Студент

PRO et CONTRA

„ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО "

Већ друга драматизација иа сцени Београдског драмског позоришта у овој сезоии! После иЗлоч«на и каане“ којсг драматнзује чла« куће Миња Дедић, сада је »а сцени драмаггизацнја можда најчувенијег и најллодиијег живог америчког драматичара старије генерације, Мамсвела Андерсона, који поред Елмера Рајса и недавно умрлог Јуџин О Нила пркпада старијој генерацији позоришних писаца Амернке. Њега смо донекле упознали екранизацијама његових комада у филмовима „Кеј Ларго* и „Приватни живот Елизабете и Есекса*. Овог пута једно београдско позориште које има заслугу да је после рата прво увело низ савремених писаца света, уводи Максвела Андерсона на сцену, али само његовом драматизаци}ом романа Алала Патона „Плачи вољена земљо*. Међутм, ово дело, иако нема оригиналну Андерсонову фабулу, носи сву специфичност стила поетоких драма овога писца и ону његову сталну сумњу у добро живота. Андерсон је песимист. Његове драме су сетне, а комедије сатиричне. За позориште на Црзеном крсту ово је њихова нова смелост, овог пута са добрим и лошим странама. Изабрати у истој сезони нову драматизздију са сличшш сценским проблемима кадрираних сценоких одломака, којима се визуелно прича некакав рома«, као и у „Злочину и казни", није такав сценски експеримент нитн таква позоришна тековина коју би требало поновити, а поготову не би требало утврдити као стил овог позоришта, То је мислим омелост која се не исшшћује. Оваква претстава глумцима онемогућује специфнчно глумачко стваралаштво развијања лика у току драмске радње. Прави уметнички задатак има готово сагло редитељ Соја Јовановић која је успела да сложени апарат ове претставе потчини својој редптељској замнсли. Читаво дело она режира као поетски пледоаје за црнце. То су људи богате емотивности, људи од крви и меса, који дубоко људски воле и мрзе, а који су и добри и Iоши као сви људи. Иако режија, jao ссновно, жели да нагласи нехакав општељудски алтруизам,

текст инертно тече својим неизмењеним, писаним токовима Патон Андерсона. Тај текст се доживљује као нешто мучно и тегобно и поред тога што на сцеви нема сурових облИка отворене дискриминаадиј,е. Судбина младог убице Абсолома « његовог оца, црначког пастора Стивена и самоубилачки гест иризнавања убиства из заблуде ових црнаца у белу правду и белу всру, али и остајање на хришћанској пасивности, све то прераста кз појединачне судбине, коментарима хора, у општи облик изгубљености и пасивности. То је голо заваравање да смо сви ми изгубљени на комадићу земље међу звездама. Тиме све постаје црначки вапај недоститнуте среће хришћаноког братимљења, који је идеал за који немамо средстава да га остваримо, осим да све констатујемо. Зато плачимо, вољена земљо. Све то може врло посредно бити само позив белцима да м?њају што су створили, а не црнцима да се ослобађају. Атмосфера претставе, сценографијом и музиком, нма нечег исконског и црначки патетичног, док режија ксд глуме није постигла исти степен поетичности и стилизације. Властимир Стојиљковић потврдио је таленат великом трансформацијом у односу на своје раније улоге и постао уверљнви средовечни пастор Стивен Кумало али без богатијих глумачких вибрација ни у оквиру стила ове претставе. Оно што је донео првом сценом, то је остало без продубљивања до краја комада, али још увек са испуњеним глумачким задацима. У певању црначккх арија, показао је n-'orpeда« смисао за црначки стил, поред осталих певача који су можда били и музикалнији. Сличан напор учинила је и Ксенија Јовановић која је од својих ранијих вамп-жена дошла до једне топле лирске слике нежне црикиње, поетичне почев од гласа па до пантомиме. Растислав Јовић као Абсолом није измирио лежерност са утврђеиом мизансценом. Кесценичан глас није преко рампе пренео извесне добре тренутке. Сем Михајла Викторосића, који се нз читаве масе малпх улога издваја погоћеним ликом у два-три потеза и Рада Марковића који је овог

пута из-разито испод свог нивоа, остали глумци показали су да су само средство претставе бе? специфичних глумачких задатака и да су добри толико колико могу да донесу својом појавом и квалитетом гласа. Од себе као глумци нису »ишта више могли дати.

Иако избор није најсрећнији, ова претстава је обећање да ће Београдско драмско позориште наставити репертоарску политику прихазивања наших савременика у свету и код нас.

