културпи читалаи ниЈс био упознат са животом н критнчкнм радом Ђорђа Јовановића, па се таквима даЈе лрилика Да сааиаЈу н.егову вредност и осете звонку актуелност. Критичке оиеие и студиЈе Ђорђ а Јоваиовића носе у себн актуелност и ону Оорбену свежину и Јасност Јсдрог Језика. ксЈом одишу све стране љеговог дсла, односиле се оие na Проту МатеЈу Ненадовића, Јована Скерлића. Толстоја. Аидре Жида нли хумапизам Фрапцуских енциклопедиста седампаестог и осампаесгог века. Ђорђе Јовановић ииЈе бно само даровнти критичар. коЈи Је у свакоЈ cnojoj речи давао жар целе своЈе бујне природе. веђ и мисаони, |(.'ироки ерудпт великог филозофског об разоваи.а. Посебнц меото У н.еговом делу . апузима обрада наше културие исторпЈе, коЈа Је у њему добила, послс Јованл Гксрлнђа. сиог наЈбољег тумача. И уопште ииЈе ни мало претерано ако кажемо. да Је Ђорђе Јопаповиђ по своме ин тересу за н«шу културну ирошлост синтстпзирао у своЈоЈ кн>ижевноЈ појави све наЈбољс традицнЈс српске кн.ижевне критике од Вука до Јована Скерлпћа.

Када је зборашка ,-Обшжа“ од 9 августа 1943 године са задовољством објавкла смрт Ђорђа Јовановнћа, ни ко није помишљао да ћемо 1951 н 1952 годнне осетити толику потребу за ifaitM и као човеком и као онажном критнчком појавом у нашој савременој кљижевиости.

Наша напредна кшижевност нагубила је у Ђорђу Јовановићу истакнутог теоретичара реализма. Његова студија ,-Реализам као уметничка истнна" могла би се без претериваи>а oucHifrii као најбоља марксистичко-естетичка студија те врсте код нас. Његово тумачење реализма, које је саставни део једног у истини уметничког остварења, у много чему је боље од многих марксистички\ теоретичара, као што је то нд np. Лукач. Неопходно је нагласити, да је Ђорђу Јовановићу била туђа свака вулгаризгдаја марксистичке мисли, те ту налазимо одговор на иитање зашто је његова нримена филозофнје марксизма на плаоту уметничког стварања уве.к жива, нова и актуелна. Неумољива лопжа ствари нашла је свог а израза у делу Ђорђа Јовановнћа. које је створено у једном кратком периоду, перноду рада пуног страсти и жара стварања. Сваки ред шгсан је страсно, а где је напис полемичног карактера (а то је у већини случајева) и јетко. Ђорђе Јовановић је као јетки и жучгш памфлетист дао нашој књижевиој критици узоре како треба полемисатн. изобличавати, доказати и исмејати стара преживела схватања или празне декадентне конструкције, које се протурају готово редовно под маском тражења „новог н оригиналног пзраза". Најбоље илустрације за такво тврђење су сами члании и памфлети Ђорђа Јоваиовића под заједничким насловом „Десно и лево“. Никако се не може рећи да је Ђорђе Јовановић био од сишх , љубазннх“ критичара чиј'е је критичко ~Bj'epyjy“ она народна -,И вуци сити н овце на броју“. Он је имао сувише смелости и поштења једног ортодоксног марксисте широких видика, да би онакав Iгкада могао бити. Немогуће је а не споменути, да се Ђорђе Јовановић својим оштрим судовима никада није огрешио о оно што је заиста уметничко, истински проживљено и прогресшлно. Дубоку и рационалну марксистичку анализу онога о чему пише доследно је спроводио и у написима полемичког карактера. И ако би данас казали да је Ђорђе Јовановић био онај ”живи део народа“ који боље и дубље види истину но остали, како је за писца рекао Светозар Марковић, не би то била празна фраза већ у овом случају реоборива истина. Ђорђе Јовановић се као доследни марксистички борац у књижевности афирмирао нагло, одмах по напуштању надреалистичких концепција. Било би чудо да кроз њих нпје прошао у својоЈ духовној и књижевној еволуцији која се одигравала пре другог светског рата. Иапустивши надрсалнзам и његову школу као спонтани малограђанскИ бунт, Ђорђе Јовановић нагло стаје на позициј'с марксизма не болујући у почетку од левичарења и вулгаризација у естетичким или било којим другим питањима и проблемима. То је сигуран доказ да j'e Ђорђе Јовановнћ ухватио ону црвену нит животности у филозофији, социологији и естетици марксизма. Познавање друштвене историје света. а нарочито наших народа, допринело је да Ђорђе Јовановић срећно избегне све крутости и догматичности у осветљавању како наше кул-

