Студент

И СЛОБОДАНА ГАВРИЛОВИЋА

При улазу на изложбу слика Слободана Гаприловића посетилац застаје пред исписаним речима: „Да би се разумела сликарева дела, потребно је назрети уметника и са озбиљном искреношћу објаснити његове намере.“ Не звуче ли ове речи по мало као опомена гледаоцу? Али када при изласку са изложбе опет поглед скрене на ове упадљиве црцо по белом исписане речи и најмања сумња he проћи. Заиста, потребно је назрети уметника сликара и озбиљно и искрено схватити његове иамере. Изложба Слободана Гавриловића то омогућава и пружа. Оно што најзише импресионира гледаоца и ствара трајан и упечатљив утисак, јесте светао и ведар колорит, не заборављајући и иа вредност цртежа као значајне компоненте у ликовном изразу. Чини се као да боје у свом широком регистру вибрирају у атмосфери пуној духа и веселости, свежине и младалачког заноса музицирајући од најнижих до највиших тонова и дочаравајући преко тога симфонију боје и осећања. Васпитан у београдској уметничкој школи уочи рата, радознао и кепосредан, Слободан Гавриловић у широком замаху своје палете обухвата, успевајући у томе у доброј мери, разноврсност живота и доживљаја, дајући место у свом ликовном стварању пејзажу и фигуралној композицији, мртвој природи и портрету. Ма да се у његовом раду често осећа утицај Матиса и Бонара, Гавриловићу то служи као потстицај на путу да пронађе себе и изгради свој лични израз. Гавриловић захвата живот, тумачећи га у свом његовом хуманом и универзалном карактеру, транспонујући лични доживљај ненаметљиво, уносећи пуно жара у стварање и тежећи при томе ка проналажењу, у чему доста успева, што погодније форме, за тумачење свог израза.

У ово нас уверавају изложени радови Слободака Гавриловића. Сцене из сеоског живота: „Вршидба", „Жетварке“, „Јутро у Шумадији" говоре о сликаревој тежњи да и у композицији огледа и изразк себе, акцентирајући своју изразито колористичку природу. Неколико изложених ентеријера, међу којима: „Девојка и птица“, „У зеленој фотељи“, „У плавој светлости“ одликују се, могло би се рећи, пластичном обрадом фигура истињену форму. Овде треба додати и низ женских фигура, актова у ентеријеру, зналачки и искрено постављени како у односу на амбијент, тако и у односу на истицање форме потцртавања поједииих деликатно обрађених детаља. Такве су слике; „Јутро“, „У купатилу", „Ноктурно“, „Акт у еитеријеру“, „Одмор модела“ и друге. Пејзажи, (Караорман планика“, „Са Охридског Језера“) углавном колористички обрађени, говоре о сликаревом интересу и за ову врсту ликовне тематике. Портрети „Жена у црвеном", „Девојка у зеленом“, „Жена у црном“ имају осим наглашене колористичке индивидуалности и извесну психолошку обраду чиме употпушавају импресију којом делују да посматрача. Мртве природе „Зелени сто“, „Сиви сто“, „Црвени сто“, „Мртва природа у црком и зеленом су гледане одозго, рекло би се из птичијег угла, као што то чини већина младих сли кара, и истичу се интензивним контрастима јаких боја у јединственој колористичкој површини. Слободан Гавриловић има несумњивог сликарског осећања, знања, љубави и интереса да у свом будућем раду да још веће резултате, изградивши још снажнији израз у свом непосредном сликарском стваралаштву. Милутин МИЛОВИЋ

слободан ГАВРИЛОВИЋ; Жетварке

ИЗЛОЖБЕ СЛИКА МИЛОША БАЈИЋА...

Ликовно стваралаштво Милоша Бајића упознали смо углавном после рата на редовним изложбама УЛУС-а и, касније, групе самосталних. Почетак Бајићевог уметничког образоваша датира још од 1935 године које је морао да напусти за време рата, боравећи у злогласним логорима. После рата наставља студије које завршава 1949 године, да затим продужи свој рад на Академији ликовних уметности, прво као асистент а затим као доцент где и сада ради. Добар део студија посвећује проучавању академског реализма и схватању ренесанских тенденција. Задњих година тежи ка проналажешу савременог израза који би одговарао животу код нас нашој стварности и транспоновању истине узете из живота градећи на њој концепцију слике. Проучавајући савремени ликовни језик и његове појаве Милош Бајић заузима став активног тражења, тежећи да тај језик и те појаве у његовом ликовном изразу потенцирају идеју мере пре него експлозију духа. Да оне буду пре потстицај у стварању него шаблсн и узор који би био прихваћен и на који би

