Студент

ДИСКУСИЈА О СЛОБОДИ КУЛТУРЕ

МЛАК НАСТАВАК

Овога пута простора је било довољно за све присутне. Стварно присутних пажњом и свим интересовањима било је мало. Дискусија се вукла лењо, неитересантно или неодговорно. Том је највише допринело читање без дикције, импроазизације са претензијама, придике у ех cathedra ставу. Сви који су донели на ову дискусију концепт са неколико „набацаних“ речи, убијали су живу нит брзих реакција, континуитет мисли једног скупа. Читало се ту оно што се тих дана најбоље знало и успело да напабирчи. Али нарочито стрпљиви дух, ипак би успво да после ове, муком праћене, „дискусије“ констатује да се макло напред, јер су се бар почела спомињати наша имена, а тиме прекшо на наше тло, иако не и на наше литерарне нужности наших дана. Тако је већ Милун Ристановић прешао на оцену наше књижевности, и жустро, неуравнотежено одрекао нашој

послератној књижевности да је „дала ичега значајног". Динко Давидов је, међутим, констатовао код нас ону прилично уско схваћену слободу културе, која се изражава кроз неуниформизам наших новијих остварења и тиме мимоишао главну тему указивањем на једну прилично споредну манифестацију слободе културе. Поента и чврста оријентациона тачка његових схватања била је његово јавно гласање за поезију Давича и песме у прози Васка Попе. Светислав Симић био је врло конкретан. Пошто је изрекао свој аксиом да је уметник утолико већи, уколико је више син свога времена и грађанин овога света, провезао нас је лаке руке кроз ових пола века наше књижевности и у писцима наглашене социјалне проблематике покушао да нађе најречитија оправдања да их називамо великим. Шантић је први у тој колони, а следе напредни писци између два рата, коју карактериоду Јован

Поповић, заједно са Цесарцем и Бранимиром Ћосићем, док би ту чврсту позитивну нит наставили после рата првенствено Добрица Ћосић, романом са снагом античке трагедије, а осим тога Ћопић и Лалић. Али је закључио: „*Го је само литература у наговештају, чији су ово чврсти корени". Дискусија је затим занзмела, умртвљена читањем из нејасних бележака. Никола Милошевић да би прекинуо то мучно ћутање, испунио га је одговором на неке примедбе из дискусије на свој реферат и бранио поставке аргументима већ изреченим у својој првсј речи, наглашујући их, у уверењу да су оне довољне логички и јасно образложене. И даље је наглашавао своју поставку да пејсаж и љубавпа лирика не могу да изражавају теме друштвено класног садржаја, јер је то природа самкх ових уметничких тема у „живом животу“. Рекао је само да је све то тема за дискусију, јер у обради проблема љубавне

лирике и пејсажа, као тематике извесних школа, друштвено i класни момент је фактор од незанемарљивог значајд. Али у минуциозној естетичној анализи, например жанра са темом љубави, изражава се она страна људске личности, којом он није само друштвено класни човек, већ и биолошко биhe, па такав човек мора бити предмет уметничке интерпретације истине њој својственим средствима. Затим је пожелео макар и оштро реаговање како би дискусија живнула и никле нове теме. И дочекао је то убрзо. Најпре је Гаврило Вучковић направио дуги увод, све _ око тога како он има обичај да говори само онда кад нешто има да каже, како сада баш то нема, али ето његови другови га просто моле да и он нешто каже на све ово, па ево он говори. Није говорио без основе, али је говорио без доказа, није говорио без разлога, само без осећања мере. Истина људски је деловало то, што je причао најпре о себи да га боли читава ова дискусија, тривијална и бледа, да га боли многа плиткоћа речи без смелости у захвату и професорски суве анализе. али када je требало да понуди здравље уместо ове анемичности изневерио је. Ове констатације изнесене у облику импресије, ма како речито изговорене, ипак заслужују да буду забележене и то просто зато што Вучковић за њих дугује објашњење и позитивну критику. Рекао is да је Милошевићева уводиа реч банализовање „лаичким" начином овога што је већ Крлежа рекао далеко конкретније, да је „Злочин и казна" анализом несрећно везан за тему о ларпурлартизму, да је то deus ех machina те дискусије, затим да Крлежа није својим есејом учинио смео захват наших књижевних прилика и неприлика, иако је дошао после очигледних узбурканости у нашем књижевном животу. После овако депласиране критике неаргументованошћу и злоупотребом слушалаца који најпре очекују дискусију о теми, а не о референтима, тиме што је давао ех cathedra оцене: „плитак", „глуп", „баналак", дао је умесан предлог да ова дискусија претежно теориског карактера буде сада увод у једну дискусију о нашој сопственој слободи културе. Тако на трећој дискусији очекујемо његову позитивну критику, а и померање читаве дискусије на терен наше слободе културе, као нашег чврстог места и улоге о овом усковитланом времену и бурном Балкану.

