Студент

НЕКОЛИКО РЕЧИ ПОСЛЕ „ДЕЦЕ СУНЦА“

Очекивања и изненађења

ПошзlВши у а\гатерско позориште* гледалац оставља код Kivhe КОЛИКОГOIД може сценску CTipoirocT и noiM'HipiH се. с а некоЛIИIКO нуж«loСти- Спреман је на на то да веће свако узбуђење глумца гарећи цреко рампе као дожи!вљекlо, MiHoira ће реч бити cai.Mo боље или rope изго!Ворен текст. Свестаа! је тота дз сввка личеост неће бити јединствена с.тика једне Hiaparn у развоју, MtHOim тренутак бити ван доследlКolСти сценскот раввода. Затим, Пolми|ри се с« тим да кеће чути увек ксректно изговорену реч, да ће се машге изгуб|ити у oboim или ohoim углу сале. Ако буде друкчије, онда ће то бити изнlен;ађење! Када човек пође да гледз Гор Кот у поасришту, Сlнда је спреман да му хлумци кспричзку иеку'хуlмаlну, често сетну прlичу, можда и драматичну, али никада HiaipaaniT'o д|рз(моку. Спреман јбчДа оРЦlИlлир-а из сце№е у сцену са руским душама које раздиру npc д peißoaiyu и огга p.i ии 6outoibh и многи jiom дјруги- Те вечерн гледалац се посвећу.јо втмосфсри Русије, опреман да се неко мало грађаноко живовање заплете и рјјсплете тек у.последњем чину, а да, ипак, изађе из позоришта оботађен неким hoibhm руоким ликом између хиљаде, ко.ји У дугој поворци иду још са „Путовањем из Моокве ,за Петроrptaa” Ра|дишчева све до ~'Хода rio мукамв” А. Толстоја- Ту има и чисто драмских чворова, vieренр аршинlИl.Мlа класичиог позоришта, алн, углавном, изненађења нема. Када је Горки после „Крваве иедеље” 1905 био У ПетропавTP'Bokioij тврђави, рађала cy се у мемли садгодржазља „Деца сунца“, а '»а|д читавс!м драlмом лебдело је \ пнlтање ко оу деца сунца- Грвђанском породнцом која је сва у стању свог conсгваио-г нагризања, у трагици иро(пад2lња, о;:а гротеокно доживљује л.ирскн тренутак, говоређи о децн сунца, па у. њиховим тамним собвма и сен!свитим оии као да се горко смеју над самим ообом- Протаcoe, Т|рlагична фигура ове породице, овог круга људи, налази се у „туђој луни” као многе ropKoißOKe фигуре, које морају да пропадну saije линс са 'луком Он ђе добити сурову животну лекцију да физиологија људи, који дугују живот једно.м Сунцу, није њихов једини атрибут. Има нечег што их раставља- - Протвсов се обис о малу лекцнпу о KTaOHioi.j ргзлици, али то није било на њему да разуме- Мирослав Беловић имао је, поред oBaiKBOT дела, с овако сложеном али дискретпо речеhioim HuejoiM, и младе људе, преко којих је требало рећи ову Оlснlовну ИСТИIНIУ- Oeaij посао са вматери!Мlа има своЈу • добру и лошу страну. С једне стране са Таквим онарвма тешко се шта мч>же ПlР'еп!устиlти глумцу, ако неђе да се Ж|рггаује лик, а са Д|р)уlге cipaiHie, млади глумац често може да буде пластичан, неискварен материјвл који може да редиггељу донесе сву свеЖ|»ну и жар гледаоца кога је љубав пре.ма позоришту довела нд сцену. Има нечег потреснот у Toivfe да видимо Милнвоја Живв.‘Н'o!в>ић а у гледилншту а на СsценlИ! друта са којпм смо, мождв, прошле вечер« гледати тог истог Живановића у грче.вн(Мlа Јегора Буличева. Мира Беловић је у oboim вматероком колектнву нвшао праве

