Студент

Мишљење студената-ветеринара

ЗА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈУ, СТАЖ И ДОКТОРСКУ ТИТУЛУ

Улога и место ветеринара, поготову младих, у нашем новом друшггвеном поретку је специфична. Кадрови ветеринарске медицине поред осталих фактора најпозванији су да раде на унапређењу сточног фонда и самим тим да унапређују нашу привреду. Стога постају схватљивије неке дискусије и поступци о којима се данас на овом факултету говори и ради. То ммслимо на два питаша: прво, специјализације и друго питање увођења обавезног стажа за дипломиране ветеринаре. Реорганизацијом ветеротнарске службе на терену, стварашем веггеринарских сташгца у НР Србији, чији је коначан циљ у сарадши са агрономима сточарима унапређеше сточног фонда и очуваше истог, ова питааа почишу да траже своје ретпење. Мишљеша смо да у ветеринарским станицама, амбулантама, болницама и слично требало би да буду и ветеринари опецијалисти, а не само ветеринари опште праксе. Сматрамо да је потребно да надлежни фактори испитају даље могућности како би се ово пита-. ње у кајскорије време решило. Ово се питаше вамеће тим пре што се очекује да до краја ове године само са Ветеринарског факултета у Београду дипломира око 200 нових ветеринара. Ако се има у виду да, he и са загребачког факултета изаћи већи број ветеринара, а ускоро и са факултета у Сарајеву, оада се јасно види потреба за специј ализаци ј ом појединих грана ове вауке. Треба имати у виду такође да је у перспективи отварање Ветеринарског факултета у Скопљу. Број ветеринара омогућује специјализацију, а то диктирају потребе наше привреде, па према томе неопходно је потребно да нашој привреди дамо такве кадрове који ће са успехом да изврше задатке који се пред ших постављају. За ветеринаре ошпте праксе неопходно је потребно увести обавезни стаж након дипломираша, најмаше шест месеци. О потреби практичног стажа младих зетеринара познато је и у вишим ветеринарским установама. Па ипак до данас није ништа учињено да се ово пиггаше реши. Став интерфакултетске конференције, одржане 1951 године је да се након дипломираша уведе обавезни стаж. И поред тога што су тој конференцији присуствовали и претставници управе за ветеринарство, који познају сташе на терену, до данас ово питање није регулисано. Уместо тога донета је пре краггкот времена у НР Србији уредба о двогодишњем обавезном службовашу у пасивним крајевима. Замисао уредбе је добра, али њено практично извођеше, по наотем мишљењу није за новодипломиранв ветерииаре. Наше је мишљеше да овакве крајеве треба заштитити не оваквим путем већ путем социјалистичког начина изграђивж»а тим пре што постоји жел>а код младих ветеринара Да се вежу за те крајеве, али УЗ претходни стаж у оним местима где би своје теоретско знаше употпунили практичним уз помоћ старијих и искуснијлх ветеринара. Поставља се питан»е где и како да се стаж проведе и како обезбедити материјална средства за шегово извођење? У нашим републикама у већим центрима и другим местима постоји за данашње прилике у приличној мери добро организована ветеринарска служба (амбуланте, болнице, заводи, кланице). Тако на пример у НР Србији у Београду, Новом Саду, Суботици, Нишу, Приштини и др. ветеринарска служба је организована на много вишем стутгњу него у неким доугим ма шим местима. Ту би по нашем мишљешу могли дипломирани ветеринари да ттроведу онај минимум од 6 месеци како би се упознали са куратиаом, профилаксом, кланичном и другим службама па би практично сте чено искуство пренели у место где би радили као стални ветеринари. Како у нашој струци није било досада стажа, а данашњи услови то изискују и допуштају, посебно би требало регулисати однос стажера према ветеринар ским станицама и срезу уопште. С обзиром на децентрализацију у нашој привреди и аутономију срезова као територи-