Јосан ЋИРИЛОВ

МАКСВЕЛ АНДЕРСОН

Predavanje studenta iz Asunsiona

Misle da sam okovan i niko više ne misli, čak ni najgori čovek, ponovo da mi sudi. Ovo moje pohahano odelo i krpe pohahane i šešir pocepan daju mi izgled podrpanca i bandita. A ja znam ko sam i kad gledam kako život teče crn kao hlato tada pevam, pišem ... «

Osim ove Korea ima i jeđrm značajnu zbirku lirskih pesama koje pretstavljaju poslednje i najzrelije misli umetnikove. U ovim pesmama živi sakriven Antonijo Maćado. Naročito u pesmama posvećenim barkama prepuštenim volji rečnih' talasa kao i u stihovima u kojima piše o svima koji gladni i žedni lutaju periferijom grada, koji se nadaju da će tad-a kada јагко sunce celu zemlju oprlji dobiti kap vode. Koreu sam lično poznavao. Video sam ga kako giumi u njegovim delima. Prijateljevao sam sa članovima njegovog pozcrišta, Pratio sam njegovu borbu, gledao sam kako ga šiba bič života. Umro je prošle godine. Bio sam kod njega nekoliko dana рге. njegove smrti. Optimista kao uvek šapnuo mi

je: »Imaj nađe i vere u revoluciju, druže. Ona dolazi, dolazi...« ★ Kampos Servera, naš najsolidniji mislilac svih vremena bio je dobar prijatelj poznatog španskog antifašističkog pesnika Frederika Garsija Lorke. Njegova užarena reč pretstavlja luču koja mobiliše, i nagoveštava velike i sudbonosne događaje. Velik je kao granitni stub i značajan zbog svojih literarnih i filozofskih mlsli. Kad govorimo o Serveri. izražavamo univerzalnost jednog duha, veličinu jeđnog estete i poštenje jeđnog čoveka. Kad je 23 oktobra 1932 gođine pred palatom Lopez (palata pretseđnika republike) došlo do velikih studenlskih manifestacija, Servera je napadao diktaturu koja je tek rr.falima mitraljeza uspela da pomete trg prcd pretseđnikovom rezidencijom. Toga đana pokošeni su životi nekoliko neustrašivih heroja. Posle tih događaja Servera je uhapšen, a nešto kasnije l deportiran. Servera je upoznao život velikih gradova, gde je patio zbog socijalne nepravde u svim vidovima. Kampos Servera je bio etnolog. Njegova dela iz oblasti kultume etnologlje, iz života naših prvobltnih stanovnika od posebne su i visoke naučne vrednosti. Njegova poezija je hsrmoničnija od sveg našeg poetskog blaga. Kod Servere poezija je rezultat dubokog razmfšljanja; Servera kaže da svi koji pišu obavezno treba za sobom da ostave i neku poruku, nešto što zaslužuje pažnju čitalaca. A njegova poruka je socijalnog karaktera. Sva njegova dela zrače veličiruom, skladnošču ritma, lepotom njegovih izražajnih figura. U iednom pozivu o domovini upu ćenom prijateljima kaže: »Dođite, da vidite ovu zemlju, moju domovinu, dođite braćo naša iz svih krajeva sveta da opipate ovu bedu, dođite jednostavno đođite, bez automobila i fotografskih aparata. Iz ranjenog naličja ne-

pomičnih skeleta čućete tihi јесај, videćete ptice bez perja ...« Servera je najbolji kad peva o radniku u eksploataciji šuma, o drvoseći. Servera je najbolji, To je veliko delo koje rentgenski snima radnika, a čoveka prikazuje u svoj golotinji kapitalističke eksploatacije. To je najčitanija peoma, možda i najdubljeg socijalnog sadržaja. Kampos Servera, autor knjige »Oslobođeni pepeo« (»Ceniza redimida«) poznaje, što nije teško pretstaviti, život zatvorenifca, konfinaciju, progone i najzad, život emigranata. Poznaje, kao što vidimo, sve što je nacifašizam izmislio, čime se svi režimi koji nemaju oslonca u narodu, služe samo zato da bi se cdržali na vlasti. Njegova drama »Huan drvoseča« (Juan Hachero) doživela je izvanre<ian uspeh. Ovo delo je na pozomicu postavila poznata pozorišna gmpa Ernesta Baeza. Sadržaj ove drame izvučen je iz poeme o drvoseči o kojoj sam već govorio. U ovom đelu prifcazuje se drama seljaka koji rađi za gospodara-veleposednika, koji živi ili u Parlzu, ili u Rimu ili u Njujorku, koji ne oseća i koji nikada neće osetiti bol i stradanja jednog skromnog heroja izujeđanog ođ komaraca, iscrpljenog od gladi, heroja koji pomalo krći ogromne šume, čoveka koji prašumu pretvara u plodnu i obradivu zemlju, ostavljenog kao ptica bez gnezda, коше je sopstveha pljuvačka jeđini lek za lečenje rana na žuljevitim rukama koje ne znaju za milovanja, bol čoveka koji je izgubio svaki kontakt sa svetom. Govorio sam vam o dvojici paragvajskih pesnika i na prečac spomenuo njihov socljalni položaj. Pokazao sam kako je intelektualac moje zemlje, kao i cele Južne Amerike orijentisan na socijalne probleme.