позсиришне људе који су донели еа љубављу прома глумн; и таленат, па су прва изненађења била неколико ликова који су се доследно р.авв.или као комплекснн, али јединствени ликови из жнвотвМада су окосн.ица претставе била два млада глуЈШа с а npoфесионалне сцене, Босиљка Боци и Maje Веловнћ, и ма колико се оне издвајале споља: коректко изговореном речи, и cvihtHihcikh: в.Иlртуазнlo оцртаним ликом у сваком, дета.љу са уна.пред цредвиђсном функцијоlм, кнсу остали у оенци нн Антоније Пејић, ни Бранимир Живојиновпћ. За Анггоннја Пејнћа може рећи д,а је omo НlаоблlижlИ искуском глумцу, да је тај трагичвн лик самоубице, који наступа у жнвоту са маско.м безбрижног козера и реалиlСте, дао тако да је из њега зрачно живот oaui тога човека са 4njioiM траlгедис'lом је те вечери живеоnpoTauCioiß Живојииовнђа зане'oењаlк н,а ког се убрушавају |реалнloсти живота, од којих бн ohi твко радо побегао, лип< roipiKOBCKiH до саме оржи no-

нео је Живојиновић мушми тешмо бреме oibot трагичног ликаСвојом HinpoiM показао је да је схватио- ЛИIК и у детаљима, али пошавш.ц од .fHK.a, анвл изирДЈУћи га, «Iиј.е стигао да noiHioao изврши оиlИиезу, внди свој целокупни глумачки лик, да га спасе нетда.х поlнављапва, освежн гв шнро-м сквтом реаговвн>а, једком речју. доврши га На Миодрзlгу Радовпновићу као Вјвгин|у највише се осетила благотворност присуства два црофесионална глумца. Он је изгов.арао текст лепо, свесно глумио, па је, мождв, то отго што Himje давало утисак непо<‘lредн.ости, Код њега су ту и та\го одзвањале ремиlшсдсици|је Hia iHauie реноlМиране глумце, па је често више претстављао иего доживљавво* ' Лиза (Мирјана noinoßHh), испунила је своју основну функциј|у да буде лик ко'јн' се са оиlмболичним yiMopoi.M и болешКу мреће сценол!, а да ие упадне у схому спољаппње мапифестаlЦlИlЈе оввмвог стања. Тешко ije оценlити правн зиа-* чај епнзод.ннх улога ко)д Горког* Колико често су оти лица,

кода осијсвиу миоао читивог дела? Успех готово cbihk епизодиих улога, често са тешким гл\Дlа:чким и под тексто-м, из те пергпективе још је већи. Са ове претстаlве се урезују у памћење Тропшн, Луша, или са теждом задатко-м и већим текстом Јепсцр (3?jbhiluih) и АитоlН;овна (CnaceiHHja Кукић)Академско позориште моокс да Босиљки Боци зах-вапи за, можда hi3»J6o г ати!ј:и лик њенот penepToaipa, који је она посветила аматерској сцени, а Маји Беловић за суптилшу глуму Koje се виђа у великиlМ глумачкт' Њима, и Мцјри Белавићу, и не c.aiMo њима, ми гледаоци дугујемо што омо виделн о-но што с.\!о о<чек'ивалlИ нвпатво« реиог foipiKor. Осталн.м члановима дугуlј|вмо за npiHijiaTHo изиенађење, јер омо видели неколlИКО целоlвпто H3BaijaiH’Hx ликова и често осетили искреио узбуђење у нама oin.aiKßo какво j'e било на СЦOНIИ, код глучгаига- Преко peiMine је прешло пуно доброг и хуманог и од Горког, и ре* Ж'ије, и глум:аlца-

ЈОван ЋИРИЛОВ

Пејић (Чепурној) и Живојиновић (Протасов) били су достојни парт. Ј/ери Босиљки Бо_ ци (Меланија) која је у ~Деци сунца” остварила своју велику улогу.

А. Јовановић: Поглед из дворишта Св. Софије (дрворез)

БЕЛЕШКЕ И УТИСЦИ

Много вике ни око шта

Заночета Ca пуно вариица између Kiapßo3HHx nipcTHjiy и кавroi.M на сввком зубу, дискуоија о м'О.д.oрlНlКl3lМ|у saß'P’iiieHia ј-е са mbcoim угврака и запета)- „Више штете 'Иего вајде” рекао бн чове« из народв илн још сн.ажHHije у том смислу „тежа дара него мера”. Жестока и контрасиа, онв је п,роlтекла испод сводова ђачкнх утакмнца, измншљајући донlкихотсlке ветрењаче модерннзма којнх готово' иије било и бацајући омче на имеиа KOijia су слО'Женн рефлекс времеиа и н'арод'Н!ОСТ,и у пуној лиракој каденцн- Као да се ипрају рата на мирннм поннма,

