Студент

ПРИЧА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА “

Замак до кога је мој слуга желео да дође ito сваку цену, па чак н прогив моје дозволе, забринут да ја, овако рањен, не бпх провео ноћ под ведрим небом, био јс једна од оних грађевина, које личе на неодређене мешавине величинг н досаде. а које су током времена подигнуте на неким врховима у сред Апснина, колпко из потребе, толико исто н из забаве породице Редклиф. По целокупном изгледу, овај је већ дуго времена био напуштен и скоро руиниран. Сместили смо се у једној од многих, не нарочито богатих соба, која се налазила у једној кули са краја здања. Замак је бно богато украшен, али су украси били неукусни и већ оштећени. Дуж зидова су били окачени теписн украшени бројннм грбовима и, затим, однста задивљујућа количина модерних слика у шннм позлаћеннм рамовима са много арабески. Одмах сам се заинтересовао (можда је томе био разлог бунило, које је почншало) за обешене с.тпке, не само по главним зидовима разних соба, него такође и у низу пролаЗа и ходника кроз које смо морали неизбежно проћи. због необичне архитектуре замка; толико су ме заннтересовале, да наредих Петру да затвори врата собе, већ је падала иоћ да запалн велики свећњак са више свећа. којп je бно близу мог узглавља и да подигне, што је могуће вишс, завесе од црне кадпфс украшене кићанкама, које су се налазиле око мога кревета. Cne сам то желео зато, да бих могао, ако не заспим, да се предам дивљењу овим сликамл и да бих читао једну малу књигу, коју сам нашао на узглављу, а која је управо објашњавала њихову вред»ост| и садржала њнхове описе. Читао сам дуго, веома дуго; свему сам се предао са побожношћу; часови су брзо пролазили, док не зачух свечани звук поноћних звона. Hnj'e ми се свиђао положај свећњака и нружајући руку са извесном тегобом, не желећи да пробудим заспалог слугу, наместих ra тако, да баца п>шо светло на књигу.

томе, што је давала утисак самог живота; то ме јс најпре подктло, затим збунило, покорило, оборило. Пун дубоке и тајанствене збуњености, вратих чирак у његов ранији положај и пошто сам тако уклонио од очију узрок свог силовитог узбуђења, са знатижељом потражих књигу у којој’ су биле анализе слика и њихове историје. Нашавши брзо број под којпм је овални портре бно заведен у књизи, прочитао сам чудновату н једпнствену причу која следн: „Живела је једна девојка ретке лепоте; није била ништа мање љупка, него што је била пуна младости. Нек је проклет час, у ком је угледала сликара! заљубила се у њета и, најзад, постала његова жена. Он, предан, трудољубнв, озбиљан, већ је у уметности био нашао себи вереницу; она пак, млада, са ништа мање љупкости него ли веселости, сва од сјаја и осмејака са наивнчш махнитостима у глави попут газеле; до лудила заљубљена у сваку ствар, није мрзела ништа сем уметности, која јој је била супарник; ннчег се ннје бојала сем палете, четки и осталог одвратног алата, који су је одвлачили од средншта пажње вољеног човекл. Ах! бнла је страшна ствар за ову јадницу кад је чула да сликар изражава жељу да својеручно наслика своју невесту. Али, оиа је била питома и послушна и током неколико дугих недеља са пријатвошћу је позирала у мрачној и највишој соби у кули замка, у којој је светло падало на бело платно само кроз један отвор на крову. Али он, сликар, сву своју славу је у службу тот рада, који је из дана у дан, из сата у сат, напредовао. А био је човек и вредан и чудан и замишљен, који се губно у маштањима; тако да о« није желео да види да свстло, које тако жалосно пада у ову усамљену кулу, исушује изворе здравља и сву снагу духа његове драге, која је на очиглед свима, сем жему, слабила. А она се стално осмехивала и никада не показујући тугу, пошто се уверила да је сликар (којн је већ био веома славан) налазио живо н ватрено

