Студент

МЛАДА КУЛТУРА Уз број 22

Као наговештаЈ прилинног броја слабих песама на идућим странама последњег броја „Младе културе", служи песма Boje Дарића угодно разбашкарена на почасном месту, одмах испод главе листа. Сем можда извесне популарности коју је Воја Дарић стекао у релативно дутом периоду од када објављује песме (углавном за децу), ништа не оправдава стављање песме „Очи“ на репрезентативну страну листа. Као оггравдање може да послужи само недостатак бољих иако би као таква могла да се оцени песма Мирослава Автића. За разлику од домаћих прилога, избор савремених америчких песника указуЈе на познавање америчких књижевности као и на музикалност, осећање ритма и добро познавање језика, Вере Илић. Чланак ЖивоЈина Николића обилуЈе општепознатим истинама (Уметничко стварање Је много гипкиЈе, тананије и суптилније од сваке друге делатности, или „Друштвена свест, целокупна друштвена делатност и садржина друштвеног живота, одређуЈу и сами индивидуалну свест, значи и свест стваралаца итд. (а међутим указуЈе, изузимаЈући неколико добрих запажања), на Једно веома конфузло разумевање или неразумевање уметности. Одломак из романа „После поноћи" ниЈе рекао ништа о роману изузев веома лепе слике аутора. Младена Ољаче. Као приповетка (ća<гвим би могло да се тако схвати) указује и цело време припрема не сувише уверљиви обрт са Милошем. Психолошком кснфликту оригинално замишљени Вукмир у приповетци делуЈе као скица карактера, сувише испричаног, а не доживљеног и стварног кроз догађа Је. Веома Је добро, инвентивно замишљена и У овом броЈу добро вођена рубрика „Вести“. Налазећи интересантне детаље она нас обавештава о догађајима у литерарном животу света које инане не би могли да нађемо. с. с.

NASUŠNI

Opet smp bili za stolom, jedan prema drugom, a između nas su ležali hleb i glad. Moralo se što pre rešiti. Podigao sam kotaricu sa hlebom: Izvol’te kolega. Njegova ruka je za trenutak nepomično razmišljala, onda je klonula na manje parče. Dotle smo se gledali kroz hleb, a рге nego što su njegove oči potonule u tanjir, uhvatio sam jedan njihov trenutak i negto bezimeno i strašno je prostrujalo kroz mene. Shvatio sam: on će da umre. Od dva tri zalogaja postao sam gorko sit. Jeo sam veće parče hleba, a nisam bio gladan. Hleb je bio tako ružan. Možda sam hteo da zaplačem. Sada sam jasno shvatio: on će da umre. Neko je pobegao. Popodne i ja smo na terasi. Ja sam krlvac

Prvoljub Pejatovtć

а to је svakako zbog terase, koje kada je novembar i kada su vetrovi, silazim na ulicu da bih se zagrejao.

(Ilustracija

Mome Markovića)

РАВИК И КАУБОЈ

Има текстовл за публику која убија времс „нсчим за читање“ без обзира шта је то. Друга врста књига намењених широкој' потрошњи, садржи књижевне вредности у траговима (»Триумфална капија") те јс зато и не можемо назвати чистим шундом, у велиkoim броју случајсва пуца на у извесној мери образовану публику са лепим мишљењем о својој умсткичкој култури која, читајући их, мисли да у рукама држи литературу високог стила. У последње зрсме тажва штива створила су код своје публике једну врсту сентименталности коју бисмо радо назвали физиолошком. Та се сентименталност састоји у конвенционалној несентЈшенталности, у храбром и актуелном одбацивању осећајности и мекуштва прве половине прошлога века. обично спада ново. пробитачно поштење, „реално“ схватање љубави итд. Напис Томислава Кетига је за нас врло интересантан докумшт за такво стање и поред дечачких безобразлука којима се, наравно, нс мислимо бавигн. И једино то. Познато нам је да је слушкињи милијс чнтаље принчевоких авантура » од oratca свог животарења. С друге стране, свесни смо н чињенице да „Триумфална капмја“ и друге помодне књиге спадају и у најчитаније. Сматрали смо да се, поред осталог, првом појавом можц обЈ’аснити друга и илустровали смо то одлично запаженим детаљом у Хемцнгвејевој „Престоници свта“, те нам је несхватљиво што је Кетиг, цако је очигледно није чита,о, велнкодуишо али неумесно брани од нас. Роман