м.дођи студенти су залазили куд су хтелн и говорили шта су хтели, а стврији су ђутали, мрштили се и смешкали Да тек у озбнљним и пажљивнЈ.м нзлагањима нешто циничног М. Протића и више ма|рљиlВ.ог Г- ВучicoßH'ha поlКlаlжу да има)ју хрвбрости за уредније испитивање, и прнсебније улажење у проблеме нашег књижевног лавиринта. ЈединО су онн говорили о проблемима уметника, а не о почетннка- Све оста|[о не би имало места ни у занисиику (на срећу овог малог сајмишта ташти«lа људоми« он није нн постојао) се.м неких зрс

лиј|их и више погођених иаго омишљеиих опз' ски- Клубе је још вичие замршеHio неумеонlИ'М цилаlТима бацањем блата ima све вредиости и ракетlНlИl.\Ј вицевима, кофиос би се стидео и нај|маlњи Пура или Мо'ца. Било је суаише бескр|упулознlИlХ ii>p есданјања MaipKcoвих опажања која су mhothimO послужила као перчин за раанотежу- Са лако Ном до!маћице Kioja цреврће тагањ, преврчгут и Оу по стотшгу' пута Хегел и Биijiom, Сатакру и ДраlИlнвц, Васко Пспа и М.. Павлоаић- Рефереш Џаџић био је прбглашен декадентом и пакосно М<игосаи, иако

ј,е са доота система покреиуо масу mnaiiba- Пајтласнлије ко:р№шНена реч, чђсто дегажиран као уобичајена ђачка посластица, била је унеоређена реч конМР-етно, јор су сви полетали у седмо Iнебо, а друге молили и кумили да говоре кolнкретно- А на питања шта је модернизам, где су НIИИIГ3IНIИ модергшзма, како је iti докле могућан, иије било одговора јер се пред таквим свеггим стварима и Ели Финци и Душан Матић и 'Глиlшрlић уcTpiy4aißiaijy и птпућу извlикану поуку „tabu”. Мишљења сам да цриlмера о модер«lИlм књижевиим каlП|ИТалиlма има довољ-

hio на страни и код нас (и да би стртљн.во студирање имало вишеструке користи и значај*- На ШОДНIИМ њивама књижев!НlИХ мајстора нашег времена грађа се сам,а иудила У гомидама- Зашго су у прљавои' поплави за* шрепашћења и недостедном бро дарељу по тесиим рибњадима пренуштепи и брзо превиђени друштвени иадреализам Бретоиа, лнроке елипсе Гарсије Лорке, маршевоки ур6аlНlизам Мајвковског, монггажно дуби)н<;ка поезија Сандбурга, свакодпевни мlИlкроlКоза.м Превера!, источњач-. кн ритмавн ХЛкмета,, баладе о* плавим 041И1МД Волкера, трубач- , ки колективизам Крлеже и првашњи дефетизам Црњањског. Јер бити модеран значи донети кај.мучније и Нlајтопли,је актуелности у 'HajcTpacHHijeM избору израза, где нема оувишка н,и у идејама ни у реченицама; то значи! пре.ма BHCoKOij тези Ролана „видети живот и вол‘ети га”. Да бих и овога пута био cpehнији у изразу, позајмићу миоао Жаииа Каоуа „Иокуство, но, унесенс у целини, треба да про-изведе нову мудрост”. А што се тиче самог повода диокуснје поезија мон тажн,ИlХ слика М. Павловића јесте поезија која се нагиње људ-OКIИ снажно над сваким извором и сваким увиром- А како је увек било више сјаја у мање песама, а више грешака у пуним збиркама, то ни Павловић не би издржао _чисто гшшцзиску форlмалн!у критику- Далеко сли од јутарње тврдње да је паша савремена лирика најтачнији коефицијент човечности »аше гр*а.ђе и нашег доба, Уосталом, модерно у OMiHOi'jt дубљег задажења и опварности у оми слу узлетења у хуманост која је уметнlичlки још ретка и којд св' не може опипати' као готова ригл-а, ватрбно оветлуца н а перима таших Нlајчисти'јих, * али не најради|је читаних, лнрlичара као што су Фран 1 Албрехт, ЦсСарић, Давичо, Каштелан. А peзлика између „модерниста” и „rraicarrHCTa”, размвне обојених шајкача или хватање масивног садржеја и једна одређена срл3Mepia између екопрlесивlНolГ шзања речи из прве и језичке напоне за све таласне дужине, подоста је велика да би се могла преокочити ба.мбуоовом троком. Није витешки непадати пикаоовску геометрију, ако је »и- ’ кад ниомо видели и спустнгн секиру иа стихове које писмо упознати. Бнло је много речн, много замаха а мало циљева и јасног смисла- Узгред оу извеСни дискутаити добовели јереннјаду H-anioj доlмаНо'ј књижевности- Нажапост међу њима су се као на:гла»oни|ј'и у смислу неКIРIИТИЧКOГ з®.л®гањв За стране врелности, истакли М. Проткћ, П. Паџић и Вучковнћ који су на тај начин вауставили Аријаднино клубе у Сolпатвениlм р'укамв>. Изузимајупи већ поменуте тичности и тројицу присебнијих ди'СкутанаlТа (Давидов, Пејић, Вагенхалс) целоlкупн'а дискусиjia је протекла тако као д а је sило речи о пре'биl;еио.м клису, з не о једној књижевности у зеMajiHOiM понрегу- Модернизам као болесна и разорна појава CBaiKaiKo не постоји, то је више повампирена ветрењача него вегетативни р^асадник-

