Студент

пшеничан колач, стаде да се покорно повијз, као да се клања. А када Новак за собом затвори врата. пламен поче да се исправља и бојажљиво циља у таваницу. „Здрав си Новаче и срећна ти слава!" узвикну сељак грбава носа. „Здраво био куме Обраде." Новак сасу у грло чашицу зашећерене ракиЈе коју му неко пружи. Затим са притворном живахношћу и извјештаченим осмјехом на лицу, оде у тријем, донесе неколико боца ракије и стави их на трпезу, пред госте. Новак рече: „Ено некога копа Ју." Неколико глава начети се на прозор. Ваш у том тренутку у собу уђе црнпураст момчић. „Турци убили Јанка Драшковића! Ено, копаЈу га." Гости укрстише погледе. Неко прогунђа: „Докле ђе нас уби Јат, траг им се погани утро!" "осветиће то Драшковићи" тЈешио Је други ун.кав глас. Затим опет за часак завлада неугодан мир. Али. ракиЈа врати веселост. Звецнуше чаше. загрме пјесма... Црнпураст момчић загрли Обрада и набреклих жила на лицу поведе: „Кад пиЈемо, кад пиЈемо, зашто не пЈевамо?"... Прихватише сви, па чак и сиЈеди Вукашин, Новаков стриц. Мало веселиЈи Новак однекуд донесе стару руску пушку и даде Је Обраду. „Веселите се људи! ПуцаЈте!* Преплашен женски глас упита: „А ако наљегну жандари?" Обрад одговори за све: „Сакрићемо Је!“ Баба уздахну и сумњиво завртЈе главом, као да нешто одбија. И опет се заталаса отвгнута и тужна старинска пЈесма: „ОЈ, Јаворе, питај Мару, Да ли памти љубав старуТ"...

На стожини недавно садЈевене сламе, као насађена, ста Јала Је врана. Личила Је на усамљеног скитача, коЈи се, предахнувши мало, мисли на коЈу страну свиЈета да крене... Скитач Је, изгледа, био врло уморан. Неколико тренутака врана се није мицала, као да Је жељела да на тоЈ стожини докрајчи посљедње и тешке дане скитачког живота... Обрад отвори прозор и погледа низ циЈев. А тамо, у Голубачама, на жутоЈ пЈесковитоЈ земљи, скуждило се неколико кућа... Новак рече: „Мало подбацуЈе, кумв Обраде". Неко добаци: „Пази куд пуцаш! НемоЈ онамо Мурату у чељад!“ Стари Вукашин подиже увис - криви кажипрст, као да пријети. „Обраде синко! Удри право у кућу! Запали му Је, крвнику! и он he твоју сЈутра, ако могне!“ Обрад прижмури. Заустави дах... Пушка дрмну раме. Врана се вину ка облациМа, затим млатараЈући крилима полетЈе страном, па се закачи за грану високе трешн»е. Обрад видЈе како се заклати неколико рута, преврну у ваздуху и паде на туђу, мокру земљу... Ваба рече: „Шта ти врана чини, ђаволе репати? Е, баш си ЈунакГ Обрад баци пушку на кревет, па, насмиЈан погледа око себе. „Синко, алал ти вЈера!" рече старац. „и отац ти Је био добар стриЈелац. Он Је могао орла у лету погодити. Све ми се чини на њега си.“ Ожиљак на Обрадовом образу заустављао Је задовољан осмиЈех, коЈи се разлиЈевао преко усана. „Здрав си, Вучета! Што си ми се, болан, ућутао?“ Ћелав и висок младић блиЈедог и упалог лица, стави грлић боце у уста. „Хвала ти, Новаче“ одговори тихи глас коЈи пређе у кашаљ. Држећи руку иа грудима он се наже на прозор. Нешто густо попрска опало ли-