јалних јединица, а у извесном смислу и у самосталности самих ветеринарских станица, требало би по нашем мишљењу такође решити и финансиску страну на следећи начин, да се принадлежности ветеринара - стажера исплаћују из једне установе. У НРС та установа би била Управа за ветеринарство јер је недавно студентској делегацији у једном разговору са одговорним друговима из Управе речено да финансиска средства постоје и да се она могу употребити за стажере. Ово наглашавамо због тога да се на терену не деси неразумевање о дужности стажера, тј. да се он ако би га плаћала ветеринарска станица или срески одбор искоришћавао за једну врсту посла у току сезоне чиме би циљ био свакако промашен. Положај ветеринара у односу на остале дипломиране стручшаке а нарочито у односу на хумане лекаре, такође је данас вредмет дискусије, како на терену тако и на факултету. Позната је ствар да дипломирани стручњак на ветеринарском фа култету добија звање „ветеринар“, аналогно „лекару" у хуманој медицини, „фармацеута" на фармацеутском факултету, „стоматологу" на стоматолошком факултету. Али на поменутим факултетима као и на још неким другим, поред звања дипломирани стручшаци тих факултета стичу аутоматски и академску титулу „доктора“, „магистра" или „инжешера“. На Ветеринарском факултету постоји степен „доктора ветеринарских наука“ који се стиче одбраном дисертације најраније две године након дипломираша. Објективно посматрајући ствар, а у вези са условима у ветеринарској медицини мали је број оних који могу радити на докторској дисертацији и стећи степен доктора ве теринарске науке. Ту утлавном долазе асистенти, који раде на неком институту и могу користити сва савремена средства

за вршехве експеримената. Највећи пак део ветеринара нема ту могућност из простог разлога што не постоје такви уређаји каквих има у нашим највећим икститутима. Зато се и догађа да и одлични студенти кад оду на терен не могу да се одају научном раду и да спремају докторску дисертацију. Недавно је „Ворба“ донела изводе из „Универзитетских но вина“ о мишљешу појединих научника о овом и другим питашима. Академик, проф. др Ч. Симић je на становишту да би и дипломираним ветеринарима требало доделити академску титулу „доктора ветеринарске медицине", уз претходни ди пломски рад, а поред тога да се степен „доктора ветеринарских наука“ и даље задржи. Овикво су мишљеше заступали и ветеринарски факултети Београда и Сарајева на интерфакултетској конференцији 1951. године. Исто мишљење заступају још од раније и Удружеша ветеринара НР Србије, Хрватске, Словеније, Восне и Херцеговине, Македоније, Ветеринарска управа ЈНА, а такође и студенти свих факултета, изузев неких наставника загребачког ветеринарског факултета, чији је став био само за докторат на степен ветеринарских наука. Ми сматрамо да би поновно требало покренути дискусију о академској титули доктора ветеринарске медицине. Такође сматрамо да би конгрес ветеринара НР Србије који he се ускоро одржати требало и о овом да дискутује. Подржавамо став академика др Ч. Симића који је по струци лекар, а професор на ветеринарском факул тету и који је најбоље могао да увиди сродност ветеринарске и хумане медицине, а и норавноправност у погледу стицаша академске титуле након дипломираша. Не мислимо да би стицашем академске титуле на овакав начин подизали углед струке на терену и сл. Напротив, сматрамо да углед струке

постоји, а напред смо изнели конкретне мере за њено даље унапређење (специјализација, стаж и др.). Сматрамо да су сту диј ветеринарске медицине по дужини, тежини и сама струка по важности за народну при врсду и народно здравље равни осталим студијама, односно струкама, а по природи изучавања материје најближи медицинској. У већини других земаља у ко јима су постигнути велики резултати у области ветеринарске струке постоји академска титула „доктора ветеринарске медицине". Тако се у САД, Канади, Француској и другим земљама она аутоматспи стиче. Да ли обавезни докторат у извесном смислу доприноси унапређењу струке? Наше је мишљење да доприноси у толико што постоје још нерешена како практична тако и теоретска питања, а развојем струке она ће се такође појављивати и тра жити своју обраду. У том смислу истиче се допринос јер би ветеринар на два три месеца пре дипломирања на било којој клиници или институту на факултету, са далеко више пажње обрађивао односну материју. На крају не мислимо да овакав начин стицања титуле озна чава неки виши допринос науци у целини изузев струке и ре гулисања друштвеног положаја ветеринара у односу на Друга академска звања други струка академских грађана. Јер, ако титула доктора означава само нешто више од просечног у извесном подручју науке и знања онда је докторат на медицинском факултету погрешан, јер не означава већи степен знања у таквом подручју науке и зато би требало поставити на дискусију ревизију академских титула код свих академски образованих људи. Београд, 6-П-1953 год. Удружење студената Ветеринарске медицине