М. MMBKOBHIi

УТИСЦИ И РАЗМИШЉАЊА Са Прве међународне изложбе уметничке фотографије у Београду

Ако смо се већ једиом начел* но ©асласилн са чин>еиицом да је умешост „способиост да с-е »еки духовнш <;адржз*ј а;ли доживљај естетскн иаразн илн уоблlИЧlН и , и ако смо већ поред оpinrH'H'aaiHe прнзиалл и решродуктивlну уметност онда је оувишно доказнватн појединцима о праву фотографнје ца Iвену уметннчку каlракте'ркlстику. Чуле су се, ту и тамо, прнмедбе да фотографнја ннје уметност. У овом случају може да се разпраничн само један појам; као што wh свако платно, окулптура или музичкн кома.д не поседују елементе којп бц нм дапн уметмичку вредност (saflirfcii од кога су настали и чиме су пнснирисанн), тако ни свака фотографлја! не може да садржи уметничке квалитете с обзнром само «а ту чнњеницу што оу се у т-ај рад уложили труд и в.оља. А онај ко ceaiKO'j фодограф|И‘ји оспорааа уметиички квалитет, значи да «е зна уопште шта је уметност, и кроз шта све може уметничко осећање да се манифестује Не даје фото-атарат у свачијој руци исте резултате, као што и једа« инструменат под нечИјим прстима остаје само извор тоно-

ва мехгничко Значи, треба пооедоватп« «ешто више ол владпчна механиBMioM, нетто што fee моћн да прошlнри npainome ' занатске ша. блоноке уоквиренчхти и да се на једачт вииии иачин изрази. А то ~непlто” jie у оваком случају иредисиозиција за уметничко сХ|Ватан.е, уобличаваље н регистрсивачне оиога што нас окружује, кроз оно што је у нама. Уверен сам, да је свако, од овдх 15.000 посетилаца, колико их )е до оада прошло кроз изложбу, понео пријатне утиске са re променадв кроз , једноставно и учм\lсlно аратгжиранв божсове. А гамо нешто лвоо шги велигко монсе да пробуди утиске ове врсте. А зар ово нису обележј|а' и цил> сваке уметности. Овако сам разшмиљао после своје треће посете ноаоотвбренг>ј| галерији иа ТеразШјама 23, око чијег улаза стоје фронтално поређоие злставе; Швајцароке, Енглеске, Финске, Аустрије, Индије, Аустрапије, Кп«не, САД-а, Малаје, Јужне Афрнке, Југославије... Може се рећи. да нам се кроз сваку оа ових 500 фотографн|ја .DVTop претставио посредно али гкутуно, однч)оно кроз сваку фотографију могли смо да назремо љеиог а(утора аа њего»вим идвјама, менталннм особишама и манзма и карактерним специфичtrocTHiNia. Зато се. верујем, многи посетилац и питао, стварајуhiir рекапитулаци|ју утигака, да ли ra је вшие |Имнресиlo'Шграlлаl ра »новрсност и обнл>е тема и мотива, или неоспоран квалитет, којиб су, са иеким изузецнма, рав ноправ/но заступљени иа овој нзложбн. Свг(коме је бно јааан и људски ciiM'niaTiima.H Robertsonov ~Смиттгица г и уочљиво Bepmijii „Бескућтж” Брааилнјаица Salvatore-a, јер је овај дат у једном слободном. н одговараlЈућем амбнјентч', зз разл.ику од атељејског „штимхшга”, који контрасно одудара од назнва којн је Robertson дао овоме портрету. Нешкредно делује овојнм пастозннм toihom и заднвљује вешто ухвађен моменат елементарне узјо(гун.е'нооти ’ на фотогграфнји. „Пред бутру” познате Edit Aszman (Бразшгма). Нешто дуже задржава и будн лзк осмех на лину л' иајшзбиљннјег посетиоца најдуховнтчија фотшрафнја, ма«о је Скриги« назвао, Rossi-a.