гурне историје, тако и текућих литепарнкх проблема и стремљења. Као суптилни аналитичар наше политичке прошлости може се поредити са Веселииоти Маслешом, са ким претставља највеће домете наше марксистичке публицистике, те ниЈе безразложно истицан више пута као један од најбољих познаваоца социологије код нас. Није неоснована претпоставка да је Ђорђе Јовановић могао у нашој књижевној критици заменити једног Јована Скерлића, па са правом др Коста Милутиновић у "Републици" од 13 августа 1945 године пише: ”Када се буду скупили сви радови Ђорђа Јовановића разбацани по разним часописима тешко приступачним, наша ће јавност и критика ставити Ђорђа Јовановића на место ко-

Је je остало упражњено Скерлићевом смрћу. Он то место по свом раду потпуно заслужује." Идући у корак са свим појавама културног и политичког живота своra времена, Ђорђе Јовановић био је одлуччш борац против фавшизма и верни син Партије исто онако, као и 1932 и 1936 године на робнји у Лепоглави. Борба са фашизмом у н>еговом делу можс се обележити са три чланка: "Угрожена култура* и "Фашнзам на позорници" објављеHifM 1936 године у загребачком "Књижевном савременику" и памфлетом „Штука-култура", објављеним у двоброју ”Гласа“ за јануар и фебруар 1943 године, када је, разумљиво, Тлас” излазио илегално.

Својим делом и својом моралном физиономијом писца-борца, Ђорђе Јовановић је заиста постао Један од песника оне генерациЈе која је пала у борби против модерног зулума XX века. Када се једног дана буде правио преглед наЈбољих стилнста у нашој књижевноЈ критици, Ђорђу Јовановићу ће свакако припасти Једно од првих места, поред Јована Скерлића и Антона Густава Матоша. На надгробном споменику енглеског песника Томаса Худа стоЈи само пар речи: "Он је написао "Песму о кошуљи“.“ То им се чииило довољно. Када би знали гроб Ђорђа Јовановића не би требало ништа више уклесати до речи Јована Поповића; "Његово књижепно дело нашло Је наЈбољу потврду у његовој мушкој смрти“. Не знамо тачно где му Је гроб. Негде у близини КосмаЈа. Не можемо ништа уклесати. Али речи Јована Поповића, ако знамо живот и дело Ђорђа Јовановића, потпуно осећамо као своје. Зар то ниЈе довољно? Бранко ПЕИЋ

В. ПохариК

Тлпрђе Јоканопнћ 192$ године. као студеит фплозофнје

Водоноота

КИША

Данас су рањене груди неба ... папрескок, без реда, искрама леда проткане капи. Хитају, журе, И све ux земљп прпма ... Жедна, до грла се напиl