„За ким звона звоне“ је још чудније' дошао на наш „сснзаиионалистички“ ражањ. Једино би објашњење било у томе да смо, увредивши „Триумфалну Kaniij'y“, увредили свс велнке романе света. Захтев да се Равик, зато што је антинациста. не поредн са каубојем 1 ) заслужује. иако је апсурдан, веhy пажњу него што се претпоставља, пошто има широк утпцај. Сваки ј‘унак шунда борп се на странн, на одређен начин схваћеног, „добра“ и он и добро узај‘амно се потпомажу у приближавању публици. Коришће, ње добра за протурање без. животних и ограннчених јунака 2 ) спушта литерарну вредност ових књига врло ииоко. Чињсница да се симпатичним (свеједно како) херојима популарише и добро, даје им извесно оправдање, па чак и прво место у забави читалаца. Штавишс, при садашњем стању ствари, шунд и помодна књижевиост могу да се схвате и као потреба под да не потстичу рђаве нагоне код читалаца. Може се чак, ма како то јсретички изгледало, говорити и о њиховој

педагошкој користи. Смешно је само трпати их у npabv књнжевност. Жао иа.м је што одговор на наш првн чланак не даје повода за Иоле озбиљније расправљање. Кад неко говорп о чланку коме ви наслов није разумео, дискусија с њим личн на играње поквареног телефона. Ако се та опростива неспособност потенцира до злонцмерног извртања и подметања, случај је скоро безнадежан. Треба само погледати како нам је неспретно, а ипак симптоматично пришнван чак и фашизам, па да се изгуби вера у нску поштену сврху у овој полемици.

В. ДИМИТРИЈЕВИЋ С СЕЛЕНИЋ

Ј ) Схватили смо поређење са каубојем као унижавајуђе за Равика, поцјто Је но критичар то тако желео. Ми, међутим, не видимо да каубој претставл,а борца за зло и не кријемо да знамо за кубоје животније од Равика. s ) tte може се имати ништа против тих јунака као да оу живе личности. Они су Једноставно лишени уверљивости, тешко их Је замисдити.

Književni skup na Pozorišnoj akademiji

Pečetništvo koje smo u poznali na Akademlji prošlog četvrtka nalazl se,i pokušajima i realizacijama, izvan već stečenih i skrečenih okvira ostalih fakulteta i omladlnsklh publikacija. Covek se ne mora odviše oduševlti bujicom etihova koje Je, možda i nepripremljen slušao, pa ipak je često opkoljen mišlju da se našao na matićevski magičnoj

Bagdali, u nizu sanjarija i frenezija koje su ipak posebne 1 mladićski praskavlje. Poezija akademaca je misaono pothranjena, snabdevena potsadržajem, bogata je simultanim sllkama 1 sva u na poru da razjasni sećanja i da ih doista ućlni jasnim. Ne zato što su stručno upućeni na dramatu|-oju i njene veštine, ne zato što se trude da materljom ovladaju celokupnošću uma, početnicl sa ove škote su uspell da ustroje unutrašnji napon, unutrašnju dramu i da je održe svesno srezanim izrazom. Jeđnom re čju, naišli smo na početnlštvo krepkih pokušaja i durašnog ukusa. Ove večerl svoje novije гаđove čltali su Arsa Jovanović, Đorđe Đurđević i Gradimir Mlrković. Blago grčenje mailh prilika u velikom građu, ponos Sto se imaju vedre oči i što se njlma tražl mlsleni epiđerm đetinjstva to je vlaknastl sadržaj stihova Arse Jovanovića na koje treba skrenuti pažnju već i i zbog lagodnog uverenja da naš književnl pođmlađak raste i u tihim ulicama.

