Студент

ХРОНИКА О НАМА

Цртица из студентског живота

| Ветеринари на караули Ш "ГТ РЕД нама на неколико стотина метара даI X 1 љине видела се осредња кућа. Имала је изглед сваке друге сеоске куће, али са том Ц разликом што је била усамљена. Налазила се да= леко од села, далеко од града, удаљена од друма и жељезничке пруге, удаљена од електричних сиШ Јалида- та кућа била Је караула. А мало даље, не= пуних двадесет метара, на Једном кривудавом зајЦ виЈутку живице, оцртавао се један бели камен. То = Je била граница. Можда се ово не би ни уочило = да ниЈе бодљикаве ограде са два реда густо испре1= плетене жице која штити Мађаре од „агресиЈе Југоs словенских народа“. Пред караулом сачекао нас Је командир капетан = Стефановић. О нашем доласку био је обавештен Ц Ј ош °ног момента када смо се поЈавили на дохват Ц двогледа осматрача коЈи се налази на крову саме Ц карауле. Немогуће Је нзненадити будно око младог = граничара осматрача. А караула Је на самоЈ граничноЈ линиЈи. Башта Ш коЈУ граничари у слободно времс обрађуЈу и пар == обора за свиње до самог су бедема. Заиста у густоЈ = живицк и природној огради, али ова обична кућа ц Је ипак ту на бранмку, ту на самој граници.

Иза карауле недалеко од граничне линиЈе налази се мађарска оематрачница висока 4—5 метара. На тој осматрачниди виде се два војника са пушкомитраљезом упереним у правцу наше карауле. Њихов задатак је да посматрају нашу караулу и нашу територију. Зашто су горе двојица? То je тајна. А можда и ниЈе. РаниЈе, на тој осматрачници стајао Је Један осматрач, као што на нашој стоји сада, али дешавало се да осматрачница остане без осматрача каже нам командир карауле. Он би искористио прилику када у близини никога нема и побегао у Југославију. Зато су двоје да чуp.ajy Један другог као примарно а граница Је вен и онако ограђена бодљикавом жицом. Но становници ове кућице су већ навикли и на жицу и на осматраче. За њих Је све ово обично, свакидашше, за н.их Је ова наша посета ново. ПОКЛОН ВЕТЕРИНАРА МИ смо необично радосни што нам се пружила прилика да Вас посетимо, будне чуваре наше социјалистичке домовине, и надамо се да he оваЈ скромни поклон Јачати љубав и допринети нашем зближењу за ово мало времена“ биле су речи претсТавника групе ветеринара. и заиста, скромни поклон граничарима, одиграНћ утакмица у одбојци, неколико одиграних козарачких кола, заједничко снимање на самој граниди и остало проведено време у разговору, допринело Је ближем упознавању и зближењу, мада Је граничаре тешко упознати за овако кратко време. Козарачко коло и заједничко весеље, а нарочито песме које смо заједно певали остаће у сећању сваком нашем излетнику, Јер се све збивало пред упереним пушкомиграљезом мађарских осматрача. Киша пада, хладан ветар дува. Млад граничар своју земљу чува а затим Једна громка момачка, али опет граничарска: Сади мала по граиици цвеће Да мприше куд граничар шећс. Песма, веселост. смех и шала то су одлике граничара поред оног главног које се одвија сваким ааном; распоред и заповест, стражарске смене, рапорт и понављање добиЈених наређења и одлазак дуж граиичне линије на чување своЈе земље. ОПРОШТАЈ РАСТАЛИ смо се пред караулом. Био Је то приЈатељски растанак, срдачан, искрен и од срца. На растанку командир и многи од њих испоручивали су поздраве. Поздравите све другове ... кажите да граничари шаљу топле поздраве ... да граничари сигурно чувају границу ... На моменат човек се з»-уни и замисли. Кога то они поздрављају коме желе успехе у раду. Али само Један трзаЈ, само један моменат. Није тешко сетити се кога поздрављаЈу, коме желе среће граничари који чувају границу своје земље. Они чувдју своју отаџбину и поздрављају домовину. А у домовини су њихови очеви, маЈке, њихова родна села и градови, у домовини смо сви ми коЈе они чувају будно и ве: >. Р г>