Јован ЋИРИЛОВ

Психолози дискутују 0 „Психологији“ Корнилова, Смирнова, Тјеплова и Стаљина

Почетком 1949 године катедра филозофије решила је да преведе уџбеник психологије Корнилова, Смирнова и Тјеплова. Са напоменом: боље икакав, него никакав. И још: овај уџбеник послужиће студентима док ке дођемо до бољих уџбеника психологије. И уцбеиик је изашао 1950 године. И сад је 1952 и бољег нема. а овај је више него машкав. Студекти психологије служе се њим чекајући нови уџбзник који js сада обећао прсфесор Бајић, но, не чекају скрштеиих руку. Решили су да покрену критику овсга уџбеника. Дискусија би открила противречности, једностраности и неисправности научних поставки аутора овог уџбекика, чему су узроци (поред

несолидности аутора) свакако и друштвено - политичке природе (аутори су лепо грађански васпитани изјаве Стаљина и Жданова имају приоритет пред научним доказима). Научни клуб студената психологије води на својим редовним састанцима дискусије на теме из овог уџбеника и тако припрема своје чланство за гекералну дискусију замишљену у летњем семестру са намером да се позову педагози и филозофи и да се претходно саслуша приказ уцбеника који би прочитао предавач или асистент са катедре. На досадашњих шест састанака научног клуба већ су се појавиле озбиљне -замерке уџбенику. Изгледало би на први поглед, да је немогуће дискутовати пет сати о томе шта је свест. Међутим, могуће је. И више. Мисли у књизи Корнилова и других показале су се већ од првих страница недовољне да би се узеле као озбиљна научна објашњења. Дискусија је по светила доста времена Корниловљевој дефиницији свести у вези са предметом психологије. Као филозоф, Корнилов је стаљинистички расположен и зато као научник, филозофску дефиницију свести као одраза друштвених односа, идентификује са психолошком дефиницијом свести. Говорећи о појму личности Корнилов например каже да „свест припада конкретној људској личности". Под личношћу пак подразумева „конкретнога живог човека, друштвеног човека... чију суштину Маркс одређује као „све укупност друштвених односа“...“ Тако Корнилов идентификује „конкретног живог човека" (којим се бави психологија), са Марксовим општим, друштвеним човеком чија је суштина заиста „свеукупност друштвених односа“, којијебуржуј или пролетер и који је друштвено биће, али који није „конкретан,

жив човек“ јер жив човек поред своје класне свести има и пол и године старости и нагоне и друге особике биолошког биha, јер човек није престао то да буде изласком из животињског царства, Корнилов, међутим, о биолошком чозеку не води рачуна, овај за њега не постоји, Совјетски људи не живе по законима живота који постоје у природи, не „Ми живимо пре ма директизи друга Стаљина* „нзјдрагоценији, најодлучнији капитал претстављају људи кадрови““. (Корнилов), По директиви! И по овом уџбенику психологије постоје например различита расположења. Нека расположења могу, каже се тамо, трајати недељама, месецима или чак читаве епохе. „Живот је код нас каже Корнилов радостан“._ Зато јер тако каже друг Стаљин у Питањима лењинизма, издање једанаесто од хиљаду девет сто тридесет девете на страни 499! Конкретни совјетски човек којим се бави Корнилов идеалан је човек, Тај човек никад нема зубобољу или менструацију и с тим у вези неке психичке промене, не, тај човек је стахановац, стаљински авијатичар или јунак Младе гарде Олег Кошевој, коначно, тај „конкретни човек" у ствари ни је појединачни већ општи човек ослобођен свега конкретног и људског. Зато је тешко дискутовати о многим поставкама Корнилова, Идеализам и метафизика носе марксистички шлафрок. Лажну истину тек треба разголитити. Дискусија траје. Психолози дискутују.

