Студент

АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ: ..ВЕЛИКА ДЕЛА“

СНАЖНИ КЊИЖЕВНИ ДОШЉАК

Прош.пе годттае домаћа кљижевна жетва обавила се месеца новембра, када jž црвено лишће као нечујни пророк скретало поглед на обилне кншжарске излоге Тај лепи посао, тај берићетни спој писаца и читалаца, доживели смо ових дана у снежни сумрак године. Давичо нам је даровао још Једну зрењанинску искру. Михајло Лалић се усидрио на лирском роману, а књижевни дошљак Антоније Исаковић сакупио је своје прве приповетке. И дабоме, имао је шт* ■ сакупити.

Блиставо је свако оно почетни- ] штво које прво доживи унутрашњу зрелост, а затим се чврсто, хомогено и крепко преточи на хартију. И једно и друго, у једној тра- ' галачкој тишини, учинио је Исако- . вић који је прошао кроз рат са , широко отвореним чулима и стекао и оно шесто кшижевно, рент- . генско. „Рат је тема за борца“ писао је један словеначки приповедач. Али рат је и накован. за повишено дисаше уметничког дара. Ту нису преимућствена искуства, но читав дубоки садржај и поред н»их, читава осећајна дружба ратника. Исаковић је ушао у кшижевност у тренутку када је започело ново тематско поглавље и када је извршена једна психолошка припрема. У шеговој полазној прози наилазимо на поуздање једног приповедачког духа који је осетио сву напрегнз’тост живљења младих ратника, скојеваца, Гавроша наших планина. Сви ти млади јунаци знали су за далеко сунце, али су носилн његов траг у очима, сви они нису били наоружани пиони него висока предигра и игра мишљења и храбрости. Волничарка Бранка (~Кроз грање небо“) вршњакиња је по срцу Бојани, тананој Ћосићевој болничарки. То су кратко али смноно извајани ликови који се неће гурати да би се нашли у живофрескном круry цанкарских и кочићевских девојака. Млади аутор је са поверењем у кратку реченицу, са смислом за једноставну композицију која плени, отишао у дубоке зарезе партизанског живота. Он је описао и оно што се догађало „испод дијафрагме" и није се либио да каже ваљано и уметнички евеже како су „велика деца" сазревала у једном бризантном рату. Оно што се може избећи као високи естетски принос, као оправдано бекство од наше прозне траДиције, јесте Исаковићев дијалог. Збијен, кратак, али вредан и хранЛ»ив као аортин лук. То је дијалог колоне која дуто корача, а носи распевану шеву у себи и изнад себе, дијалог рањеника који брзо дуго размишља а мало казуЈе. Матично делују диЈалози у приповеткажа „ЈСроз грање небо*. „Две ноћи у једном дану", „Кашика“, „Вече*. Домаћи читалац he са поверењем склогшти ове корице. Он ће еа )едном активном жеђи доживети братимљење са тим србијански честим али поЈединачно узрелим ликоошаа.

Има ту доста подсадржаја, ттсихолошког обил.а, чврсте фактуре, али и извесних убрзаних, натуралисгички сведених страница. Ми волимо да верујемо да he се Исадовићево перо и даље позлаћивати

Са П међународне фото-изложве

Још Једна смиона влат потрудила се да нађе место на нашим књижевним плантажама. И да коначно одбаци све премисе црнобелог и једноликог .убогог реалиама да би показала како реалистинке димензиЈе расту и како их само прави дарови воде на лепи производни пут.

'Милссав МАРКОВИЂ

Доба челжка

U SENCI MEDJUNARODNE FOTO-IZLOŽBE

Mladi kolektiv foto- amaterekog kluba, studentskog doma »Zvezdara«, koji broji nešto manje od šezdeset članova, priredio je povodom dana JNA, izložbu radova svoga članstva. Izloženo je nekoliko desetina radova koji u većini slučajeva ne prelaze granice prosečnosti. Nije teško izdvojiti bolje radove, jer ih ima svega nekoliko. Rad »Ogiedalo« (autor; Stojanović Radica), snim Ijen svetlošču veđrog dana. prikazuje besprekoran odraz skupine drveća, oblaka i kandelabra na idealno zaravnjenoj površini vode; prikazan zaista umetnički, pruža u svom skromnom načinu prikazivanja, masu đetalja, besprekomu dubinu, odličnu tehniku rada što sve čini ovo delo možda vanrednim. Interesantni kontrasti jarkih boja suncem zažarenog kamena neke rive, od oštre tamne senke palmovog lišća, čine rad; »U senci palme«, (Autor: Jugin Milivoj), zaista originalnim. »Stara vodenica«, rad Lovrič Uglješe je mali doživljaj. Stara rastočena. napuštena vodenica, prikazana tamnim koloritom, mračne pozadine borove šuше. snimljena iz možda malo neobičnog ugla, što je i izdvaja, pored ostalih kvaliteta, od banalnog dokumentarisanja, dočarava gledaocu osećaj prolaznosti, usamljenosti, sa notom mistike koja je korektna. Takvi i slični radovi se nametIjivo izđvajaju. U poređenju sa prošlogodišnjom, sadašnja izdožba ovog kluba je slabija.