Студенти ветерине код граничара

Једно поподне у Физичко-хемиском заводу

КЛРАКТЕРИСТИЧАН мирис хем.калија, свет замршених справа и граја студената први сусрет. Затим руковања, неколико фраза Учтивости и цело поподне проведено у Заводу. Да, неки другови су се озбиљно потрудили да ми објасне своје експерименте. Хо Је истина потеже ишло, није по.могло ни све моје знање физике и хемије. Знате колега, ово је полариметар. Поиоћу н«ега налазимо угао поларизације, супстанца се стави овде, затим изједначите ова два поља, прочитате угао и уврстите у формулу ... Извините колега, али ту престаје моје интересовање за хемлју. А сад hy вам реКи једну „нову“ истину о хе**ији и физици. Да, њихов студиј је врло интересантан, само ако желите да будете физичар или онда морате да се помирите са тим да

ћете две трећине свог века да проведете у разним мерењнма. Постоје за то разнс справе: прецизне ваге, разни термометри и бројне друге справе којима лрави назив не знам. Да, али ми смо већ изабрали наш позив, а друговима физичарп.ма и хемичарима можемо само да се дивимо. Вежбања су већ почела, за сваким столом окупила се груда студената (овдс је помало тесно), намештање справа, мерења ... ту су и књиге да помогну, а у свеску се уписују добпјени резултати, затим формуле, израчунавања, поновно проверавање ... Ако је што нејасно или нешто не полази за руком, одмах he вам помоћи врло љубазии асистент Владимир Вукановић. Прецизне ваге су стално заузете, за рад на њима треба много стрпљења, а Један црнокосн младић је направио грдну грешку, замислитс, сипао Је хемикалију на папир који, нако се бели, сигурно није сасвим чист. Можда је бруцош? Када Је вежба завршена доби Јени резултати проверени и асистент потврдио тачност резултата, снда треба све справе пажљнво оставитп на њихово место и позвати „шсфа“ Младена. и тада долази оно најважниЈе. Шеф Младен вади из свог дубоког џепа на мантилу мухур, снажно хукне У њега и удари на свеску; све је у реду; Знате, вежбања из атомистике су много интересантнија; кад бисте могли доћп на њпх? Вежбе из атомистике тек треба да почну. Припремљено је већ неколико вежби. Из Винче су добијена два Гајгср-Милерова бројача са урећајпма за регистрацију. Ту је u јсдна примитпвиа Вплсоиова комора коЈа одличио функционишс, саградилп су је сами асистенти и студенти. Прегледао сам по други пут све тс справе п инструменте; моЈу пажњу су сада привлачиле мчле железне плочице са утиснутом фпрмом произвођача. Све то пропзводиле су немачке, пталијанске н америчке фирме, а сада међу њпма шепури се ауторитетом свог компликованог механизма ГаЈгерМилеров бројач са утиснутим: Madc in VugosiaviaМ. П.

Занимљив час

ПРОЛАЗИ се душм ходником, кроз сутерен. С једне стране су кабине, а с друге зид знојав, окићен воденим капљицама. Наггред су врата која воде У нову просторију, Улазимо с с предосећањем да ћемо видети занимљив призор. И, ето: једна за другом, у костимима различитих боја, са грудима истуреним напред, а рукама слободно опуштеним наилазе девојке, студенткиње ДИФ-а. Све су привидно озбиљне (јер и то је редован час). али им се на уснама чита осмех. Веселост се појача, код неких се оте крик, одједном по заповести наставнице, попут уплашених голубова, прнуше са ивице базена. До тога момента мирна површина зелене воде живо се ускомеша, њен ниво се повећа, и по ивлцама почеше да добују неравни таласи. За треи све се умири. Стајали смо на ивици базена и трудили се да пратимо ронкиње које се удаљаваху ка другом крају. Према нама поново су стајале, овога пута са јасним осмехом, и чекале даљу заповест наставнице. Онда су промицале напред и назад, секле воду, увежбавале прсно пливање .класични стил, леђни краул, и све то уз једну ведру напетост лица, и као од шале, одмереним покретима руку и ногу. „Дивна ли посла“ мислимо у себи. У једном реду пливају Власта Славик, Вера Војиновић и Вера Остојић. Брзо стижу с краја на крај, поново се враћају, и опет то исто. Могуће је да све то јако замара, Али у покретима и изразу пливачица, то се неда запазити. Прилази нам наставница и значајно закључује: оне су најбоље пливачице прва у прсном, а друге две у леђном пливању. Неосетно прође и тај час. Четрдесет пет минута више веселог студентског живота. * Занимљиво је било задржати сс у разговору са пливачицама. Ништа од досадног, ништа од тешкоћа, неће вам поменути, иако и код њих, као и иначе, има тога. Живо, и са заносом, говориле су о својим успоменама из студентског живота, о местима где су са осталим студентима логоровале. Пливање, логоровање на Борачком Језеру, кајакарење по Неретви, прелаз преко Неретве помоћу конопаца, планинарење, алпинизам, ритмика, музика то је било оно о чему су са одушевл>ењем причале. ...Hoh. Неретва хучи. На обалама тихо шуме јасике и врбе. Даље од обале чује се врева цврчака. А оне седе у кајацима и немирна вода брзо их носи... Исте године лого* ровале смо на Борачком Језеру. Шатори крај jeeepa у облику коњске потковице. Дани су врло врући, а ноћи ледене. Једнога јутра наставница упозори: облачите костиме, а затим све у воду! Јутро је било врло хладно, од хладноће почеле смо да се јежимо, али после када смо изашле из воде, осећале смо се веома пријатно, свеже, и орне за рад, сећа се Вера Војиновић, А тако је и код других. Колико дивног и младалачког носе у себи ови наши студентски даии! И како мало места има за досаду, када је по среди рад, па ма које врсте он био. М. К.