БЕОГРАД ЕПИГОН ПАРИЗА

НA ИЗЛОЖБИ БЕОГРАДСКИХ МОТИВА

Добра је намера УЛУС-а да приређује повремене тзв. „тематске“ изложбе. Добра је и кад не успе, јер даје потстрек, а то је била жеља организатора. Шездесет радова сликара. углавном млађе сликарске генерације, иако нису пружили сведочанство Београда који настаје и Београда који нестаје свих контраста и сукоба показали су свом неумитношћу како наше сликарство (рецимо само београдско и баш ових излагача) заостаје ни мање ни више него педесет година (па и више) за временом и за Европом. Да оставимо на страну неколико радова који су или истинско интересовање за Београд као тему (Гарић: „Бео-град") или су дали минимум атмосфере (Ж. Стојсављевкћ: „Мотив са Caiße"), па и неколико радова сликарски интересантних (али без икакве везе са темом) морамо ипак рећи да изложба није пружила основно, доживљај Београда. Посетиоцу се непрестано намеће не баш давна изложба Еде Муотића и његовог доживљаја Америке. Штавише, Муртић силином свога доживлалја разголићује потпуни недостатак икаквог умет-

ничког узбуђења већине излагача, Скоро без изузетка то су фотографије кровова, ограда и кућица једнога Београда, али и Лесковца и Париза и сваког другог места. Изложена платна су само сличице из гомиле интересовања сликара за разне теме, па и за Београд, различито остварене у pasличито доба. Деривати многих стилова и праваца Париза 1900 годиие виде се на овој изложби. Боље или горе адаптираних на тему: Београд, Ова просечна изложба добро }е посећена. Откупљен је приличан број радова. Можда јс то доказ да овакво сликарство, старкнско и реалистично сасвим одговара нашој публици. Остаје да се питамо шта смо учинили за подизање нивоа публике. Не само у смислу упознавања са новијим и савременим, већ и истински вредним. Јер на овој изложби има сем сиромашних и нсобично слабих. просечних, па и почетничких радова, В. Ф.

НАДАМО СЕ НАЈБОЉЕМ

Интервју Y Тауерн-експресу између Пазове и Београда са екипом „Весне“

Метка Габриелчич и директор „Триглав филма" увгрени су да ће филм у Београду доживети наЈвећи успех. Главни јунаци и редител. филма „Весна" долутовали су уторак ујутру у Београд да присуствују београдскоЈ премијери. Наш сарадпик сачекао je љубљанске колеге глумце у Старој Пазови и у краткоЈ вожњи до Београда поставио пи неколихо пихања. Одмах cpjo дознали да Је већир-. учесиика оваЈ филм глумзчки деби и да ни Један ке мисли да ce посвети глуми као професији. Сви су студенти и гимназијалци коЈн

се спремају за своЈ будући позив и учествовање у овом филму био је за њих само мали доживљај када су играли сами себе (наравво млађе годину-две). Јуре Фурлан студент економије прича да га је редитсљ пронашао на стадиону приликом тренинга, узео му адресу и после месец дана обрео се у атељсииа и без пробних свимања. Носилац главне улоге Метка Габриелчич, студент II годиие грађевмве, нагала се такође на необичан начин у екипи „Весне". Н»у Je Франтишек Чап пронашао у чекаоници биоскопа „Унион".

Упитали смо их шта знају о снимању „Весне II“? Ако овај филм добро прође, нема разлога да не снммимо ]ош један доживљај из нашег ског живота. Интересовало вас Је да ли Је Метка Габриелчич учествовала у ' опасноЈ сцени са падобранои. ч I Место ње одговорио Је директор „Триглав филма": Метку смо чували и од наЈмање огреботине да не би довели даље снимање у опасност.

Весна Метка Гавриелчич Шта мислите како ће проКи к Весна“ у Боограду? М. габриелчич: »Не познајем добро београдску публику али очекујем успех филиа, нарочито код младих људи коЈи ће можда у понекој сцсни наћи сами себе." Директор „Триглав фнлма*> Уверен сам да ће Београд примити „Весну" Још боље него и Љубљана и Загреб, иако Је „Веспа" после „Вала на води“ наЈгледаниЈи фили у СловениЈи. Метка Габриелчич нзразила је радост што ће нмати прилике до упозна београдске колеге и колегиннце и изЈавила Је да Је срећна што иоже преко нашег листа да изрази ту радост. Весела гимназнЈалка коЈа нгра у филму Параболу, поздравила Је све другове и другарице у београдским гимназнЈама. В. Ф.

sludenl

5