се угледао без уношеша критичхих елемената, а тиме и одузео право себи као пркпадник наше генерације сликара да буде стваралачка. И на овој изложби долази до израза тежња послератне генерације наших сликара, којој и Милош Бајић припада, тежња да се изађе пред шири аудиторијум, пред гледаоце, са својим ставом. Реч је о потреби за тражењем и еманцкпацијом израза младих сликара у настојању да нађу меру у ликовном стваралаштву које би било исти нити одраз нашег живота и наше стварности испуњене радом стваралачким духом. Стога у радовима Милоша Бајића видимо општу тежњу да преко боје и форме, потцртавајући њихов значај, изЈ-ази и пренесе непосредан доживљај узет из живота уносећи лак и ведар дух као и разноврсност интереса за сваку његову манифестацију. Свестрано интересовање и универзалност

у тематици нужна је у ликовном стварању нашег времена у то нас уверавају изложени радови Милоша Бајића. Недајући предност једног доживљаја над другим, једног момента над другим, Бајићеве слике нам говоре о примарној сликаревој инвенцији манифестованој кроз непосредност доживљеног, уносећи елементе стварања, не само за себе и ради себе, већ у оквиру друштва дајући кроз тражење његову разноврсност и уз то несумњиво показујући велики интерес за збивања у том оквиру. Бајићеве слике нам говоре и о сликаревој жељи да процес стварања приближи ка потсвести, да објасни и пружи пуно сазнање вредности транспонованог личног доживљаја. При овоме указује гледаоцу пре на естетске Heto ли на педагошке моменте, изазивајући у њему разумевање посматраног дела и блискост са истим. Међу изложеним сликама тре ба споменути: „Сећање на Матхаузен“ и „Отмица“ које се истичу својом тематиком и драмским обележјем.

„Водоноша“, „Глава девојке", „Девојка" изразити су примери Бајићевог ликовног стварања под утицајем проучавања античког сликарства, попримајући његове карактеристичне одлике, Својом обрадом импресионирају слике „Јутро у Немили" и „Под утиском из позоришта“ које речито говоре о непосредном изразу уметниковог доживљаја, ненаметљиво, дискретно и искрено. Слике „Два акта“, „Девојка пред игру“, „У Ентеријеру“, рађене темпером (добија се утисак да у овој техници Бајић најлакше долази до свог израза) дају низ индивидуално обрађених актова и сведоче и овде о Бајићевој тежњи за разноврсношћу у тематици и гражењу погодне форме у манифестацији сликареве инвенције. Ове се слике одликују и

широком скалом боја, које вибрирају својим тоновима уносећи елементе животне ведрике и тумачећи до максимума уметникова осећања. Два уљана рада „Мотив са иристаништа“ и „Трабакула" импресионирају како тематском гако и колористичком обрадом где преовлађују сиве боје, које ипак делују ведро, а посебно однос светла и сенке побеђује интерес посматрача указујући на широке сликареве могућности. Овде треба додати и слику „Жена у ентеријеру“ рађену чистим плохама боја у контрастима светло црвене и плаве, те свеже делују начином обраде. Својом психолошком обрадом готово у сваком потезу истичу се „Мајка и дете“, „Глава иладића" и нарочито „Два цртежа“ (рађена бајцом).

Искрен, често ведар и снажан, изразито осећајан и индивидуалан Милош Бајић нам је показао низ радова који носе посебно обележје тражења личног савременог израза дајући на тај начин свој удео у ликовном изпазу код нас уопште.

Милош БАЈИЋ: Јутро у Немили

- ПРИЧА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

ВРА НА

Новак забаци раменима. Капут је био сувише = широк. Рекао би да та је неко, онако мршавог и јЦ малог, вукао к земл.и за рамешаче које су скоро Ц до сред мишица достизале. II нове сукнене пантаЦ лоне биле су дугачке, тако да их Је морао сваки =5 час придизати. Схвати да је погријешио. Бол>е = би било да је одијело позајмио од неког другог §~ сусједа ане од Обрада. Обрад Је био скоро два = пута виши од шега. Тако је то када се не проЦ шисли. Новак стави руке у цепове, прислони се уз = чатму свог нахереног кућерка који Је, са свих = страна опкољен шумом, изгледао као нека играч= jra. Он погледа на шиве и сјети се како Је приЈе = дваестак година дошао са оне стране Таре и ту јЦ се населио. Његово данашше имаше, изузев мале Ц ледине, гдје Је одмах саградио колибу, било Је под Ш шумом. Али, жилаве руке и године савладале Ш су шуму. Кад Је извадио последши паш из оне шиве до Ш шуме умро му Je старији син. Тачно 18 година Ц прошло Је од тада. Јоксим је тек био закорачио = у петнаесту годину. Новак ниЈе знао од чега му = Је син умро, Син Је занемогао, боловао неколико |Ц недјеља и отишао на онаЈ свијет. А када Је изгубио прво сина неки Је рођак реЦ као да Је Јанко умро од срчане болести. Новак = Је повЈеровао Јер Јанко ниЈе много боловао. Преко = дана Је косио, увече Је легао здрав, а уЈутру осваII нуо мртав. Онда су сус Једи рекли: „Е сад Је ред на ИШ ванку". Он ниЈе вЈеровао у бапске приче, али се боЈао Ш за своју јединицу. Ко зна, можда ите бабе имаЈу = право. Можда заиста постоЈе вЈештице. У свиЈету Ц свега има, ђаво га однио! Новак заглади сиЈеди брк. Космате обрве до g половине сакрише сЈетне црне очи. А оне брезе што су све више ницале на ливаЛ| ди и шиви, требало Је посјећи и спалити, Чудно