Вилим КОЗАРИЋ

„Љубавно писмо“ и „Честитам“

У ПРИПРЕМИ ДРАМСКЕ СЕКЦИЈЕ ВЕТЕРИНАРСКОГ ФАКУЛТЕТА

Нико од њих, када су изашли из шмназиских клупа, можда није ли слутио да ће у новој средини, на фа култету, остваритл оно што су увек желели. Тек су бруцоиш, пред њнма је нов живот, ocehaj"y се мало нелагодно, много што шта им је непознато. Познавали су културно-просветни рад по гимназијама, који је често б«о млитав и недовољно добро органнзоваlн и ири помисли да ће у непознатим условима наставити своЈ рад, мало су страховал«. Били су аматери, без искуства, и већина њих узимала j'e учешћа само по школским приредбама. Али се међу њима нашло неколико одважнијих и уз подршку факултетског комитета НО, који је настојао да што в«ше изиђе у сусрет cboj'hm новим колегама, успели су да организују драмску групу I године. Они најватрештји и најполетнији пришли су одмах. Са великим одушевљењем дали су се на то, да привутсу што већи броЈ чланова. Требало је да нађу ”музиканте“, како би могли да с времена на време приређују и нграике. Иако се сви нису међусобно познавали, „свирачи“ су ускоро нађши. Душан Габершчик као кларннетиста, Чеда Симић као хармонмкаш, Север Остој'ић, на бубњу, били су први чланови ”џеза“. Почело се са вежбањемПрва приредба одржана је још у октобру. Иако многи нису знали да ће се приредба одржати (углавном због слабе агитације), невелика сала у којој се обично одржавају часо ви предвојничке обуке била је пуна. Било Је и смеха и галаме и анлауза —• јер ie приредба занста успела. Културни живот студената I године Ветеринарског факултета оживео је. Многи су накнадно почели да се јављају у секцију, која ј« одједном бројно нарасла. А и број сим патизера повећао се. Beh у почетку поставнло се питање прихода. Сви ч.танови групе су аматери, од којих неки први пут играју на приредбама- На састанку је решено да се сав пр и ход, коЈП 6ствари секциЈа, додели снромашним студентима њиховим др>товима, као потпора, На тај начин остварен је на њиховој години једа«н од вндова самономоћ«. Али се секција није ограничила на давање приредби на самом факултету. Рељић и Ранчић. који руководе секцијом, иначе такоће студенти I године, предложили су да група до бро увежба програм и да гостује у провинцији. Предлог Је примљен и сежцнја Је са велзгком марљивошћу прионула ка рад. Нарочиго су

се великим залагањем одликовали неки чланови, који по речнма Jb. Рељи-ћа, вођс секције, заслужују сва ко признање. То су ЈЂубиша Стојимировић, ЈБиљана Милосављевић, Момч и ло Богдановић, затам популарни ”Јеша“ и др. Сви су они са пуно одушевљења приступкли вежбању. Сакупљали су се по неколико пута недељно, када су год имали слободног времена, радећи упорно. И успех није изостао. Почели су прво да дају приредбе по околипи Београда, а додније су се „усуђивал и “ да иду и даље- Добановци, Батајница, Лајковац, Младеновац. Лазаревац, све су то места која су опи обишли. И свуда су их срдачно примилн. М. Н. О. им је увек указивао помоћ, било у декорисању просторша, било у агитацнји или превозу. Зато су сви лтвек б и ди задовољни враћаЈући се, и зато су сви и даље самопоуздано радили на усавршавању. Јер, оеи имају и већих претензија. У јануару немају испита. Једико је тежи колоквијум из анатомије, али су они за њега спремни. За даља вежбања, дакле. имају времена. У њиховоЈ групи увек је живо, чуЈу се повици и друтарска задирк«вања. Атмосфера је врло присна. Ра ди се са вољом. За даље нзступе поред нових скечева и шала, спремају се и нови комадн. Тако се спремају два комада од Косте Трифковића „Љубавно писмо“ и „Честитам*. Ж. Б.

В. Карлаварпс

Са вруге

ПОСЛЕ ИЗВОЂЕЊА REQUIEM-а ТРАГОМ „ОБИЛИЋА “

Успелим извођењем Моцартовог „Релвијема* хор и оркестар друштва ~Бранко Крсмаиовић* је, ван сваке сумн»е, надмашио не само очекиван>а пријатеља друштва, већ и самих чланова и извођача. Стављањем овог дела на репертоар и његовим из вођењем, »вје само показано, да пред собом имамо управо узоран У дисциплинском погледу хор у нашој среднни, већ и да имамо ансамбл,

