Студент

Ко први девојци, оном и девојка

СКЛАПАЈУ. ЧЕКАЋУ ВАС СУТРА У СЕДАМ У ПАСАЖУ.

Вече је предпразнично. Субота! И много звезда на небу овом нашем београдском. Iного жеља у срцима нашнм два десет и неколико годншњим; и тако мало динара у џеповима нашим студентским. Кренули смо од кућа у ноћ; и ако нисмо имали састанак са девојком, па ако смо га и имали, питамо се: Куда. Већина путева у мрзлинама овим децембарским, воде у бучна окровишта, где свирају џезови трећег разреда (јер ми их у Београду прворазредних још увеи нажалост немамо) где се траже или не траже црвени индекси и где расцвале поднарасле шипарице из виших разреда средњошколскнх уживају кад их студенти бирају. Циче точкови и кочнице тролејбуске. Теразије. Корзо. Понека светлећа реклама. И живе на термометрима дубоко доле склизнуле. Како је пријатно имати ТТ карЈу (али нећемо изгледа за дуго) l бар четрдесет динара, па доклизати са Вождовца, Чукарице и Булбулдера, овамо у центар... па право у... ...У Студентски клуб... пардон... Индекс Бар...

Палата „20 октобар" сутерен десно... И у ред... јср је већ играика овде „најотменија", може се поднети мало неотменога гу-

рања, бар док се не испупн нумерус клаузус, а онда тачка. Индексе молим, спремите... Допире глас иза решетака, које

шаптава вратару: „Оне две пропусти“... Разиграва ми се од некуд саeedT, па питам: „А ко би биле као те две? Одговор је хладнокрван: „То су фолклорке КУД-а. Па какве то везе има? Човече, ове игранке приређује КУД „Бранко Крсмановић“, па морамо ваљда пустити своје чланове. А колико имате чланова? 330. Дивота! Свега толико| На благајни узимају карте новинари из „Борбе“, чак и Петар Стевчић... Да нисте и ви дошли да пишете? Не, ми смо приватно. Сними богати, брзо ону сцену са чашом. Флеш је синуо. Није вино часна реч малина је саопштава збуњено снимљена фармацеуткиња „скром но“ налакћена на бифе. Када би се писале хронике ових наших игранки, онда би се морало забележити да у сали постоји обично неколико девојака, које зову: „Мис ове вечери“. До њнх је тешко допрети, још теже заиграти, јер опседнуте су устремљсним „кандидатима“. Овде дословно важи она народна; „Ко први девојци, оном и девојка!“ Наставимо у стилу хроника; Џез свира нешто неодређено, али то није важно. Него да следимо један анонимни пар. Двојс непознатих играју зането. Они чују само ритам промукле музике и својих немирних дамара и виде само једно друго ако су на пристојној раздаљини, или се уопште не виде ако су им образи приљубљени... И ето, то је субота увече, нашег студента и студенткиње или гимназијалке наше, београдске, свакидашње... А теме разговора су спонтане и практичне: Моје име је... А ваше?.. Бсба... рецимо. Прва рунда је отсвирана, и у другој он постаје „агресивниш“ Да ли би хтели ла се нађемо? У биоскоп да идемо например...!?!?!?!? Имате ли телефон?.. Који број?.. Свиђају ми се ваше очи!!! Оставимо их нека уговарају... нису они једини... Хеј ви пишете за Стулент; miтајте организаторе' зашто улазниue не стају три банке, него четири!? Питали смо, и благајник КУД „Бранко Крсмановић“, набацио је масиван аргумент: ...„Индекс бар“ вади из буле Академско Нозориште... деко.ри и костими су врло скупи, неко мора покривати дефицит, зато је четири банке. Па да платимо онда, ако је зато! Бубњеви! Туш! Танго! Другарице бирају! Свега једном. у току целог вечера. Ето напишите то, свакако. каже група девојака незадовољне смо... Каква је то равно-

потсећају на чекаоницу Инфектив не клинике. Само још кад би викнуо: „Средина, помери мало напред, човеку би се учинило да се вози ка некој магловитој станици... Среће, чега ли... Гвоздена врата су два јака „кључара" отшкринула, и сада с$ провлачимо кроз „чистилиште“. Застој: „Натраг... Опет фолираш, показујеш ми празне корицс оД индекса!" „Студент сам, мајке ми. Кидај, немаш ни осамнаест година. Малолетан си.“ А што пушташ ове кад су и оне... Оне су девојке. А доле је оскудица... Пролази талас играча и играчица лоред прве „страже“, а доле на благајни дијалози су у крешченду: „Ма нећу остати бога ми, само да видим како изгледа, ево индекс у залогу“... Не може такво је наређење. Али строги глас благајника апсолвента ТВШ мало после прелазн у тихи декрешчендо, када до-