М. MIRKOVIC

Ulica

'Treba li nečeg da hude nek bude holn manje i reči što traže uzalud pritoku nade. Srce je naručje dana i san pod strehom ranjen, oko što misli i tepa. Dve usne noč ukrade. Preboleo sam, mladosii, i sebe na kraju pesme ... Pružim li ruke da teku svojim tokom ja znam po priči što šumi uho da ne smem skinuti s viđenja zgaženih dana okov. Pod dovratkom večeri vetar me beo skrši... ... Ulicom koje nema neko me opet vodi. Postajem zvučan za oknom smeh u zeni. Neka mi prsti kiša zabole kao dodir! Nasloni ruke i čekaj povratak moj u meni.

Aleksandar RISTOVIČ

IZLOŽBA LAVIRANIH CRTEŽA

LAZARA VOZAREVIĆA

LAZAR VOZAREVIC

Ukoliko je tačna konstatacija da savremeno, mcxlerno slikarstvo (između ostalog) ne servira objekt, već ideju, da ne pruža samo izgled već nagoni na razmišljanje onda je (a ne samo zbog toga) slikarstvo Laze Vozarevića moderno i savremeno. Njegova treća samostalna izložba ostaće verovatno neposećena. Polumraćne prostorije Kluba književnika nisu baš najpodesnije mesto za izlaganje slika, bar za širu publiku. Sale su pretrpane foteljama, u njima se sedi, pije i priča i svaki posetilac sa ulice oseća se u najmanju ruku kao uljez koji se neprestano čege o nečije glave i silom prilika sluga razgovore ugodne narodaf-književnog. A Vozarevićeva izložba je distrakcija koju treba videti. Vozarević je ličnost koja nam je potrebna. Njegpve slike su ono što često ne viđamo. Izloženi lavirani crteži pokazuju umetnika jake imaginacije. Možemo ih osuđivati i hvaliti na osnovu svojih ili opštih estetskih principa, a da uopšte ne uzdrmamo (niti pojačamo) temelje na kojima počiva ovo slikarstvo. Ležala bi i pridemba: od kolikog je značaja za nas ovaj zamišljeni svet L. Vozarevića? Da li treba da nas interesuje samo kako je on plastično ostvario taj svet ili i kakav je odnos imaginativnog sa konkretnim u tom slikarstvu koje od objektivnih činjenica sadrži u sebi ugledanje na freske iz Knososa, antičke vaze pa i naše srednjevekovno zidno slikarstvo (a ta je umetnost oduvek slikala najmanje ono što vidi) zdrav uticaj Pabla Pikasa i samim tim naravno po malo šablnoski manir kubističkog oblikovanja prostora savrgen zanat, plemenite ruke koje velikom sigumošću smanjuju sive i bele površine, zamah četkicom i potez perom. ♦ * • Na strani sam onih koji će tražiti u slikarstvu Lazara Vozarevića velike vrednosti. Koji će ц njegovom delu videti pionirski posao oslobađanja od robovanja predmetu. Izložba je pokazala L. Vozarevića kao već formiranog umetnika. savladanog zanata i sigume koncepcije, iako svi radovi nisu podjednake vrednosti. Za razliku od većine naših savremenih slikara glavna forma njegovog plastičnog izraza je crtež. Oskudna boja (ustvari cma ј siva) retko je tumač njcgove ekspresije. Ona ima skromnu ulogu opisa almosfere. Crtež, nikad preterano nervozan, iako je u dovoljnoj meri rezultat uzbuđenja, savršen je odraz složenog odgovora na brojne impulse spolja. Cini mi se da tu treba tražiti neke od vrednosti njegovog slikarstva. Јег ovi snažni odgovori, ideje, stvaraju visok zid koji deli Vozarevića od pomodne koketerije i larpurlartizma. On je stvorio svet usplahirenih figura konja i smirenih devojačkih očiju i ruku. Na njegovim portretima ostale su samo oci, krupne i duboke. Ostalo je svedeno na minimum (ali ne i apstrahovano). Na njegovim crtežima ostali su samo snovi i vizije. Stvarnost je svedena na minimum, ali nije apstrahovana. Ona je tu, na slikama, jer slike su stvarnost njegovih vizija. Prostoma snaga Vozarevićeve umetnosti ide ponekad do monumentalnog. Tu se oseća onaj daleki odjek pra-pra uzora i sasvim blizak doživljaj treće dimenzije.

V. FILIPOVIC

Devojka sa pticom

sludcn*

( PRO et CONTRA )

5