Студент

ХАРМОНИЈА И ТРАЖЕЊЕ

ка нашем времену - да прескочимо младост - још су увек сами - музика за нас

Сва:-;ог четзртка дискутујемо о новмм осећајима другова са књи. жевмости.' Сваке нелеље или ког било другог дана, сретнемо на ка.лсмегдаиекмм алејама друта са мапом који нам прстију жутих од ноћн показује тек допршену играчицу, кателрплу, гомилу јабука и са којим у светлу његових боја, огкривамо поглсд у нешто, или у

ништа. Сваке године поздравимо успех фестивала музичара. Тек када се десило нешто ванредно као што је било таласањс Енрико Радић, онда је то био упут за кас да музичари живе бурно и да само оно што се прелије на странице дневника удари у наше понешто орожнале бубне опне. Не чини ли нам се да смо помало да-

леко од колега у згради сумориих ребара прислоњених уз Југословенско драмско? А они умногоме чине ритмичку и осећајну сложност будућих дана, леиара иижељера или психолога. За сада наши разговори не одјекују плодним распрама о Прокофјеву и ономе тако сродноме у свим уметностима; звучности. Отишли смо у Музичку академију и тамо се замислили над осећањем усамљености ових уметника. „ДАНАС“ У ТОНОВИМА? Платсш се бојао да би музгаса могла размекшати људе. Тај страх је преузет од неких у нашим данима. Једно доба шкргута гвожђа, ениветока и ацетилолина и мекоћа! Али како да градимо дане ових ватри, машина? Само визуелно и пипајући? Потребно је да доживимо себе у једном потпуном виду. А ми смо без поптуности само међу бојама и речима ван света тонова. ОНИ КОЈИ ЋЕ ГРАДИТИ Није случа>но што сж> први разговор повели са студентом композиције. Одмах смо били оИ овде је младићска бунтов-ност најдража особина оних који траже путевима нада и илузија. У светлим очима и понешто нервозном дрхтању усаиа будућег композитора: „Интересује нас искључиво савремено, ново у изразу. Против оних који су у паузи концерта Енрика и Радића промрсили;“ „Какве су ово све мрачне силе устремиле на музику?“ А они су овде међу нама. И изнад нас. Није мерило колико је ко про вео у клупама ,шта је све слушао, ксго само модерно („модерно" је опасна реч)...- Од нас су многи знали много и пре доласка на Академију... Онда срж: да ли сту. дентима треба дозволити самостал но иступање на концертима пре за вршетка студија? Можда би једном песнику требало забранити да штампа стихове пре дипломе? Апсурд. Можда су (глас се спустио) у питању позиције једне мањине међу водећима? Не знамо. Радимо. Тако је говорио овај можда препотентни и симпатични младић, Који је желео да остане анониман. Сетимо се: „Тома Алфонс је био добар свештеник. Учио је људе истини, био благ,. добростив и скрома«. И спаљен је у Ваљадолиду године спасења 1600“. Случајно смо се сетили, Ннје ово Ваљадолид и инквизиција. А положај „бунтовних“ је штићен од велике већиие професора академија. Ипак... „Academia Musicae Belgradensis". Стварно не знамо зашто нас је овај натпис изнад врата потсетно на палеонтологију. Ваљда зб.ог латинског и оног што смо чули о неким професорима. Али, све се то почело да топи под налетом нових утисака... Низ изванредних

тонова из дубине мрачног ходника... Кад смо отворили врата. извора запахнуо нас је савршени трилер и љутит глас: ама не узнемиравајте! „А, „Студент"! може. изволите.* Професор Никола Цвејић није одмах хтео да нам ода своје наде:“ Па... (прнметио је да у соби сви напето слушају) чујете, изађите за тренутак!" насмејао се на певаче. Онда смо чули: „Свакако Душан Поповић баритон и сопран Радмила Васовић. Недавно су они у Загребу у борби са „професионалцима" освојили друге награде. Дивно, дивно“. Из других класа? „Бисерка Цвејић ко леге Ријавеца и Марија Пијуковић Г-ђе Стаматовић. Иначе су наши вокалисти далеко јачи од Загреба и Љубљане, Будућност? Видећемо. СЕЋАЊЕ Визија девојке у црном овог пута није успела. Црне, само огромне очи а зуби широко насмејани. МожДа је томе узрок дионизиски богато сунце или несређени утисци из Париза. Сишли смо у двориште и сели на њену уобичајену клупу. Марија Пијуковић је била расположена и весела. Зато

смо почелн од ндеала. Чули смо о Маријан Андерсон, три четвртине, умњацима, жељама и скромности. О свему томе други пут. За сада „београдску алтистицу... дивног меког томбора и тд.“ облива пажња професора. Када ћемо Вас опет чути? „Деветог маја на концерту Академије," То је далеко за љубитеље! „Исувише близу за извођаче“ насмејала се. ОДГОВОРНОСТ И УСПЕХ Намрштена табла; „Ректор“ Пријатна средина младићски вмтално! ректора Миленка Живковића. Улазимо. Само пет минута? Желели смо да сазнамо нешто о конфликту између „старих“ и „но-