Прва дискусија; Космичке теме

СЕНЦИ

Овај дво нм;горот тгалагања отнрилике личи на један добар теоретски рад из предратних Недељних илустрација и покојна Мирјам би биша неизмерно захвална једшш „златном младићу" који није као остала младеж безбрижан, већ озбиљно схвата проблеме који су вам најважнији у животу. Теоретичара брака прекидају аплаузом. Неко виче: „Нећемо да елушамо предаван>е“. „Ја имам своју концепцију* одговара он. »То }е мирјамовстсо наклапан»е*. Многе девојке протестују: пустите човека нека говори. Један колета пита: „Откуд ти та академска висина?" (По његовом мишљсн.у, изгледа, да ту академску висину треба тражити на конференцији предузеКа -за промет воћем или говрћем „Војводина”). Исти дискутант даље апелује „да ее сетимо наших љубавних авантура из доба пре брака". И на крају поставља питање да ли је неморално ако жена живи пре брака. По његовом мишљењу није. Питање зашто? „Општење је кориено е медицинског становишта*. Један висок младић затим захтева да се говори о моралу. Њета

интересује шта he да ради еа женом ако га у браку буде варала. Он пита да ли је брачно неверство неморално? Први дискутант понавлл ииЈе. Други један да сматра да се не може одговорити строго рационалним критеријумом, већ моралним осећањем. Боксер Костић пита; „Добро, сви ви причате о моралу. Али шта Је морал? А шта неморал?" Сад се опет многи чуде. Неки сматрају, па боже мој, сви ми знамо да морал не значи морати. Сад опет излази један дискутант. Н>ему унапред аплаудирају, изгледа да je познат извесном колективу. Одмах се види да тај има смисла за ефекте. Наглашено испија чашу воде. „Сад ћеш да чујеш" неко каже. Очекујемо бомбу. Међутим, иикаква се експлозија не дешава. Он говори врло разложно. И он је изгледа против брака (ожењен је) мада не тако фронталнб. Цитира Бајрона: „Љубав при прелазу у брак доживљава исти онај стадијум, који доживљава вино кад прелази у сирће”. Идеалан брак се не може замислити, нити се може остварити потпуна хармонија.

Потребна је извесна толеранција. Наводи Бјелинског: и Не треба волети ни животињски ни идеално, треба волети људски*. Устаје Макавејев, човек који зна да у комунизму неће бити морала. Он починл да прича о свом настојнику и таман се спрема да га доведе у везу еа моралом садашн»им и будућим кад наступа трагичан моменат који претставља смрт или бар одумиран.е за све студентске састанке, дискусије и сличне ствари. То је моменат када полазе последгни аутобуси за Нови Веоград. (Може, да буде и време за ручак у мензи). Дискусија се поново одлаже. Наставак следи. Добра иницијатива Треба поздравити инициЈативу филозофа. Треба бирати теме које студенте интересују, а оне које се тичу наших свакодневних односа, нарочито у релацијама полова, љубав например, побуђују такво интересовање. Доказ је досада већ пет шест пута поновљено предаваше „Пријателлтво и љубав“ Вељка Рибара, и дискусија о моралу која би била још боље посећена да je боље објав.љена. Д. С-Н

