Студент

МЕЂУ ЗУПЧАНИЦИМА ( l'engrenage)

ЖАН-ПОЛ САРТР

Мратиге сцепарио ,С туае и а"

Па шта сада? упита Хелена, Жан не одговара директно Хелени. Обраћа се Лисјену. Е па баш добро, Лисјене. Етр о томе сам хтео t тобом да разговарам. Ја сам сувишна? рече Хелена увређено. Жан не примећује њено нерасположење. Он рече индиферентно; Ма не, останнте. Затнм, поново се Обраћа Лисјену; Лисјене дошао је треиутак д а се ме»а поли* тика. Плате су бедне. Ссљаци се аадужују да би издржали. Градови су слабо храњени. Ми смо у револуционарној ситуацији. За пет година, sa десет година, пружи ће се прилика. Онда више неће бити потребио радити протнв Шелхера, већ против наше сопствене владе. * Па онда? упита Лисјен. Он лупка по својии ципелама неким штапићем. Изгледа заокупљен и забринут као да зна и стрепи од онога што he доћи. Жан се узбуђује и загрева, говоређи. Хелена која је заборавила њихов малопоеђашњи инцидент слуша га, не пуштајући га из вида: И онда, треба променити тактику, рече Жан. Нећемо више штражовати. Нећемо више правити немире у фабрици. Организоваћемо један централни комитет, с а илегалном револуцконарном партијом са огранцима у свим фабоикама. Изградићемо једну машину, разумеш ли? Једну изванредну машину ко,|а ће моћи кад куцне час да покрене генеоални штрајк и подигне оружану револуцију. Бенга и Торлиц треба да дођу прекосутра да се о томе договоримо. За петиаестак дана ја ћу моћи да се вратим у град и почећу рад. Слажсш ли се? Лисјен наставља да удара по својим ципелама не, одговарајући. Жан изгледа изненађен. Он понови; Слажеш ли се? Лисјен ћути. У чему је ствар, упита Жан. Лисјен подиже главу. Он изгледа тужан и говори са оклевањем; Жане, 1a. ., ја не Morv са вама. Али, због чега, брацо? Ти знаш ао чега ће довести твој плзн? рече Лисјен. Хиљаде мртвих са једне и лруге стране. Ја... ја нећу моћи да поднесем мисао m сам одговоран за те мртве. Ја.. ја се грозим силе, Жане. Али ти си се слагао за штра?кове. Штрајкови, то Је бчо пасиван отпор. Нмкала није било мотвих. Али ипак ја сам био против заузи* мања фабрика... Жан показује град и фабрике које се назиру у даљини. Погледај, Лисјене. Тамо доле има хиљаде радника доведених у беду. Зар и они нису жртве силе? И ако се ти не бориш против н»е, зар ниси ти њен саучесник? Ја хоћу да се борим против н»е, али на свој начин. Ја ннсам човек од акције, ја пишем, Ја хоћу да је осудим својим пером. Жан се смешка, као да му је досадно. Ти нећеш да се упрљаш, јел’да? Лисјен га тужно посматра, не одговоривши. Жан се на крају обраћа Хелени; Ма реците му ви! Зар не налазите да није у праву? Хелена их посматр а обојицу, она хоће да говори, затим заћути. Она још посматра Жана, na затим се окрене прем а Лис.јеиу, окл"ваlући, Hn крају она спушта главу, и тихо рече као за себе саму: Не знам. Жан се нагло љутито диже; Ви сте будала! Он се удаљава. иежио гледа Ли л ’ен». Овај почиње да јој говори као да хоће да убеди Жана.

То је истинг. Толико сам желео да останем чист. Зат се не мсжс човек брзнити, а да се не упрља? Зар трсба пролити крв? Ја бих хтео... Ја бих хтео Да чиним оно што је право. Али шта је право? рече Хелена. Она стави своје руке на Лисјенова рамена. Тако си крхак. Жан се враћа ка њима. Умирио се и стиди се због свог напада љутнне. Седа на своје место и осмехује се Лисјеку а овај му узвраћа: Слушај. Ето, ја сам закерало. Али даћу ти један предлог. У тим стварима морају се прљати руке. Ти имаш право. Али то се мора само донекле. Па ни ја не волим силу. Ето ако бих мислио да ћу једног дана морати да имам крви до лаката... Он готово молећиво посматра Лисјена и наставља: Поћи са нама, Лисјене. Ја од тебе тражим само Једио: кад нам падне на памет да употребнмо неггра-