вих“ схватања међу професорима Академије. „То још није за јавногг али победила је струја прогреса. Овим тако савременим ћо-слом Академија је предухитрила професорске кругове свих других факултета. Даље, у разговору... „Ми сс не трудимо да стварамо модернистички већ само да маршујемо са временом. И на Западу и на Истоку данас се пробијају нови путсви, негде лакше, негде теже. Код нас, ето, на Академији неке колеге су изневериле своју младост и заступају назадна схватања... Али ипак је много взжтшји ттроблем музичког васпитања... Профвсор Живковић је то илустровао: „Имам ујака на Космају, врло је музикалан. сам прави двојнвде w свира у њих, Чуо је једном Шопена и питао ме: Шта је то? А Шопен је врло мелодичан и требало би да му је разумљиво. Није много боље ни овде у Београду. Значи никакав „модернкзам" јер ће бити више штете него користи. Али, опет не можемо публику васпитавати само масовним песмама. Опет илустрација: у Енглеокој у цркви сви певају хорале, то зву. чи величанствено и тнме се увв

почиње да схвата лодије. Тако се барем музички уз» дижу. Код нас тога није никада било, нити је потребно. Само, иора се наћи неки облик који би вршно улогу оних хорала, музичко оплемењење. Код нас морамо постепено градити музичку културу безмало од самог почетка, Велике наде полажемо у друштва пријатеља музнке, Ми ћемо образоватн екипе, даваћемо концерте на разним местима, по факултетима, радним колективима. Треба се борити за музику. Биће потребао много истрајности и плана, План, то је најважније,.. Толико смо чули од проф. Живковића чији су утицаји и схватања ванредно драгоцени за данашњу музику, Какав стил негујемо? Наш фолклор је дугим радом претвореи у солидан темељ. Мокрањац, Марииковић, Словенски. Али свакако на томе дати данашње време савременим изразом... Енрико Радић? Талентованн свакако. Лош сада јср тек после школе долази правс зрење. Нерадо говорим о својим ђацима, они знају моје мишљење... Дошло је време да изађемо из десетина очију. Да средимо утиске једном напрегнутом колективу, Да запамтимо нека имена која су се најчешће понављала после питања о талентима. Божидар Тумпеј, Јелена Петровић, Константнн Винавер. Жика Јовановић. Можда ће она ускоро битц освсжење концертних програма. Они који ће градити музичку визију нашег времена.

Драгољуб КЛВРАН

НА ЧАСУ КЛАВИРА

ХУМОРИСТИЧКО ПОЗОРИШТЕ НЕСТАШНА ПРЕТСТАВА

П р€тставс -no позориштима можда би требало ценити не по премијерама, већ по оном кз*о те позоришне вечери Изгледају кад веп добро- заЈ>у у приказивања, кад се глумци отму ц редитељу и премиЈерској публи ци на којој почива и писана и неписана критика. То је eety осведочена чињеница да су те касни;е претставе права слика једног позоришта његове уметничке дослед ности и зрелости. - Премијера „Несташног духа у Хумористичком позоришту Т-НСкана је лоста благонаклоно код критике. j‘ep у репертоарској поли тици солидно је узети дело Ноела Хауарда који је ипак нме. а и режија Мире Јраиловић гакса је да j‘e у њој очигледна намера да ова немогућа фарса не буде баш баналност и јевтини повол за смех без претензија. Приметбе cv пале разне, оштре и мање оштге, §ли све *као да су иа озбиљио место тамо где се све може мерити озбиљним позормш ним критеријумом. Али нелеље пролазе. а Хумористичко позориште се пуни својом публиком која је створила ?во-е љубимис. али не такве који би били интересантии што су из улоге v улогу нови већ што cv исти готово v свакпм месту, истииа комиино, али иевезано за конкратну ситуапију. 1 а најмање за читзв лик. А ти љубимцн рззмажени ол пу блике nocrafv несташни, па тако например Ђокипа Милатовић не може ла се олрскпе свога т ’' : c-jva (стварно ; изианрелио иогоћеног>. ггл га игра из комг ла у кпмал. тако Ла и еттглески лекар који ирони»ира нал сттритистштк"м лпутитвоти чиии то н,з na"””

ауетро-угарске војске, шеретски али ипак инфериорно, јер то је оно што је код публике једном упалило. Никола Поповић после примијере игра без икаквог днсци плинованог напора да се ослободи н последњих одјека некаквих нушићевских призвука и у гласу и у Врбанић већ неке неукусно конципиране елементе наглашава у жељи да од тога постане неки комичарски ефекат. А ове хумористичке претензије, које имај'у нешто од онога чаршиског. дорћолског начина којим се комичарски глас стиче више по кафанама него на сцени, као код чика Илиј’с, v толико су чудније што j'e Ноел Хауард духовит самп на енглески напин кроз такве вицеве о којима се праве посебни вицеви. а од којих нас раставља шири канал него што j‘e и сам Ламанш.

Јован ЋИРИЛОВ

АНКА ВРБАГОГБ И АНА КРАСОЈХВИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ ХАУАРД НОЕЛОВЕ КОМЕДИЈЕ „НЕСТАШНИ ДУХ“, ЧИЈУ ЈЕ ПРЕМИЈЕРУ У ХУмористичком ПОЗОРИШТУ (режија Мире ТраилоВИћ) КРИТИКА ДОЧЕКАЛА БЛАГОНАКЛОНО. ХОЛАНДСКИ СТУДЕНТИ ПОСЕДУЈУ БИОСКОП У АМСТЕРДАМУ

„Холандски стуленти су завришли осму годину као сопственици биоскопа. Зарада доприноси смањењу коштања студија на два гралска Акалемскеи комерии?алне организапије су се да би се створиле noтребне инвестипије и зграла са по требном биоскопском опремом. АдминистрапиЈом биосиопа управља олбор састављен од професора службеиика и заступника студената. Згра.ла у којој јс биоскоп смештен има комплетан уређај и з? друге студентске активности, такп има и мало позориште које ла>с npcTrir’-n«,

ПОСЛЕ ЧАСА: РАЗГОВОР

6

sludenl