РRО et CONTRA

Златни рез

Непримењена примењена уметност

Раскорак I Дочек Нове годиме поред свих радости доноси и тугу недужним посматрачима новогодишњих реклама. Сиромаштво духа и отсуство талента удружено са културом поручиоца накарађују излоге и огласне стубове. И то у време када у Галерији Графичког колектива водсћи београдски графичари излажу своје радове који понекад, боже мој, скандализнрају руководиоце угоститељства, шефове реклама предузећа (да ли они уопште постоје) јер не цртају пијаног госта, са црвеним носом, 41 бором на лицу и фншбајом у крагни кошуље, већ нешто друго и, будибокснама, почињу реченице, о неписмености, малим словом. Тако нам остаје да уживамо у примењеној уметности само на изложбама пошто она остаје непримењена јер и сами излагачи у својим радовима који су ових дана излепљенн по улицама показују раскорак између тежњн и остварења. Жеља нам јс да мислимо да су такви били захтеви поручиоца. Ово се односи нарочито на Сипа (неуспео плакат за добровољно давање крви који је излепљен по целој земљи) и серија Гарнћевих плаката за изложбе (које су срећом лепљене само у Београду). Па и сам плакат за изложбу ове групе графичара несрећна је мешавина између ренесансе наше средњевеков.не декорације и нејасног. 'i Зашто опет „Аполо” Издавачко предузеће „Омладина“ решило је да нас обрадује једном заиста непотребном књигом. Свака част покојном Соломону Ренаку, цењеном Ргоfesseur-y а Г Ecole du Louvre и његовнм духовитнм предавањима из лета господњег 1903; част и поштовање издавачима прве историје j-метности која је преведена на наш језик, али: зар од 1902 године до данас није написана ниједна боља књига (и подеснија) од ове, зар издавачка предузећа треба искључиво да теже згртању новца јер знају да ће „Аполо" красити снобовске библиотеке јер то је књига која већ има публику кад сви знамо да издавачка предузећа примају дотације пошто су ПРОСВЕТНЕ установе кад је тако јасно да је „Аполо“ најгоре што можемо дати читаоцу кој« жели да се образује на том пољу. Не тврдим да је „Аполо“ шуљд у литературп, не тврдим да је уопште литература. „Аполо“ је аполо. А „Омладинина" работа је аполонизација издавачке политике на пољу ликовних уметности која је најзад кренула са мртве тачке. t Друга међународна изложба фотографске уметности Ништа ново Када би морао изиети општу карактеристику ове веома посећене изложбе, рекао бих отприлике овако: „Много мора у зору, голуждравих тела, нахерених зграда, тишина пред буру и страшпо усамљених особа у овом нашем бескрајном простору. Али то је незахвалан посао. Тешко је било н приређивачима. После незаборавне изложбс на Теразијама, пде је скоро свака фотографија била мали доживљај, које је требало само некако сместити, сада су се нашли пред озбиљним ттроблемом како задржати гледаоца да за његових три банке нс оде баш сасвим ттразаи. Па су нам зачини.ти изложбу обиљем женских актова. И црне, и беле, и жутс жене. И голе, и полутоле и само мало обучене. И све то дозлабога неузбудљиво. Највтште су разочарали наши излагачи. Претпостављам да приспели: радови из иностранства нису изабрани од рсирија дотичие земље већ су их упутшги сами аутори. Па ипак ми се чини да сам у већини случајева осетио стил земље. Например, Енглези су досадни. Наши иолагачи дали су неколико несумњиво добрих и интересантних фотографија (Б. Симончић „Стаби.тност") већи број сасвим обичних и неколико сасвим неоригиналних (инг. Си.ти: ,Јlетећа 6арка“), ПортЈталци су бројио највише заступљени. Али и on воле море, рнбаре, романтични фолклор. И-пак се памти „У лсту“ од Др Алмеида н интересантан „Andate Maestozo“ оц Chagos-a. ' „Двострука незгода" (САД) доживеће стоструки устех. Немце интересују сви могући проблеми који се виде кроз објектив. ХелмЈДОво „Ујутро“ је, чтнш ми се, најбоља ствар на избожби. Индуси обилио користе фигурс као арабеске, тмурновебо и живописне ссљаке. ј Од Италијана могло сс очекивати више. „Судбина" је само же.ља а „У поверењу“ је неуверљиво, док су „Им«ресија“ и „Бескрајиост" ирилчно интересантни. Бразилијанско небо јс лобро ретуширано фигурама које стрчс, некад патетично (~Si vic pacem para Беllит“),или лажно узбудљиво „Борба са биком“), .»Ladiera acima“ се памти. ... ■ . И тако даље и тако даље. Могло би се рећк да колор. још увек вређа (изузев ж>жда неколико радова из Немачке), да је каталог страшно скутг, да смо све -то већ негде видели, и да је изаожба -на брзину уређена са нешто више среће унутра него спол»а.

Влада ФИЈГИПОВИЋ

student

7