Д. МАК.

Минијатуре

Лишће Топола сс смеје. Сребрна пепз лепрша ка сувцу... У наручју ветра. Обала Двоје на хриди загрљени стоје Сунце нестаје у мору... Море тоне у мрак, па се не зна ко је дављеник? Док ноћ благосиља оно двоје. Сшрепња Бојим се што се мој мали чамац среће извози често ва бурно море снова.

Милић Зорав

Из албума младих УМЕТНИКА

А. КРАЉИЂ.: Цртеж

На Дан Републике награђени су најбољи студенти

Узимајући у обзир извештаје и предлоге свих факултета Универзитет у Београду одлучио je да се на Дан републике, доделе награде студентима који су у току протекле године показали највише успеха у студијама и који су израдили најбоље радове на расписане темате. I За најбоље израђене темате награђени су првом наградои у износу од б.ооо динара. 1. На Филозофском факултету: Милан Димић, за рад: „Немачки класичари према Шехспиру". 2. На Природно-математичком факултету факултету: Тешић Миленко, студент географске групе, за рад: „Схватања о хидрографији креша“. 3. На Пољопривредном факултету Јовановић Миломир, за рад: „У-тицаји дулшне резидбе на количину и квалитет грожђа“ Радојица Кљајић, за рад: „Болести лековитог биља“. 4. На Ветеринарском факултету Паљевић Хорђе, апсолвент, за рад: „Утицај сулфаганидина на Агни (В)“. 5. На ЕконоМском факултету Петровић Даница и Васић Ружица, за рад; „Монографија једна земљорадничке задруге, развој задругарства у Чалми“.

Ректорат Технпчке велике школв за показани успех наградио je следеће студенте: 1. За темат „Прорачун крунше ротационе љуске ослоњене на стубовима награђен са 10.000 дин. друг Туцаков Јоза, студент 9 семестра Грађевинског факултета. Иа електротехнпчком факултету иаграђено је 10 студената, на Грађевинском факултету 11, на Машинском факултету 16 студената. Рскторат Медиципске велике школе за показани успех наградио јо следеће студенте: На Медицинском факултету награђени су наградом од 4.000 дкнара студенти који су до сада показали успех са средњом оценом 10 и то: Предраг Богичевић, Радмило Јовановић, Георгије Радуловачки, Ружић Зоран, Иван Ћирић, Магдалена Шереди. Мирослав Лазаревић, Драгомир Марковић. На Фармацеутском факултету награђена је специјалном наградом од 5.000 динара Марија Трегубова која је дипломирала са средњом оценом 10. Исто тако награђена Је Катарина Сремчић наградом од 4.0000 динара која је у току студиJa имала средњу оцену 10. На Стоматолошком факултету са средњом оценом 10 награђен је Ми одраг Трифуновић наградом од 4.000 динара, који има у току студија средњу оцену 10. Поред ових наурада, награђен је велики број студената другом м трећом наградом на свим факулт*тима. БИБЛИОГРАФИЈА

„НАУЧНА КЊИГА“ издавачко предузеће НГ СрбиЈс, Београд, Кн. Михаилова 40, IV спрат, издала Је следеће уџбенике из области ГРАЂЕВИНАРСТВА И АРХИТЕКТУРЕ динара С. Тимошенко: ТсориЈа еластичне стабилности 550. Инж. Веселии Костић; Бетовсне нонструкције 267, Инж. Ђорђе Лазаревић: Освови »еорије армираног бетона 178 “ Инж. Милаи Луковић: Инжињерска геологија 169. Арх. Вранислав КоЈић: ПроЈектовањв привредних и ич* дустриских зграда I 252. Арх. Вранко Крстић: Архитектонско цртање 260. Арх. Никола Добровић: Урбанизаи кроз векове 1 Југославија 420, Арх. Николв Добровић: урбавизам кроз векове II Ста ри век 585. Инж. Винко Ђуровић: Нацртва геометрија 2 58 ""