]е то вражије шибље! Чим човек онемоНа, оно црпећи снагу из земље, из сирових и јаких, добро утврђених крља, стане да необичном брзином расте и осваја с муком искрчену ледину. Озиму раж већ ]е требало си]ати, али чиме да се њива узоре? Сус]ед в]ероватно неће дати волове, ]ер му ни она] лањски дуг ]ош није вратио... Била ]е недјеља. Јеца]и звона б]елопољске цркве пловили су испод згужваних облака досезали до. Новаковог уха и овлаш дотичући сланом опаљену траву, губили се у пожутелом шипраж]у... Бањоселским путем, према гробљу, као недотучена змија вукла се гомила свијета. Као да мили, испред поворке ]е одмицао и б]еласао се мртвачки сандук. Дебели реп црне зми]е увуче се у Ћапаново гробље. Сандука нестаде. Посто]и у народу прича ко]а каже да Је некада, за вриЈеме Турско, био неки ли]епи чобанин Ћапан. Убили су га Турци и ако ни]е низашта био крив. Од тада су се на том узвишењу, гд]е ]е Ћапан погинуо, почели копати православни сељаци околних села. Новак уздахну и приђе амбару. Дубок и промукао женски глас запомагао ]е: „Људи моји добри, отворите ми врата! Оћу да га уби]ем! Он је за све крив, пас Један! Богдане, очи моје извађене... да видиш како ме би]у... Чува] се рођени... Неки људи стално приЈете да хо-

Миодраг БУЛАТОВИЋ „

ће да те ухвате и објесе. Бјежи им... Њих има много... читава војбка... Између брваиа малог, шиндром покривеног амбара пробијао се хистеричан аветињски смијех и ледио Новаково срце. Да ли Је заиста он крив што Је Пванка полудЈела? Сви пр селу су говорили да осим њега нико ке сноси кривицу за то. Али, доктор Је овако 4 казао: „Има и до тебе, Новаче кривице. Што си ЈоЈ бранио да се уда? Али ти ниЈеси само крив. То вам је у крви.“ Љекар Је то рекао Јер Је знао да Је Новаков дјед био луд, да Је у гроб однио некакву гадну »лештину, од коЈе му Је био почео да опада нос О њему су кружиле чудне приче. Некада је био добар домаћин. У тору Је имао по неколико "“стотина оваца. А под старост се почео скитарати по варошима и кафанама. Скоро сву имовину Је пропио. Новаков отац је наслиЈедио само краву и пет оваца. А људи који ниЈесу дЈедову болест доводили у везу са Иванком говорили су да Је Новак крив, Јер ниЈе дао да се Иванка уда за Богдана. И баш су смиЈешни ти људи! Томовићи су били Новакови крвници. Богданов отац, онај кљасти Петар, убио Је Новаковог брата. Томовићи су дуговали крв. Требало Је само чекати згодан тре-