Са научне екскурзије студената Шумарства

На Фрушкој Гори

СУМОРНО небо и оловни облаци пуни кише нису били весници лепог времена. Све то није нам сметало да се читав сат пре поласка воза скупимо на железничкој станици. Почиње да ромин»а кишица. На перону гужва... Укрцавамо се у вагоне заједно са неким средњошколцима. Одмах смо поседали. Друштво се поделило. Неки су извадили одлекуд шах, неки се опет шћућурили У углу и отпочели песму... Уолште нисам осетио како смо брзо превалили 60 км. који су нас одвајали од Карловаца. ОЈ КАРЛОВЦИ МЕСТО МОЈЕ МАЛО... БРЗО пролазимо кроз Карловце. Професори журе, а ми би да идемо бар мало лакше. Добро га се сећамо. Ту смо биI ли на првој пракси, а кад прва ггракса остави У човеку најлепше утиске, онда је се дуго, дуго сећа. Кишица је престала да пада. Идемо у Г правцу Стражилова. Пут се већ оцедио и изгледа као да уопште киша није падала. Што год смо даље од Карловаца, колона је све ' дужа. Наједном иза једне кривине, кад смо прешли кроз неку малу шумицу, указа се лепа мала планинска кућа. Словима од грања писало је „Ђачки растанак , ‘. Како је која група студената стизала, одмах је седала. Девојке су почеле да ваде ужину. (Оне су иначе биле врло ревносне у том погледу). У том стиже и професор. Подели смо се у групе и после одмора од неких петнаест минута, пођосмо узбрдо. Један колега носио је ашов да копа профиле за педологију. Ишло се све неким пречицама, а ја сам имао на ногама цкпеле са гуменим ђоновима које су се страшно клизале. Кашу групу водиле су две асистенткиње. Када смо се већ доста попели, одредиле су један простор где треба да се изврши фитоцетолошки снимак. Брзо смо завршили овај посао и кренули узбрдо. Били смо већ У близишх Бранковог гроба кад поче пљусак. Хајдемо пречицом доле, брзо, викнуше кеки и сјурише се. Кренуо сам главном стазом. Тек када сам стигао доле, видео сам колико сам сретно прошао. Неколико „вештих“ другова је пало у блато и сад су се поред чесме прали и чистили. Ушао сам у хотел. Трпезарија је пуна. Чим неко уђе, одмах почиње смех и вика сви су били блатњави. ПОВРАТАК ПОСЛЕ одличног ручка уз чашу фрушкогорског вина, разлеже се песма. Као да смо овде дошли на излет. Још се нисмо ни одморили после ручка а морали смо да идемо. На челу групе био је професор Бунушевац. Када смо изашли на мало равнији терен, поче да нас испитује. Нека ми колегиница каже... и следило је питање. Било је и скривања ша, леђа, али и то прође.

Спустили смо се доле по врло стрмом терену, успут су начишени још неки снимци и брзо стигосмо у подножје. Неко од другова је нашао гуштера и поче да плаши колегинице. Можда је то и младост или најобичнија неозбиљност. Журили смо сада за Карловце, jep иам воз ускоро полази. У возу смо тек осетили колико смо уморни. Већина је дремала, док су неки, ипак, ревносно певали. Ускоро се указаше светла Београда. Б. В.