шће. Кад се умири марамицом обриса са усана неколико руменкастих мрља... Окупљене у групицу жене су га сажаљиво гледале. „Он Је луд. Стално прича како сви људи треба да буду Једнаки. Има много некаквих књижурина." , „Причају да је, сиромах, сушичав." „Јесте, оболио Је тамо у Београду, на наукама." „Он Је, грдне друге, проваљен. Никако не може да се наједе. Живина му Једе џигерице, па кад му их докраЈчи црћи he..." ' Вучета уморним очима кроз наочаре погледа по соби. На троношцу Је сЈедела омалена старица и држала у наручју у пелене повијено диЈете са великом главом. ДиЈете Је имало клемпаве уши и затупаст нос, исто као и онаЈ сулуди Рашко. А тамо, иза прозора, све Је било тужно... ВЈетар Је, као чобанин овце, гонио облаке. Мало мршаво кљусе са саднима на леђима непрестано и Једнолико се клањало. ДЈечачић, зарастао у чуперке, Једва се мицао испод бремена сувог грања... Са гробља се разилазио сви Јет. У малим групама чељад Је ишла на разне стране. Ти људи су ишли шутке, замишљени, заузети мислима о сво Јој смрти. Вучета заустави поглед на псу. Једна му жена нешто усу у напукло корито. Кад видЈе да се не пом Јера удари га ногом у слабину. Пас испружи врат, мукло квикну и некако се диже. Оњуши сплачине па се приљуби уз земљу... „Људи!" Новак приђе ближе столу и понови сломљеним гласом; „Браћо моЈа... Хтио бих вас замолит да ми опростите ако што није како треба, што ћете из овога мога проклетога дома..." Збуни се немогавши наћи погодну риЈеч. „...отићи гладни и жедни..." Гости заграЈаше; „Како гладни, побогу човјече!"

„Не будали, болан!" „Ево, вала, као у најбоља времена. Свега доста! Што ти душа зажели!" Новак стаде да ломи руке. И тихо, с присЈенком туге у гласу, настави: „Немам, браћо... Осиромашило се. Онемоћао сам... Оболио сам... Још мало па ћу у прошшу..." „Нећеш небој се. Недамо ти да пропаднеш!" „Какве ти мисли падају на ум!?“ Рапавим дланом обриса сузе. Новак није имао обичаЈ да плаче. Дара га Је свега два пута вид Јела уплаканог. Први пут Je то било кад му Је умро други син. А када му Је умрла маЈка рекао Је: „Више никога немам.“ И плакао Је циЈелог Јутра све док се ниЈесу искупили сељаци. „Видите и сами моЈу судбину и несрећу. Богом вас великим кумим погледаЈте ми насљедника..." Он руком показа на оно диЈете, коЈе Је буљавим зеленим очима гледало негдЈе у дувар, поред Вучетине главе. „Ето моје угашене свиЈеће... Зато ми опростите ако...“ Стари Вукашин се диже. „Разуми Јемо ми тебе, Новаче. Разуми Јемо те и жалимо као да си нам брат, Јер Једна маЈка не може све да роди. Доста о томе! А шта ја да кажем? Изгубио сам онаквог сина. Данас се на моЈоЈ кући виЈе црн бар Јак... А Ја хоћу да будем весео... Да пЈевам..." Старчева шиљаста брада задрхта. „Али, оставимо то! Данас Је празник. Хоћемо да пиЈемо, да се веселимо, Јер нећемо дуго...“ С другог краЈа трпезе као убоден иглом устаде сув старчић са уфитиљеним дугачким брцима. „Новаче, брате!" узвикну он дрхтавим гласом. „Држи се, не плачи. НиЈеси ти само несрећан на овоме свијету. Таквих има много на овоЈ проклетоЈ земљи... Сви смо ми сиромаси. Сви ми живимо као пси у штенари... Не ваља кукати... (Наставак на осмој стоани)

Поводом књиге В. Леонхарде :