Едгар Алан По ПОРТРЕ у овалном раму

Али овај посгупак је дао потпуно неочекиваии ефекат. Зради неколико свећа (а љих је било више) пали су на једну нишу на зиду, коју је један стуб балдахина над 'креветом својом сенком заклашао; одмах ми се усред светла указа једна слика која ми је рашгје измакла пажњи. Био је то портре једне девојке, чијн су развнјени облици говорили да је већ била зрела жена. Бацих на слику брз поглед и затворих очи јер у први мах нисам је у целини схватпо. Али, док су ми зенице бпле оборепе, брзо сам испитивао разлоге, који су ме нагнали на такав поступак. Махннално сам то урадио, да бих добио времена да размислим, није ли ме вид преварио, да бнх се смирио и, да тако кажем, да бих у исто време припрсмно свој дух за мирније и преданије уживање. После неколико тренутака поново погледах слику. Дотле нисам могао да сумњам, ма колико да caw то желео, да не могу сваку ствар потпуно да разликујем; али, први спектар светла, који је пао на платно, разбио је буновно стање у које су била запала моја осећања н нагло ме је повраТио у стварни живот, Већ сам рекао, да је то бно портре младе жене Имао је само главу, врат, а рамена су се тек помаљала био је урађеи у оном стилу , који се у обичном говор зове стил вињета; у обради главе, која је била изведг • на са великом љубављу, било је много Силијевог Mi нира. Мишица, прса, све до последњег завојка косе, били су тако урађени, да је избегавано свако истраживање, све у неодређеној сенци, која је истовремено била и подлога. Рам је био овалан, всличанствено позлаћен и изведен у рељефу са морескама. Није се ту, уосталом, могло наћи ниједно уметннчко дело више врсдно пажње од ове слике. Па ипак, није могао бити ни одлнчан поступак уметннка, ни бесмртна лепота лика то, што је на мене тако изненадно и тако јако утицало; поверовах да је моја машта, још пе потпуно будна, ову главу сматрала за какву живу особу. Затнм сам помислио, да су детаљи цр*гежа, стил вшвете, као и општи изглед слике, могли у мојим мислима да изазову сличну халуцинацију, тако да сам изненада био ослобођен сваке нлузије. Док су у мери сазревала размишљања, остао сам веома забринут, напола седећи, на пола лежећи, можда више од једног сата, са очима упртнм у овај портре. Међутим, дуго посматрајући ову слику, учинило м.и се да сам открно праву тајну њеног јаког утиска, те легох на кревет. Схватио сам, да је чар ове слике у

задовољство у својој дужиостн и дан и ноћ је радио, да бп насликао ону, коју је толико волео, упркос томе, што је она из дана у даи све више слабнла и малаксавала. И одиста, сви који су видели портре говорили су о његовој сличпости, као о каквом изванредном чуду н не мањем доказу сликареве вредности, као и о не мање дубокој љубави према оној коју је тако дивно слнкао на скоро чудноват начин. Али, током времена, како се рад приближавао крају, нико више ннје био пуштан у кулу; јер сликар, поставши скоро махннт од преданости свом раду, petKo је одвајао очи од платна, да би погледао лик своје драге. Он ннје желео да види, да боје, које је стављао на платно. беху нестале са образа оне које је седела и позирала пред њим. А кад су прошле дугс седмице и кад је остало само још мало да се уради, не више од послсдњег потеза преко усница и једног погледа ока, душа младе жене треперила је само још за тренутак, као последњи отсјај пламена лампе који се гаси. И кад је последњи пут додирнуо слику и повукао последњи потез четке, сликар за тренутак застаде у усхићењу пред ceđjoM сликом пред сликом коју је ca.vi насликао; треиутак касније, док је још био у усхићењу, поче да дрхти, побледе у лицу и, као под ударом изненадног ужаса, узвикну: „Одиста, прави живот” нагло се окрете да погледа своју лрасу; рна беше мртва!” БЕЛЕШКН О ПИСЦУ Едгар Алан По (1809 —1849) је амврички књижевник, песник и критичар. Почсо је своју књижевну каријеру на књижевном конкурсу једног балтиморског листа, када је добио прву награду за свој рукопис са образложењем „првом генију који је читко писао”, наиме, рукопис је предао на конкурс веома читко преписан. После тога је следио низ радова, са којима је постао један од најмаркаитнијих личности света те епохе.

„ВАЖНИЈЕ “ ОД ВАЖНИЈЕГ

Прикуиано не баш снажно, Прикуцо сам снажније а није ни много важно. ово што је „важније”