ИНДЕКСЕ МОЛИМ ПОКАЖИТЕ ИНДЕКС БАР ВАДИ ИЗ БУЛЕ АКАДЕМСКО ПОЗОРИШТЕ т- „ОНЕ ДВЕ ПРОПУСТИ!* ТРИ СТОТИНЕ ЧЛАНОВА УЛАЗИ БЕСПЛАТНО КАДА БИ СЕ ПИСАЛЕ ХРОНИКЕ „МИС ОВЕ ВЕЧЕРИ“ „КОЈИ ВАМ ЈЕ БРОЈ ТЕЛЕФОНА“? ОБРАЗ УЗ ОБРАЗ! СТУДЕИТКИЊЕ ЖЕЛЕ РАВНОПРАВНО БИРАЊЕ НОВА ПОЗНАНСТВА БРЗО СЕ

правност. По нас долази, или н« долази ко хоће од мушкараца, као да смо ми овде неки објекти за играње... то делује понижавајуће! Зашто и мушкарци не би били „објекти 44 каже ратоборно једна плавуша например дође неко по мене, а ја велим; „Извините, али баш сам кренула по другог да играм, и тачка, шта ту има!? Нисмо ми буле. Ово је универзитетска игранка. Нека се уведе стално мешовито бирање. Нека социјалистички принцип, равноправности жена продре и у овај део забавног живота! Мислим да оне имају право. И да би се ту могло нешто Учинити, свакако учинити. А сада, шта још да забележимо, Да снимимо оне мушкарце, што седе на столицама и дремају, они су овде вишак. Не вреди каже фоторепортер, на слици ће изгледати као дл су на конференцији. Онда ове што стоје и добацују. Ни они нису интересантни, али да чујемо шта говоре; Пази бре оно двоје ,како су се стисли, она га гледа избезумљено, као да су у Кошутњаку. А он је држи нежно као 44

Него ово пише, због атмосфере. Можемо ићи, десет је. Капуте вам додаје гардеробер студент ВПШ. А горе на вратима, још увек гужва. Иеартикулисани гласови: Пустите нас онолико колико их изађе. Има протекције. Ја ћу ово у „Студенту" да напишем. Ајде једно звиждање да падне. Навали на прата кад ови излазе... Ако све пустимо доле вели дежурнн гужва ће бити још неподношљивија. То су они који обилазе редом све нгранке да би ушли бесплатно. Гвоздена врата су се отшкринула, па опет затворила. Напољу нас је дочекала, децембарска хладноћа Балканске улице. Умрло је још једко озвучено вече рекао би неки поета. А поред нас у тмини хаустора, двоје доскора, непознатих новоупознатих можда, дошаптавају се: „Чскаћу вас сутра у седам у пасажу... Сигурно Сигурно! ,

МАРИНКО МРЂАНОВ

Навали на врата кад ови излазе...

судећи по њеном осмеху они се нису упознали хек вечерас...