Инж. Војислав Зађина: Статика инжењерских кон. струкција, први део 68, Инж. Војислав Зађина: Статика инжењерских конструкциЈа, други и трећи део 128 Арх. Бранко Максимовић; Развој градоградитељства од средњег века до садашњости 110, Инж. Кирило Савић; Грађење железница, трећи део 210. Инж. Кирило Савић: Грађење железница, четврти део 147. Инж. Драгољуб Спасић: Зидани мостови 81, Инж. Драгољуб Спасић: Дрвени мостови 96. Ритер и Ларди; Претходно иапрегиути бетон 90. Инж. Петар Мииић: Челичне конструкције, други део 250. Инж. Петар Мицић: Основи конструкција од челика Инж. Вороњец; Техничка хидромеханика 180.Ахутиб: Збирка задатака из хидраулике 18 —

Рио Гранде Џона Форда

Сценариј. Прича са Дивљег Запада, толико пута гледана, читана, заборављана. При ча о колтовима и стрелама, о Индијанцима и Јенкијима. О лепим облацима и још лепшој прерији. Прича из једне бујне и полетне епохе развоја грађанске Америке, епохе с којом се САД може поносити и срамотити: нема више црвенокожих староседелаца у САД. Колт и долар су и са Риа Гранде истерали Апаче и њихова племена. О томе и сценариј овога филма говори: драма је то исконструисана, лишена дубљег животног корена, испуњена стандардном вестерн романтиком и честим мелодрамским ефектима. И основни, иначе занимљив иако често обрађиван мотив, није сасвим искоришћен, тако да се добија утисак да драма делује недоречеко, да је само дотакнут један иначе интересантан сукоб, однос између оца, сина, мајке, или боље речено, узето је само оно што ће још више употпунити романтику овог филма. Режија. Ако смо већ навикли да у сваком новОм Џои Фордовом филму очекујемо да нешто нозо видимо онда нас је овај филм „Рио Гранде" изневерио. Нема у њему разних

фордовских „цака'* и изненадних ефеката. Све је у њему вођено сигурном и искусном руком, све је у њему добро. али не бриљантно. Форд је највише инсистирао на спољну акцију, обраћајући нарочито пажњу на атмосферу и реалистич ност амбијента у коме су се те акције одиграле. У том погледу су незаборавне поједине сцене из војничког логора, и цео тај први део филма, логорски живот, претставља најлепши, највреднији и најуобличенији део филма. Још једну секвенцу треба подвући: борбу. Иако је и ту употребио старе и познате атракционе .детаље, Форд је, ипак, уз скоро несносан крешчендо шумова, пуцњаве, људских јаука, топота коња, грмљавине звона и још јаче грмљавине снажне Виктор Јунгове музике, створио сугестивну симфонију очајне борбе, која више и јаче делује, ако се пажљиво „слуша“ филм од саме слике, делује управо као нека модернистичка музичка композиција. Глума. О неким ликовима извајаним пред гледаоцем тецко се може говорити. Разумљиво, да то произлази из квалитета саме фабуле. Најживотнији је несумњиво стари Вик-

тор Мак Леглен а најнеживотннја Морин О’ Хара. Лик храброг капетана Јорка (Џон Вејн) се само донекле наслућује. * И овај Џон Фордов филм карактерише изврсна ликовна страна. Заслуга највише припада познатом камерману Берт Ленону, који је увек налазио адекватан ликовни оквир драм ском садржају, иако се не мо-

же рећи да је тоналитет уравнотежен. Оштрим и црним тоновима, грубим сенкама, дивл>им и тако дивље лепим пејзажима и белим пуним облацима Леон је дао посебна дражи црно-белог ликовног обележја које се складно утапа у суровост догађаја око једне реке која носи тако лепо име: Рио Гранде...

В. МОЈСИЛОВИ«

ЈДон Вејн и Морин О Хара у једиој сцеии филма „Рио Гранде"

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 25