ТРЕБА ПРОМЕНИТИ НАЧИН РАДА

Потреба за оснивањем једног удружења које би обједињавало рад студената у Ивашградоком срезу јако се осећало и пре иницијативе пеоградских студената. До тога времена у срезу је било студената који су пружали ггомоћ месним организацијама у политичком и другом раду. Међутим, све је то било повремено и без неког жлаљег учешћа већег броја студвната. Ради тога ова иницијатива је добро дошла и већ У јулу 1952 године у Иваљгр ду је оформљено удружеше. Оао је у почетку обухватило утлавиом све студенте и интересовање за рад Удружења било је врло велико. Број студената у Ивањгра« ском срезу је врло велики и ако би се сваки од њих активизирао бао у неком погледу, успех б(и се одмах запазио. Али, недостатак се хспоставио још на самом почетку: прво, известан број студената, нарочито оних из крајњих села штје дошао на оснивачку скуттштину или се само тим доласком задовол>ио. Практично се десило да су удаљена села (где је помоћ најгтотребнија) остала изван делокруга рада Удружења. Велики број студеката из Ивањграда и околних села одмах је почео са радом и била су успешно одржана прва предаваша, приређене неке културне гтриредбе и пружена помоћ организаиитама, понајвише омладинској. Недостајало је више ооганизовалгих оггштих културчич тцжоедби и нарочито грутшмх посета студентга потединим задрутама и удаљеетијим селита Што се тиче рада самот Одбора удружења његова се активност састојала више у томе што је сваки његов члан развио своју активност у својем месту, а мање у организовању студената за такав рад. Тако се и могло десити да је велшта број студената остао пасиван за читаво време. Састанци Одбора ретко су одржаваии и на њима се мало расправљало о начину како ла се сви студенти укључо у рад. Та масовност била би важна поред осталог и зато што би се тиме ангажовали

за извршаван»е појединих задатака и они студенти који остају незапажени не само у својим местима где проводе феркје, већ и ка факултетима. Тај проблем стварно и постоји у ивашградском срезу, јер је велтош број студената који нису ни покушали да се истакну у било чему. Може се констатавати да је слктба координација вавредних са редовним студентима. У Ива.ћ градском срезу, истина, ванредних студената има мало, ажн оии су махом акти ttr\ и добро утознати са мс сним проблсмима, па би iTcati са шима била не мхходна. Управо, ова удрсжеша студегаата и јесу удру жен»а ванредиих студената којима се прикл>учују и редовни. Интересантно je да у Ивашграду ниједан члан Одбора иије ванредни студент. Повољиа чтвеница за неггрекидан рад у овом срезу је и то, што има више студената кој<и проводе извесно време у своме крају, тако да се у току читаве школске годинс налази у орезу доволан број редовних студвната који би били у могућности да уз пованредних одржавају перманентан контакт рада Удружења. Ако би анализирали рад студената у шзотеклом семестру, видели би да се прилично радило. У општини Рожај, Будимљи и још неким, неки студенти су помогли да се прораде матеоијали са VI контреса СКI, у више села сту денти су знатно дотгринели побољшању рада омладинских ооганизација. ооганизујући извесне нове форме рад културно- rtoo светни рад итд. Но све је то било искидано, неповезано, сваки је по своме нахођељу, радио у своме месту. За читаво време није одржан ниједан састанак Одбора. Ако би се отклањању ових недостатака припгло са више упопности и разумеваља, ово Удружеше могло би, јер за то има услова, и јер је то већ наговестило. да заузме једно од значајиих места у раду наших стулентстшх удружен»а у унутрл тт ™*-ости. М. Коматина