ЗАБАВА, ГДЕ И КАКО

Један мој познаник, иначе студент Филозофског факултета, испричао ми je малу занимљивост доживљену приликом путоваља за Загреб. Ја нећу улазити у све интимности ове исповести из разлога које не наводим, али ћу саопштити детаљ интересантан утолико што баца светлост или сенку, ако вам се тако више допада, на нека питања наших односа прецизније начина на који се они формирају. . . . Еле, сместио се он тзј мој познаннк (Да ли ми је друг или пријатељ то вам засад не могу рећи, јер дискусија о другарству, приЈ*атељтсву, љубави и браку ј’ош није завршена зато га једноставно и непогрешиво називам: познаником) у купе II класе. у коме се, поред њега. нашла и једна привлачна женска особа. Кад j‘e ушао она му је у знаку поздрава упутила мало љубазности погледом, мало осмехом и осталим реквизитима женске привлачности. Он је био изненађсн и узбуђен у исто време, али као „светски“ човек убрзо се снашао. Ван сваке сумње, био је то оригиналан младић. Није повео разговор стереотипним питањима: одакле путуЈ*ете, где идете, шта сте по занимању, те ако буде студенткиња онда до бесвести исцрпљују баналне теме: година студија, стипендија, испнти, срсд ња оцена, програм и план... Али ето.случајем неким није успео да до краја превазиђе оквире своје средине (извините на сувопарности израза опет утицај средине) те на песрећу почео се интересовати за њене генералије. И. веровали илп не, sгстановило5 гстановило се да o6oj‘e студирају исту групу и да су всћ четири године заједно на факултету... Девој'ка се враголасто смешкала (оиа j’e њега познавала, j'ep j'e дискутовао на разним састанцима, па кад се да оп њу не познаје није му то рекла све док nnj'e почео да се интересује њеиим личним поддцима), а весели сапутник тупо је гледао у врхове њених ципела. Кад смо се растали он j'e додао: „Тако је то кад се људи познају само са званичних састанака. Није чудо што су наша познанства Ј'еднострана и површна. Отада више не употребљавам оне речи ,пасиван“ и ~активан“ којим се кроз форму неписаних правила одржава инерција у изразу, и не само у изразу, с жељом или без жеље да се, по унапред оформљеним шемама, направе оквири за сваког, а да не вреде нн за ког. А то се не би дешавало да се дубље познајемо, да стварније живнмо у својој средини ..“ Ако се неком прохте да у ово зимско доба чује предавање десетине плаката упутиће ra на разне стране. И добро је што је тако. Али нађе се неко вече кад нам се не иде ни на предавање, ни у биоскоп, ни у позориште (ово последње не зависи само од добре воље). И тад се подиже ревер од капута, на чело набија шешир уколико га имамо и немирним кораком упућуЈ'у мисли и покрети ка Теразијама остајући и даље под знаком питања: а где провести вече? И тако настане двочасовно тамо-амо... Нађе ли се у џепу неколикп банки, „Триглав" ће бити преблаго место наше! смирења. А нај'чешће овлада носталгиј'а за толико вољеним креветима, не мари што у овом семестру нису намештани, ваљда ће и њима доћи нова година, те, задеси ли се погодно друштванце. затим мало угља и дрва уз „светлост меку“ не гине партија табланета, а понеко ~шале“ ради и на покер окрене, а понеко (шта ћете такав j’e живот) остане и без свог кревета најрођеинјег а да се не опамети

већ окупља Друштво и ~радња ради . Све се то дешава у ову сушну зиму 1953. Кажу да је и лани било сличних случајева! Има и таквих весељака, који све слободно време проведу у ћаскању (какво уживањеј) о последњим крикозима модних чизмица, машни на којима је надртан цео зоолошки врт од слона до јастреба једино је шипанзо изостављен. о малим љубавиим сиенама, о „кибицован>у“ и „кужењу испод ока у трамвају или тролејбусу. А на некој конфсренцији све се то назове малограђанштином, на идућој паланачким иживљавањем, а на оној што дође после ње бапским оговарањем...

Опростите, умало нс заборавих да суботом и недељом сваки студент може провести „удобно“ своје сате на реномираним игранкама у доmv „М Ђилас“ Буде лн каквог миловања столицом, песницом, флашом пј г ном или празном посетилац нека је спокојан да то није ни првн ни последњи пут. Прнсуствовао сам и таквим скуповима које су назвали другарским вечерима. У другарство не дирам, али мора се напоменути атмосфера је понегде била до те мере некултурна да се падобранац нмајући за коорлинате време и простор не би умео снаћи, сем ако би га неки млаз соде упозорио на потребу да се ипак распита. На једној забави ове врсте окупило се нас десетак и лумповању не би било краја да није дошао крај новцу. Експлозија жеља за весељем је велика и претерано бучна. Пошто се организатори нису постарали да обезбеде колико-толико пријатну забаву ми смо били упућени сами себи и вину. Нисам припадник никакве трезвењачке секте. али сам се одмах запитао: зар се ми заиста не умемо веселити док нам „винце не удари у лице“ и не самтз у лпце... Зашто су могућности нашег ширег и дубљег упознавања овде у Београду (о томе се иначе дискутује у светским размерама) тако оскудно искоришћене? Колективне посете, краhe екскурзије, забавне вечери и други слични облици заступљени су крајње недовољно и неумешно на многим факултетима. И, у многострукости тих захтева издваја се потреба за студентским клубом, у коме би студенти могли најрационалније проводити своје слободно «реме. Не мислим да би тиме били решени сви проблеми. овог комплексног питања, али је чињеннца ла би се многи сати проведени у креветима, на Теразијама или -код „Триглава" могли употребити куд и камо паметније.

Гојко МИЛЕТИЋ

sludent

Од броја — у наставиима УКан Пол Сарто Кеђу зу!чанмц'ша (L’ angrenage) филмски сценар^о