Совјетски Савез - легенда и стварност

Ако у књизи Волфганга Леонхарда има места која побуђују на размишљање, онда међу таква места спада неоспорно и оно на коме се истражују узроци појаве бирократизма у СССР; прецизније речено: на размишљање побуђује теза В. Лебнхарда према којој узроци појаве бирократизма леже између осталог и у недс вољној будности бољшевика, па чак и самог Лењина. Знамо да су у доба Лењина постојале објективне околности услед којих није било могуће одмах прићи мерама децентрализације: страховито уназађена при вреда, низак културни ниво, велики број малопоседника, не посредна опасност од поновног грађанског рата итд. Леонхард признаје да су све те опасности биле одлучујуће за то да ли да се одмах приђе децентрализацији или не, али сматра да је то важило само за време непосредно иза револуције; док су доцније отприлике већ 1921 1922 околности биле такве да се већ могло приступити предаји предузећа на управљање радницима. Додуше Леонхард нигде не каже директно по чему су околности у СССР-у у то време биле повољ није за децентрализацију, и зашто је било неопходно то урадити баш тада, али индиректно излази из његове књиге да је то било зато, јер је у то доба опасност од поновног грађанског рата била мања, при вредне прилике у земљи нешто сређеније, а опасност од бирократизма знатно већа. Ипак, пре него што се размотри нека критика није на одмет бити начисто с тим какве је природе критика. С обзиром на то да Леонхард у својој књизи стоји на позицијама марксизма и да своје замерке бољшевицима и Лењину покушава да учини са тих позици ја, о природи његове критике нема сумње. Штавише, то показује да се Леонхард труди да кад му изгледа да чињенице говоре против ауторитета, буде на страни ових првих, а то је свакако самосталност у пасуђивању вредна пажње. •HJ» .Rft'. . . ’ ” Радничка опозиција .... У вези са својом критиком Леонхард се укратко осврће на полемике које су се у доба Лењина водиле по питању децентрализације. За илустрацију жестине и карактера тих полемика, он наводи тако интересантне детаље као што је тај, да се, када је Лењин 1920 устао у одбрану индивидуалног руковођења предузећем, против њега изјаснила читава комунистичка фракција у Сверуском централном синдикалном већу. У борби око тог питања оформила се у РКП читава једна струја која се залагала за што скорију децентрализацију. Та струја добила је назив радничка опозиција. На X конгресу дошло је до прилично жучне дискусије са радничком опозицијом у којој је наводи Леонхард радничка опозиција изгубила битку, јер су каже опет Леонхард њени захтеви били преурањени. Занимљиво је погледати оно што је о том питању на X конгресу РКП говорио Лењин. У првобитном пројекту резолуције X конгреса који се ба-

Једно питоње за дискусију

ви тим питањем и који је израдио Лењин, став радничке опозиције квалификује се као „синдикалистичко и анархистичко скретање" израз како се види оштар и оптужујујући. Ово се даље у пројекту доказује у првом реду тиме што једна од теза радничке опозиције садржи потпуно неодређен термин —произвођач, па на тај начин сврстава под један калуп и пролетаријат и ситне произвођаче, те услед тога према споменутом пројекту значи „пуни раскид са марксизмом и комунизмом“. Сама пак појава радничке опозиције, тумачи се делимично приливом у партију бивших мењшевика, а углавном „утицајем ситнобуржоаске стихије на пролетаријат и РКП“. И најзад, пројект садржи предлог оштрих, чисто практичних санкција према том скретању: у почетку пројекта предлога говори се о потреби чишћења партије, н на крају о неспојивости пропагирања идеја радничке опозиције са чланством

у; РКП. Међутим, у завршној речи коју је Лењин дао поводом реферата о јединству партије и анархосиндикалистичком скретању, налазимо већ извесну разлику у тону и начину третирања радничке опозиције. Ту Лењин каже како се њој поред анархистичких скретања морају признати заслуге по питању борбе с бирократизмом, као и да се мора констатовати да бољшевици у вези с тим нису учинили све што су могли учинити. Сем тога, Лењин наглашава да претставници радничке опозиције остају у ЦК, па штавише каже како „када се у ЦК укључује друг из радничке опозиције, онда је то израз другарског поверења". Било би свакако интересантно знати шта се све десило у временском размаку између читања пројекта резолуције о радничкој опозицији и Лењинове завршне речи, јер би то бацило већу светлост како на платформу те струје у РКП, тако и на ову збуњујућу разлику у третирању те платформе од стране Лењина у једном кратком вре-