Панорама Карловаца

Ортодонтија

Пре неколико месеци код шефа Ортодонтске клинике Стоматолошког факултета, професор др Бикара, ушла је седамнаестогодишња девојка. Стидљиво и са сметшама у изговору (доња и горња вилица чудно су јој искривљене, а зуби израсли без икаква реда) говорила је: Чула је од једне колегинице да на овој Клиници професор др Бикар може да исправи вилицу и зубе довести у ред... она би то радо хтела... јер њене друтаржде... а овако је јако незгодно... Професору др Бикару и студентима стомато логије пете године, који вежбају на овој Клиници, није морала дуто да објашњава. Схва-

тили су је, Млада девојка услед физичких недостатака нелатодно се осећа у друштоу. Али, професор др Бикар објашњавао јестуде« тима, то све још није ггримарно. Такав оргаи за жвакање (како то кажу стручњаци) ве функционише нормално. То проузрокује болест зуба, а ширењем инфективних жаришта утиче на оболење срца, живчаног система... Одмах су приступили послу. Систематски и стрпљнво радили су свакодневно. Било је и привидних неуспеха и тада је требало бодрити ту девојку да истраје до краја. А данас... Уместо објашњења, професор др Бикар показује нам гипсани отисак: два правилна лука вилице са нормалним поретком зуба. Још један млад човек враћен је у друштво. Она се данас међу својим ггријатељима не осећа нелагодно... * Ово је само један исечак из рада Ортодонтске клинике. Пацијенти пристижу свакога дана. А многи од њих данас су већ излечени. Они су увек спремни да најлепше говоре о људима који су радили на њиховом здрављу. А као успомена на те бивтие пацијекте, у стакленом орману Клинике ређају се гипсани отисци нормалних вилица. Хуманост ове Клинике огледа се и у томе што она врши ове радове бесплатно свим пацијентима који затраже помоћ. А студеити обучавају се овом послу, који до рата код нас није обављан, да би га након дипломирања наотавили на својим местима. М. Ђ.

На часу стомато-хирургије

Некад и сад Било је то уочи 1 маја

НА ГЛАВНОМ улазу Хсхничке велике школе као и обично тога дана размимоилазили су се студенти шест фзкултета. Изгледа нико од студената нмје мислио на историЈу овога улаза. Ни сгуденти из најстарије генерације, коЈи сс налазе на овој школи, нису помишљали да се на овом вратима скоро пре две деценије одиграо велики окршај догађај. Али то ниЈе заборавио стари послужитељ Маро. Изгледало је као да је Маро тога дана сведок тих окршаја, хтео да саопшти многима. Ок је, зато вребао сваку прилику. Хтео је да им каже о улазу, о бомби, о барикадама, о радијаторима из велике сале и полумртвом младићу у н,ој. Али, шта, млади су они. Ни послератне генерације нема више овде. Ови младићи, откуда би они могли да знају сада шта се догодило на данашњи дан. у овој великој сали, у којој Је вечерас засвирао џез, а по лепо углађеном паркету почели да се врте парови. IДез Је иепрестано свирао. Младићи и девојке су били задовољни. Прибијени једно уз друго напуштали су салу и на степеницама на чувеним мермернии наслонима у ходиику скоро сасвим тихо, али задовољно, разговарали су. А Маро, стари послужитељ чекао Је да цез умукне да се испразви сала, увуче кључ у средња врата и затвори их. Али и поред тога што Је џез труба непрестано мамила да се игра, Маро ниЈе био сам. Окупљен групон веселих младића који су пушили у ходнику, почео Је... Прошла Је једна децеаија и ево већ је и друга откако су ова врата била барикада. Догодило се то 1336 год. баш уочи 1 иаја. Бајонети нису помогли. Бомба Је експлодирала и жандарми су поЈурили ето баш до овог дивиог мермерног прилаза. Алм убрзо еу били спречени. Парчад радиатора из ове сале летеле су за њима. и поново барикада на улазу. А ова сала, где се сада тако весело плеше, била Је место одакле су они били нападани. Убрзо Је она остала лразна. Радиатори су искидани, а зндови су почели да се руше. Вадила се цигла. Одатле је почело страховмто бомбардовање. Али убрзо куршум је зафијукао и ху на поду лежао је полумртав Драгојло Митић студент овог факултета. А сада, погледаЈте како Је она дивна, како лепо изгледа, како је уређена uao да њени змдови не знају више за окршаје који су се одиграли овде. У њоЈ he и даље трубити џез. Овде ће се отворити фестивал и смењиваће се ва њеној позорници неколико дана групе шест факултета Техничке велике школе. Д. П.

Spoj 10

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 3