Превод: IL НАЈМАН ведна или крвава средства, ти ћеш бити ту да нам кажеш: „Станите!" То можеш само ти урадити, зато што си ти чист. Хелена је поново добила ироничан изглед, али је дирнута: И тако, рече она, он ће бити ваша савест? Па тако ако баш хоћете. Прихваташ ли, Лисјене? Лисјен посматра Жана као да је од нечега ослобођен: Е па онда, примам! Жан пружи руку према Лисјену изнад Хслениних колена: Онда, важи. Лисјен узима Жанову руку. Важи! Хелена, опчињена, гледа две руке које су скоро ка њенкм коленима, Лисјенова је бела, танка. крхка. Жанова чворновата и космата до чланака, са дебелим снажним прстима. Дед и твоју руку, Хелено, рече Лисјен. Хелена ппужи к стави на Жанову, а затим је нагло повуче, ухвати Лисјенову руку, па је стеже. Суд Хелена говори као за себе. Ја сам их обоје волела, али Жана сам се плашила он је био сувише тврд. његово присуство ме је уништавало. Он је то осећао, он je мислио да сам му ја кепријатељ. а како је знао да ме Лисјен воли, он о томе никада ни;е говорио. Лисјена сам волела ненсно. И прмстала сам да постанем његова жена. Навече после свадбе... Свелоченсе Хелене (Десет година раније) Сузанин мајур Сузана, Хелена, Жан и Лисјен седе поред BftTPS. То је сцена о којој нам је већ Сузана говорила, али овог пута како је види Хелена. Жан yrlpa прстимд по наслону фстеље. Хелена се диже. Она ra гледа изгубљено. Ставља му руку ка раме, али се трже, позлачи је и скоро стидљиво рече: Довиђења, Жане... Жан одговори, не дигавши главу: Довиђења. Лксјен се приближи. Он стави руку на Жаново раме. Довиђења. Жан подиже главу према Лисјену и насмеши ое. Довиђења, брацо. Сузана посматра сцену напета израза као да је у заседи. Лисјен и Хелена почињу да се пењу. Насред степеништа, Хелена се заустави паћеиичка израза: Шта ти је? упита Лисјен. Ништа. Дођи. Хелена настави да се пење; када су стигли до ходника, Лисјен заустави Хелену са осмехом, али и са неком врстом стрепње у дубини очију: Хелено, одмах ми реци: зашто ме ти волиш? Хелена се нелагодно осмехује и негодује: Хајдемо, Лисјене. Немој на степеништу. Одмах ми реаи. Хелена се смејуца, узима га за браду и каже му, као да сама себи говори: Зато што си анђео. А мени се чини да ћу моћи волети само анђеле, рече Лисјен. Обоје улазе у собу.

Илустрације: Јован ЋИРИЛОВ Сутралан ујутро Со©а Хелене и Лис Јена Хелена отсаоа врата да би изашла. Изгледа ве* оела и скоро борбена. Зове Лисјена. Хајде, дођн! Лисјен јој прилази, нелагодно му je. Знаш, нслагодно ми је да сиђем до н»их; мовек ту испада некако блесав. Тако је то по свадбама. Хелена повуче Лисјена за рук>’. Силазе низа степенице. У доњој сали очекују их Сузана и Жан смејући се; Хелена; скоро изазовно, иде испред Лчсјена, коме баш ни}е пријатно. Сузана се смеје и са триумфом пита: Како се спавало? Добро, а ти? рече Хелена. Спавгли смо заједно, рече Жан. Он се такођс смејс, али има кзазивајући и прилично тмуран израз. Лисјен )е задовољан новошћу. Смејући се, долази ка Жану: Не шалиш се? Ви... ви такође? Онда ни ми више нисмо см«*шни. Жан није испустио Хелену из вида, Ви сте нам дали идеју. Хелена ое вкше не смеје. Она посматра Жаиа некако укочено зачуђено. Сул Хглсна посматра Жана са истим чуђешем као на мајуру. Жан погнуте главе гледа између својих ногу. Хелена окреће очи ка пороти и наставља; И живот се наставио. Ми смо се врагили у град. Жан је почео да организује илегалну делатност. Постојао је Комитет. Ви сте сви за њега знали, не знајући му чланове. Из тог Комитета долазила су вам наређења и он је организовао револуцију. Жан и Лисјен су били у њему. Бепга такође. Ја такође. Била су још три друга који су мртви; Барер, Делпеш и Ланже. Састандн су се одржавали код Сузане и Жана. Једног дана кад са.м тамо одлазила с Лсјепом. Сведочензе Хелене (Осм година раније) Једна улнца / Лисјен и Хелена хсддју, држећи се за руке. Лисјен окр:не у једну попрсчну улицу. Хелена изгледа зачуђена; Куда ти то? И.г.гм састанак са Нарлијеом. Треба да ми д#несе извештај од Лубика, о јужним секцијама. Где те чека? Испред продавца цилела у Фердинмдовој улици. То је глупо, рече Хелена. Тај ћошак је познат. Знам, рече Лисјен. Бенга је утврдио тај ćaстанак. Лисјен и Хелена настављају да ходају. Испред њих један младић, који носи мали куфер у рукама, прави се да гледа излоге продавнице ципела. Са друге стране улице два човека га дискретио посматрају. Лисјен је видео та два човека. Он узима Хелену sa руку и зауставља је пред излогом продавнице иакита. Има двојица пајкана, пазе. Јеси ли сигуран. Сасвим, рече Лисјен. Требало би обавестити друшкана. У том моменту два полицајца прелазе улицу * приближују ое човеку са куферчетом. Овај их у стаклу од излога види како долазе и нагло бежи кошко га ноге носе. Један од полицајаиа пуца. Младнћ пада, испушта куфер који се отвара и одакле испадају иеке хч>тиј«.

stadent

7