менском размаку. Но без обзира на то, ови детаљи говоре да је у Лењиново време вођена жестока полемика по једном питању битног значаја за даљи развој СССР-а, што показује актуелност тог питања у то време. Као што смо већ напоменули, Леонхард сматра да су захтеви радничке опозиције били преурањени, али да се већ коју годину доцније могло прићи децентрализацији. Додуше, он износи то своје мишљење већ у вези с писмом једног младог члана партије које је писано само два месеца после X конгреса, али уколико то схватимо као једну недоследност,. ипак стојимо пред питањем Да ли је Леонхард у праву? Наравно, нема дискусије о томе да ли је децентрализација могла бити извршена р,ецимо тамо негде близу тридесетих година: исто тако нема говора о томе како је Лењин гле дао на индивидуално руковођење привредним предузећима, за њега је то била само при времена мера али ствар је у времену: је ли било могуће још у доба његовог живота по чети са децентрализацијом? Кад човек размисли о том питању, одмах му се намећу ар-

гументи за и против. Непо- , средна опасност од грађанског ( рата? Разорена привреда? Али све то не би биле тако неса- ! владиве препреке да није постојала велика заосталост радничке класе у Русији, јер иначе управљање предузећима не би имало штете од тог субјективног фактора. Дакле ствар је у заосталости радничке класе. Међутим, поставља се питање: Зар радничка класа није стајала пред истим проблемом и приликом преузимања власти уопште? БуржоазиЈа је често као аргумент против социјализма износила да су радници захваљујући својој заосталости неспособни за управљање државом, а разни ревизионисти социјалисти тврдили су да раднике треба прво школовати под капитализмом, па тек онда дизати револуцију. Да је такво становиште погрешно нема сумње, али зар оно не личи на став оних који би евентуално били за одлагање децентрализације услед заосталости радничке класе? Јесте, може се рећи насупрот овоме али под капитали-

змом не постоји могућност обучавања радника за управљање државом, док је већ други случај са радничком класом после извршења револуције. Они се могу постепено припремити да ГЗи им се после једне такве припреме поверило управљање привредом. Међутим, и овде се одмах намеће противаргумент. Сећамо се да је Хегел пребацио Канту поводом његовог априоризма, да личи на човека који би желео да научи пливање пре него што уђе у воду. Исто тако, логично, неиогуће је на неки апстрактан и априоран начин научитп управљање привредом пре самог процеса управљања. Управљаље се сасвим разумљи во најлакше учи у самом процесу покушаја радника да овладају том привилегованом вештином. Али ако се сложимо с тим да је то немогуће учинити у једном краћем временском размаку, онда значи да у почетку управљање привредом мора ићи траљаво, а с тим се не сме играти у околно стима у којим ствар револуције виси о концу. Но, зар ие би било могуће наћи решење тог питаља не у једностраном скакању од једног до другог супрптног става, већ у избору правовременог приступања децентрализацији? С друге страие, питамо се зашто би ствар била у времеиу кад је сама чињеница по дизања социјалистичке револуције, па и њеног другог акта децентрализације свуда иста. Противаргумент: али као што услед специфичних околности у разним земљама револуције избијају у различитим временским периодима, та«о и те специфичне околности важе разуме се и за онај други акт револуције, који значи не мора такође, бити воеменски исти за све земље. Или можда у решавању тог питања треба имати у виду да држава као што каже Ђилас а што је несумњиво тачно само у неким својим функцијама одумире одмах, ако су околности за њено одумирање неповољне (капиталистичко окружење, грађански рат итд.). Одмах одумиру разуме се функције које нису директно везане за војно-одбранбену спо собност земље, па се на тај начин истовремено отклања и опасност од буржоаске интервенције и опасност од бирократије. У сваком случају, за дефинитиван одговор на ово питање, требало би дати једну ширу и дубљу анализу ситуације у Русији у Лењиново доба; а за тако нешто потребно је много знања, много времена, и много простора, што све заједно далеко премашује оквир једног чланка.