• који, по својнм уметничким квалитетима, далеко надмаша све остале хорове на Универзитету и Високим школама, да је нзједначен (можда и више него изједначен!) са најбољим аматерским хоровима у Београду и да је, најзад, потпуни наслед ник Ака-демског хора „Об«лнћ“, чије траднције наставља у сваком погледу. Тврдећи ово, не мислим ни да дајем стручну и исцрпну анализу „Реквијема*. нити да дам оцену рада диригента, или солнста, или ансамбла. Мнслим само да изнесем оно, што сам на неколико проба н на јавном извођењу 25 децембра доживео, слушајући овај ансамбл. Поново се сећам, слушајући „Реквијем* и пишући ово, Моцартових речи упућених оцу четири године пред смрт: „Пошто је смрг једини н крајњи циљ нашег живота, ја сам се, има већ неколико година, тако спријатељио са том искреном. оданом пријатељицом човека, да ми њена слика не само не задаје страха, него напротив, утиче на мене умирујуће, као Јтгешитељка... Ја никада не лежем у постељу, а да не помислим: сутра можда нећу бити међу живима; па ипак, нико од мојих познаника не бн могао да ми каже, да сам тужан или жалостан у животу". Те речи је морао имати овај reније музике пред очима/у мислима и у срцу и када је компбновао „Реквнјем“. Јер, ова заупокојна литургија, тешко да је и на једном месту пала под сенку слнка језивог костура са косом преко рамена. Напротив! Цела литургија је, устварн, отпор протнв смрти, отпор противу мрака, борба за светлост, за сјај. за радосг живота. Она језива нацерена сподоба, која на Холбајновим гравирама прати Адама од дана његовог изгнанства и заједно са њим копа, да би, нешто касније, ударила у свој злокобни бубањ пред отменом дамом н, истовремено, сама насула вино у пехар краљу и стигла да броду у бури сломи катарку, та тај страшни Memento mori средњовековне мистике, прбедио је, баш у заупокојеној лнтургији, Волфганг Амадеус Моцарт. Доживела је она свој крај пре страшног суда у коме је Ханс Холбајн, поред низа других, видео јелино избављење.

И није ни случајно, нити је опреч-* но са горе цитираним реченицама из Моцартовог писма, да је став Dies irae Дат у Alleero assai: и није случајно, да је Christe eleison дат у фуги, веселој, живахној, распеваној фуги, пре нека пастирска попевка. него ли смерна молитва. А таквих би се примера могло у »Реквијему* још наћи. Богдан Бабић, лиригент, је „Реквијем“ тако и схватио. Оно што је код Моцарта и његовог настављача Зисмајера (који је недовршеном делу дао коначан облик) остало од црквене мистике, нестало је под Бабићевом палицом. Уместо посмртног оплакквања, „Реквијем* је испао апотеоза радости. То, што *се тиче Бабићеве концепције „Реквијема". А што се тиче хора и оркестра диригентова је у првом рсду заслуга, што је овај ансамбл аматера постигао тако завидно висок успех. Без љеговог истрајног и веома брижљивог педагошког рада, цео бп посао, вероватно, добио само облик неиспуњене жеље. Обнчај је да се у свим натписима ове врсте говорц и о ономе што квари општи позитивни утисак. Кад је дело нарочито успело, онда се преко детаља најчешће ћутке прелази. Мислим да их овде не треба прећутати, иако цео напис, као што је напред речено, нема карактер критике у апсолутном смислу те речи. Има и овде не најбоље усгпелих места. Чини ми се, да су сопранн и алтоаи у Confutatis били прејаки, прегласни за sotto voce, како стоји у партитури. Мислим да су у оној дивној лаганој солистичкој мелоднји Recordare. мелодији, која је на неким местима, нарочито у дуету сопрана и тенора Qui Mariam ansolvisti,.., et latronem exaudisti.. . у ствари антиципирање Bepдија (стручна критика би требало да каже, нису ли и још многа места у „Реквијему“ антиципирање Вердија) дакле, у Recordare. мислим да је Бабић вокалиста захтевао сувише тихо певање, те је оно испало подређено рркестру. Али, то су, у односу на целокупни утнсак, збиља незначајни детаљи. да их скоро не треба помињати. их помињем само због тога, што сматрам да би дело требало извести још неколико пута. Јер, ова два нзвођења пред препуном двораиом показују, да је интересовање за „Реквијем" огромно; интересовање н дплауз, какве код нас имају најемннентнији домаћи и страни уметници. ''иолраг КУЈУНЏИЋ