ДА ДОПРИНЕСЕМО ВИШЕ У РАДУ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САВЕЗА РАДНОГ НАРОДА

Да ли довољно доприносммо борби наших радних људи то је питање које често себи постављамо после Конгреса Социјалистичког са веза радног народа Јутославије. Остајемо ли дужни своме народу, испуњавамо ли ње гова топла очекивања? Та очекивгк- -. ми досада нисмо потпуно остваривали је закључак изречен у многим разговорима на факул тетима, по студентским домовима. Било је успеха, њих нм када не треба да заборавимо. Али нам укупан поглед на наш досадашњи рад може дати само један закључак; могли смо и требало је да дамо више. Многе нам чињенице то показују. Догодило се јесенас на Новом Београду, где живи 1.600 студепата, да je збор бирача за истицање кандидата за Ошптински народни одбор морао бити одлаган два пута због тога што на њега није дошао довољан број бирача. То у изборној јединици у којој огромну већину бирача чине чланови Савеза студената Југославије. Јесенас, када су организадије Народног фронта позивале све своје чланове, једне недеље изашло Је на рад на ТашмаЈдану свега 8 студената. То из дома у коЈем живи 720 чланова нашег Савеза. У том истом дому има и сада сличних примера. На захтев Основне организације Социјалистичког савеза радног народа постигнуто Је да се за студенте продужи рок ухгиса у бирачки списак, јер су били на семестарском распусту. Двадесет дана Је прошло, у бирачки списак није уписано још 300 становника дома „Ми лован Ђилас“. Толико за илустрациЈу наших основних дужности. Међутим, захтеви наших радних људи према нама Још

су много већи. Жар нас, младих интелектуалаца, очекују одавно основне организације савеза радног народа. Због тога неколицина другова са Новог Београда који су се прихватили задатка да споје студената са радом осталих чланова Социјалистичког савеза радног народа никако нс? би могла бити задовољна успехом што је у два актива на Новом Београду укључено 11 студената и што су они у току читаве прошле године одржали свега 12 предаваша. Они то сматрају довољним, јер „нико више није тражио“. А где је ту иницијатива нас, младих интелектуалаца, чланова Савеза студената Југославије? Ње досада није било. Нисмо је показали ни тада када се отворено испољавала потреба за њом. А на ше могућности са плодним ра дов! су огромне. Ми можемо помоћи да наши трудбеници још боље схвате величину јсвог захвата. Можемо допринети и то колико допринети! развоју нашег друштвеног живота тамо, где ре ха тече, у основним организацијама Савеза радког народа. То треба да постане саставни део нашег живота, свакодневна наша мисао. Како то постићи? Ако с? заустављамо на констатацијама да досада нисмо довољно дали, да смо могли и требало да учииимо далеко ви ше нећемо се маћи од почетка. Удружења Савеза студената у томе већ имају иску ства. У самим организацијама Савеза студената треба повссти бригу и о томе. Тада he напори уродити пуним плодом. Али читаво питање има за нас двоструки значај. За време семестралних распуста ми се укључујемо у живот у нашим родним местима. Овде то не чинимо. Када се непрекидно будемо налазили са нашим радним људима ми he мо осетити јаче и снажније ту велику школу наше револуционарне стварности. Та школа нам је потребна увек. И. М.