нутак и осветити се, а не никако склапати пријатељства. А баш да Је знао да ће све овако да испадне, дао би је па макар се све окренуло наопако. Али никада не би опростио Томовићима, јер крв је крв. Она се мора одужити па макар кад... Сељаци су говорили да се Богдан послије тога пропио, напустио кућу и отишао у Бијело Поље. Отуда је ријетко долазио. Отац би га довукао, али Је он опет бЈежао у варош у кафану... Па ипак и таЈ Богдан био Је крив. Зар он ниЈе знао да се преко крви не прелази тако лако? Како Је икада могао и помислити да he му Новак дати Иванку? Па зашто се ниЈе на вријеме оканио? Јесте, и те како Je крив! Да ниЈе било њега, не би било ни петљавина са оним лудим Рашком. Толико пута Новак Је затицао изваљена врата на амбару. Једном Је Рашко одЈурио некуда са Иванком. ДоцниЈе се причало како су их виђали чак по селима Пљеваљског среза. Затим се у НоваковоЈ кући родила наказа. Да ниЈе било н,ега, Богдана, Новак би дао Иванку оним Булатовићима из Јабучна, коЈи су Је неколико пута просили. И све 6и било у реду. Али, Богдан никако ниЈе хтио да се окани. И шта сада има од свега тога? Па сада нека пропада. Нека умре! Дабоме, Богдан Је више крив него он, Новак, јер због њега Је све овако испало. А глас из амбара све се више дизао: „Одвежите ми руке! Хоћу да се обЈесим! Овако више не могу! и Лелекање мушких гласова наизмЈенично се смЈв њивало са отегнутим тужањем жена. Ко ли Је то умро? Кога ли то сахрањују. Новак се накашља и престаде да мисли о смрти. Мислио или немислио она he доћи и кад ти се наЈвише живи зграбити те за гушу, Он отвори врата и прекорачи праг. СтруЈа хлад ног ваздуха коЈа за њим покуља у собу пуну дима, ошину весела лица гостију. Пламен свиЈеће, коЈа Је мучно гор Јела на столу, забодена у румен

ИСПУЊЕНЕ ЖЕЉЕ и порушени идеали

После овако неодређеног и помало апстрактног наслова, принуђен сам да заузмем позу конферансјеа и да пред још неподигнутом завесом објавим прави наслов ове трагикомедије. Дакле: пријемни испит на Академији за позоришну и филмску уметност. Повлачим се. Завеса. Први чин, прва слика. Просторијз Академије. За малим белим сточићима седе кандидати. Полаже се писмени испит. Неки пишу испод наслова „Елементи позоришне претставе“, а неки испод наслова „Шта јето . режија“. То су теме које су кандидати добили да по избору на једну од тема напишу задатак. С времена на време зашушти хартија, зашкрипи перо или се чује неко тихо мрмљање, па и оно после једног „пст“ нестане. Сала је пуна дима, скоро пред сваким кандидатом је хартијица која замењује пепељару. На њој по неколико опушака, њихов број се стално повећава, припаљују се нове цигарете, млади уметници (?) размишљају. Оза недииамична и монотона слика траје четири сата. Рећи ћете да је то много. Они који ни за то време нису завршили рад, не деле ваше мишљење. Ова слика се завршава предајом задатака. Почиње друга слика. У групицама кандидати напуштају просторију и силазећи низ сте пениште коментаришу шта су писали. Разговори се настављају на улици. С времена на време допру до ушију пролазника поједине речи ових коментара; ... мизансцен „краљ Лир“ ... сценска пажња ... Мата Милошевић ... емоционално памћење ... Групице се растурају, кандидати се разилазе у уверењу да су добро написали. Први чин је завршен. Други чин. УСко степепиште Академије. На њему седи повећа група младића. Све по двојица да би се са стране могло и пролазити, јер степени-

цв су за то да cs по шима хода. Да је неко дошао са стране, онај који не познаје пашу студентску практичност, помислио би кад би впдео ову слику, а зна да се налази у Академији, да је то импровизација масовне сцене на позоришној или филмској проби на објекту „степениште“. Међутим, никаква импровизација није у питању. Једноставно поседали људи на степенице да не стоје на ногама зато што је тако практичније и лакше, а за про лаз је остављено читавих пола метра простора. Теме разговора су опет позориште, филм, кшижезност. Разговор постаје живљи када из сале изађе онај који је полагао усмени испит. Падају питања са свих страка. И честитања. Кан дидат се брани да не зна још сигурно да ли је положио. Овај чин се завршава кад на крају испита изађе секретар Академије да прочита резултате испита. Тада почиње; епилог. Секретар чита презшЈе и име кандидата па затим: одбијеп ... одбијена ... одбијена ... примљен ... одбијен .., одбијена... Једна девојка којој су сви говорили да личи на Ђину Лолобриђиду силази низ степенице у пратши неколико другарица које је теше. Завеса.

Динко ДАВИДОВ

Предавања АЊЕС АМБЕР

Ањес Амбер, помоћник директора Галерије модерне уметности у Паризу одржаће на групи историје уметности следећа предавања: 1) 3 октобра у 18 часова, соба бр. 87 Природно-математички факултет: са темом: „Дело и живот Давида у светлссти историског материјализма.“ 2) 6 октобра у 18 часова, чита°ница семинара историје уметности са темом; „Историски материјализам примењен на Романску скулптуру.“ 3) 7 октобра у 18 часова, читаоница семинара историје уметности, са темом „Средњевексвна уметност у Данској". Сва предавања биће пропраћена пројекцијама.

МАРКО КРСМАНОВИЋ: Мотив са акције

6

НАРОДНИ СТУДЕНТ

БРОЈ 16