Нако је, можда, само летимице прешао погл€дом преко „Тоnaie” Retie Мепагсl-а(Француска), али о.н,а> окмболичиим акцентом, поспм нутнм фото-монтажом, ronoipH о мнсаоности и интелигенцијт c&oa'a ауггора. Tong (Хонгконг), Nath (Инднја), Ichimura (Јапан) и од нзших излагача Радојевић, Алекеић и Ђорђевкћ (последња двојнца студ. TBIII и МВШ), са fraрочитом симиатиоом гледају на ралие људе, онако као игго је пвој'е.времен.о Миле у олткарству нвгавао T3jj иоанр преносећи ra на пвоја платна с поштовањем, љубављу и разумевањем. Лубо.ко импрбснонира, мада можда помало и љути, та nV>peалистотка бесперепективност Маrania (Италија) и нагоии виталШгјег човека да испуни безбојну пшрвану бар шаренилом своје маште. Потреса реализам Relog Willi-a (3. Немачка), Reisewitza (3. Немачка) и Жоржа Скригина (Југославија) 3aip ~Обележенн” Reisewitz-a ј „Рат” Скрипкна не опомитве л,?(момислене шта је значио н HiTa значи рат за људе? Вреднп пажње су и радови Clausen Holger-a (Данска) и Scholten-a (Холандија) који понтру у псмхологију личности. Годе очм,ма фотографије пленерисшнког к; (paiKTepa Francis-a (Xo«HKC«ir), Saburo-a (Јанан), Ravinlemi-a (Финска). Dalton-a

(рјна леоша) и Иванова (JjToaiaßiiiја). Буде иитересовање лумlИ«а-pifcnniMiKa светлост' и селтка) решења Herbert-a da Coste (Португалија), Seiong-a (Немачка). Видно се иадвајају својим мотивима paMiO'BH фотографоких уметнижа Kii'ne, Индаје, Мала-е и а коректиошђу, и cKcipo само коректиошћу и солилптотћу, фотографије ау-_ тора САД-а. Пооиатој и тфшнатој групн Carre (Швојцарска) и псиред н>и. ховог реномеа ксји уживају у свету не могу да се опросте извване ..слободе” њенидч ауто-ра баш због ових лаведетгих нишеница, За разлнку ал ове „шп<то.ријалне” фотографнје, могли смо да уовдгмо на O'Boj изложби н радове кој.и оу просечног посматрача довели мало у недоум!ицу, с об3iiipO'M да се фотографији до сада npHiainoHßaio само аподиктички ре ализам. То су фотографије Halforda (Енглеска), Delaney (Енгдвока). Majera (Белгнја), Fendler-a (Кашда), које оу добијене сптехрјјаишим техничшм поступц г ма, као што су „гуми тисак”, ~бром уљани тисак”, „фотограм”. lllto се тиче ефвката добијенпгх лабораторноким иачином обраде „nainiinp негатнв” поступак, мало мождаl застарео, да.је фотопрафијама нашег пгзлагача Пфајфера класичаи тон. Ksaio н све уметиости, у поспед. н»е време nn фотографска уметност исгтпља;ва' тен|деlнцију нових тражења и експеримеитнсања са техником. фапгталнјом и апстракцнјпм. AiKo шалогна овоме поглвдамо резултате експреоионпама, фовнзма, кубизма, футуршзма, палреализма и осталих траокења' у ликовнпгм >”метностима н уметностима уопште, долззимо до сазнагна. да су ова смга тражеп>а, која оу по nreiKH пут уметника отуђ*Иlвааа' од жнвота и (тварног живљења, даиала и јалове резултаге. А у чему ће фотогрз|фсК'И уметници надаље ‘тражити и наћи себе и свој нови начии изражавања будућност ће показати. Hnije ли ола изложба јвд|на афшрмација више о расположењу наше земље да укаже искрено гостопримгтво свим нацијама. и о rbeHioj спремиооти да у Једној naßHonipaißHoi н мирпљуби«ој зз 1 ■'eiTH'Hn шрола сарађује « >*чествује iHa свим културним маиифестаццгјама? Никола СТАНКОВИЋ

VV. Reisewitz: Обележени

БРОј 13

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5