Технолошки факултет

ПРВА ШЕСТОРИЦА ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ НАПОРА И ТРУДА

Када су ое у понедељак у подне, у једној сали Техничке велике школе сакупили наставници и студенти Металуршког отсека Технолошког факултета да прославе предавање диплома првим инжењерима металургије, на свим лицима се читала радост победника. Ови свечани тренуци нису били зна чајни само за младе инжењере, већ и за цео колектив отсека, јер су ово први резултати четворогодишњег напорног пионирског рада. Металуршки отсек је основан тачно пре четири године, у мар ту 1949 године. Тада није било никаквих искустава, мало књкг га, скоро никаквих инструмеаата за лабораториски рад. Једино је постојала жеља најзагрејанијих наставника и студената да својим залагањем надокнаде све то, јер су осећатги да нашој земљи, тако богатој у металима, гашој привреди која тако гигантским корацима ступа напред, је потребан велики број стручних инжењера Четворогодишњи период рада овог отсека испушен је борбом за стварање солидног плана на ставе, за проналажење способних наставника и решавање осталих техничких проблема наставе. Досада је највећи успех постигнут по питању наставног плана, који је рађен на основу 22 наставна плана из 15 разних земаља. ЗахваљуЈу&и тако савесном раду, овај план Је данас тако солидан да се са сигурношћу може рећи да у скорој будућности неће претрпети никакве измене. Проблем наставника, просторија и инструмената још није решен, али има услова за брзо решење и ових проблема. Један од највећих проблема за рад овог отсека претстављао је пасиван однос привреде, прецизније металуршких предузећа према раду Металуршког отсека и поред разумевања органа народне власти и њихове помоћи, отсек није добио ни-

какву материјалну помоћ од предузећа која су највише заинтересована за успехе студената металургије. Међутим, баш рад студената овога отсека у предузећима за време праксе, припремања дипломских радова, а нарочито рад скоро дипломираних студената у вашим великим металуршким предузећима разбио је све сумње ових и верује се да ће баш њихов рад уштогоме по моћи бржем повезивању привреде и школе, а то ће значити највећу помоћ и за једку и за другу страну. То су били разлози зашто су

сви студенти и наставници 6или победнички расположени ха да су свечано дали дипломе шв сторици својих другова, који већ са успехом раде у напшм предузећима. Ово су све били проблеми које су истакли наставници: ректор ТБШ др. Луковић, декан Технолошког факултета др. Ле ко, шеф отсека др. Божић приликом поздрава инжењерима: ЈБупчу Милевскок, Предрагу Салевићу, Александру Михаиловићу., Ранку Шотри, Миодрагу Радуловићу п Ранку Вурдељи. М. С.

Фармацеутски факултет

Од 5 до 12 марта - недеља студената - фармацеута

У оквиру предфести в алског такмичеша од 5—12 марта одржаће се недеља студевата-фармадеута. Плаи према коме ће се одвијати рад Савеза студената у току те недеље усвојеи је и разрађен на конференцији студената Фармацеутсто! факултета. Планирано је да делатност студената у предфестивалским дашша обухвата све досадашње форме рада. У току недеље оргаиизоваће се читан>е стручних радова студената. Неке од радова наградиће деканат Фармацеутског факултета. Биће изабрани најбољи радови са којима he ауторж учествовати на конкурсу у току универоитегск&г фести вала. Поред тога, студенти фармације одржаће низ пре давања по радним колективима као и у средњој фармацеутској школи. Ово he бити научно-популарна предаваша са општим темама здравственог простзећивања. И фискултурна активност у току недељс биће појача-

на. ПредБ.чђени су сусрети са факултетима Ееоградског универзитета и великих шко ла, и то по следећим дисциплинама: одбојка, лака атлетика, футбал, стони тенис и шах. У току недеље, студенте београдског Стоматолошког факултета посетиће група студената фармације из Загреба. Поред осталог, предвиђено је одржавање неколико фискултурних сусрета са гостадва из Загреба. Фото клуб студената фар мације у току недеље ортанизоваће у просторијама фа хултета изложбу својих радова. Поред тога, што he с% кроз изложбу видети плодан рад овог клуба, организатори изложбе настојаће да популарисањем свога клуба учлане што више студеаата фармацијс у свој клуб. Одржаће се и смотра културно - уметничког рада сту дената која ће згједно и бж* ти једна од последњих пробз и прштрема за фества« нашег Унмверзмгета. М. *&.

Број 2

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 3