Никола МИЛОШЕВИЋ

ОЛГА ПАВЛИНОВИЋ: На Шипану

М. КРСМАНОВИЋ: Бригадист На почетку школске године

ПОПУЛАРНИ КОНЦЕРТИ НАМЕЊЕНИ СТУДЕНТИМА И ШКОЛСКОЈ ОМЛАДИНИ

Цене улазницама биће вероватно снижене

У току последњих неколико i година примећено је да је прилив нових слушалаца млађих генерација у концертну дворану мали или готово никакав (то се најбоље могло видети прошле сезоне). Концерти наших истакнутих уметника а и ансамбла одржавани су пред полупразним дворанама у којима студената готово није ни било. Ово се тумачи високим ценама улазница за концерте, али и незаинтересованошћу омладине. У складу са оном општом акцијом наше Партије за просвећиваше и културно уздизање маса, као и са тежњом да лик новог интелектуалца мора бити потпун а образовање једног интелектуалца никада не може бити потпуно ако не познаје музику, ако није навикао на њен начин изражавања на почетку ове сезоне замишљено је да се за студентску и школску омладину организују специјални концерти, Ти концерти треба да на свом програму имају првенствено камерну и симфониску музику. Наравно, сва дела би била популарног карактера. Управа Београдске филхармоније већ је дала пристанак за своје суделовање у извођењу тих програма. КАКО СУ КОНЦЕРТИ ЗАМИШЉЕНИ Да бисмо сазнали нешто више о томе, посетили смо Удружење музичких уметника Србије и тамо, у разговору са претседником Удружења Пре’ драгом Милошевићем и секретаром Јожом Пикељем дознали шта се све мисли да организује. Намеравамо да два пута месечно, недељом, дајемо концерте намењене омладини. Програм тих концерата био би или по композиторима или по извесним правцима и временским раздобљима рекао је Јоже Пикељ. Какве he бити цене улазницама? О ценама не одлучујемо само ми. Ми зависимо од управо Коларчевог народног универзитета. Ако би управа Коларчевог народног универзитета тражила за салу знатно нижу закупнину, него што то обично плаћамо, питање снижења цена улазницама за ове концерте било би решено. Требало би да управа Коларчевог универзитета изиђе у сусрет и за ове концерте снизи закупнинуУ извођењу програма ових концерата учествовали би наши истакнути уметници чланови Удружења. Сваки концерт треба да буде пропраћен предавањем које би слушаоце увело у програм. Наравно, да he се настојати да се на тим концертима изводе и популарна дела наших композитора. ШТА СПРЕМА БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА Управа Београдске филхармоније спремна је да после сваког абонентског програма

(а ти се концерти одржавају једном месечно и то уторком> идуће недеље пре подне понови исти програм за омладину познато јевтинијим улазницама. А програм абонетских концерата за ову сезону je веома занимљив. Поред већ раније извођених дела наших истакнутих композитора Петра Коњовића „Јадрански капричо“ за виолину и оркестар, Јосипа Славенског „Југословенска свита“, предвиђено је да се први пут изведу свита из балета „Златна рибица“ Миховила Логара и „На Липару“ циклус песама за бас и оркестар Станојла Рајичића. Осим ових дела наших старијих и већ познатих композитора, ове сезоне извешће се први пут и дела младих композитора студената Музичке академије „Симфониски став“ Властимира Перичића и „Симфонија“ Александра Обрадовића. Поред тога, на програму су „Симфонијета" Уроша Крека и увертира за оперу „Амфитрион" Бориса Папандопула. ових дела домаће музике, Београдска филхармонија намерава да у овој сезони изведе досад ретко извођена дела, као и дела која уопште нису била на програму наших симфониских концерата. То претставља посебну привлачност ове сезоне. Тако he се поред дела Хајдна, Бетовена и Брамса извести и две симфониске поеме Оторина Респигија „Старе игре и арије“ и „Римске пиније“, затим две симфониске поеме Рихарда Штрауса „Смрт и преображеше“ и „Дон Кихот", симфониска поема „Тарас Буљба“ значајног чешког композитора Леоша Јаначека, „Иберија* симфониска поема Клода Дебисија. „Литургиска симфонија“ савременог композитора Артура Хонегера, као и друга дела. ... А ШТА СМО ДУЖНИ ДА УРАДИМО МИ Као што се види, добра во, ља постоји. Наши уметници су ■ нам изашли у сусрет. На нама ■ је да ову корисну иницијати-1 ву прихватимо и тако омогу, ћимо да се цела замисао спро> веде. Мишљења смо да посто• је сви услови да ови концерти постигну успех само ако би | било добре воље на нашој . страни. А наш лист he редов: но да доноси приказе и објашњења концерата. Само he ‘ тако успех бити потпун. Биће . задовољни и они који већ поi знају музику, који је слуша■ ју, а и они који је изводе, јер he се проширити круг слушалаца. БРОЈ 16

НАРОДНИ СТУДЕНТ

7