„Признајем аутентичност" Шетња кроз изложбу Пива Караматијевића

Човек са лулом у устима мирно је седео гледајућн негде у страну, мислећи о нечем далеком, нама непознатом... Уметник погледа у модел, додаде још неколико црта на мало парче хартнје, погледа још једном на модел, па онда на цртсж и устаде. „Зар је већ готово?" упита човек са лулом прилазећи уметнику „Готово“, одговори овај пружајући му цртеж. Неколико тренутака је посматрао цртеж наизглед обично, а затим то се лепо видело на његовом лицу сконцентрисао је сву пажњу на хартију на којој је био његов лик. Приметио је да уметник није нацртао само његов физички облик, нсго да је на том малом парчету хартије остављено и нешто од оне његове замишљености, да је уметник дао прет ставу његовог расположења, његовог душевног стања, онога финог и тананог, што није ни мислно да је могуће дати ч на једном малом цртежу, рађсном мање од пола сата. Он се насмешио, извадио перо из џепа и написао на цртежу: „Признајем аутентичност Паја“. ★ „Прелаз преко Сутјеске" делује као илустрација славних дана наше прошлости, као илустрација херојства сваког борца, сваког учесника ове велике борбе. Два човека са засуканим ногавицама и један на коњу прелазе реку. Само неколнко фигура нацртао је уметник; њихова лица, покрети, гестови претстављају физички измучене људе којн се једва држе на ногама, а у исто време њихова група сведочи о јакој ндеји и душевној сназн која покреће њихова тела напред. ★ Уметник је читао некад једну новелу из рата. У новели је један други уметник друге народности писао о страхотама рата и о казии која he постићи окупатора. Кад се сликар на шао у борби, кад се нашао у страхотама рата, још страшнијим него у оној новели, и кад их је доживео, проговорио је својим изражајннм средствима. Тако се родила идеја о цртежу „Фантазија". Мотив је био: приказати жртве рата и окупатора кога чека казна за дела која је починио. Сликар је кроз апстрактну форму насликане садржине приказао психолошку визију литерарних рсминисценција и доживљених емоција. То фантастично-визионарско реше ње дато је веома ннвентивно. Група панично избезумљених окупаторских злочинаца вучена силом праведне казне ка вешалима, која су сами по'дигли и обесили на њима родољубе, претставља, са костуром који је симбол жртава, садржај ове снажне сликарске креације. ★ „Јуриш“ евоцира сећање на ову класичну форму борби и ратовања. У тој форми су још стари Словени нападали византиске положаје освајајући и насељавајући Балкан, а „силни оклопници без мане и страха“ гинули на Гази-Местану, јуришајући у густе турске редове. Јуришом су нападали хајдуци. Тако су Солунци кренули ослобађајући земљу у Првом светском рату. Јуриш тако прстставља најстарији облик ратовања, у њему незаштићен ратник иде на непријатеља непосредно и днректно. Борце у том моменту насликао је сликар успевши да на цртежу при каже динамику и ритам догађаја. ★ „Сан је стање организма карактеристично по ишчезавању сензитивно-моторних односа тог бића са спољним светом“. Тако би рекао филозоф-ерудита о сну као физиолошкој потреби организма. Само што од свега тога, што су многи чувени светски научници написали. обичан човек често цута не може разумети

баш ништа. Кад је уметник проговорио, разумео ra је подједнако и интелектуалац и радник. Свака црта је ту јасна, а цртеж као целина оставља импресију како у твојој, тако у његовој и мојој души. Одакле долази та импреснја? Овако би се моrao питати човек који није видео овај цртеж, а кад га види осетиће колико у сну тројице бораца, уморних и измучених, има снаге сликарског приказа, нечега надљудског, Цртеж је прост као и сви остали, али из њега зрачи онај осећај, који смо сви мање или више доживели, жеља за сном, за одмором. Посматрао сам дуго овај цртеж и размишљао о сну војничком и умору војничком. У дворани је било тихо, Одједном, врата јако лупише, ја се тргох ... Борци су и даље миј>но спавали... ★ Једне ноћи неколнко младића, још дечака скоро, борци омладинске четс I пролетерске бригаде, прешли су сплавом Дрину, уништили непријатељски бункер и вратили се натраг. У условима под којима је ово извршено, био је то херојски подвиг. Извршиоци су били Лојо Шериф и неколико другова. Многи борци се сећају овог догађаја на Дрини. Лојо Шериф је доцније погннуо. Један од оригиналних цртежа из партнзана Пива Караматијевића је и портре Лоја Шеркфа Буцмасто дечачко лице, крупне очи, остављају утисак наивне безазлености. После финих, суптилних и технички усавршеннх цртежа Л>убице Сокић и Душана Ристића, цртежи Пива Караматијевића на први поглед дају утисак извесних суровости, нечега што нагиЈве ка натуализму. Али, ти цртежи ратних емоција и импресија дати су реалистички, доживљено и искрено. Пиво Караматијевић нам је приказао један свој свет То је свет живих и палих бораца, свет јуриша и збегова, тифусара. рањеника, цркнутих коња. Овај сликар није хладни резонер догађаја, његов цртеж карактерише дубока и хумана нота доживљаја. На овим цртежима нема техничког улепшавања и дотеривања. Неки од њих изгледају као незавршени, очигледно то за њиховог аутора џије важно, он је хтео да оствари непосредни утисак оног што му је тренутно привукло пажњу, тако да је постигнута ванредна емоционалност. Сваки цртеж је уствари • смоција, која је код Пивд Караматијевића достигла свој пуни и прави естетски израз.

Динко ДАВИДОВ

Пиво Караматијевић:

САН

Без песме

рг, пуно таквих дана пма, осећаш бурно, срце кипти, бије, ал строфе нема, бежи рима, песма се негде крије. Хтсо Xiu да кажеш шта те боли, ил шта ти радост буди, како се пати и силно воли, да певаш зори што роснп руди. Девојачке косе осећаш по лицц и поглед дубок као море*плав, разнежен слушаш распевану птицу * v чудној ватри гориш сав ... Ал строфе нема, нигде стита, с оловком бдијеш целу ноћ. па ипак живи нада тиха Дивна ће песма доћ.

Станиша ТОШИЋ