Студент

I NJIMA MALO PREKORA

Milosav Mirković

Kod nas se više puta govorilo, jadalo i proklinjalo što bogatu bujicu književnih radova ne prati jedan ponosit i radilački red kri tičara, koji će umeti da se raduju onom što radovanje zaslužuje i hirurški čistom oštricom rezati sve što biva prolazna i opasna mrIja. Ali kad je nekoliko mladih Ijudi, udarivši glavom o zid na kome je ležala nesrećna slava za nji hove stihove i pripovetke, zaoštrilo pero i bacilo se na kritiku, niko od starijih književnih radnika nije uzeo na sebe ulogu доstopnmca i savetnika. Već dve godine taj rad tnladih stvaralaca, kome je prethodila beleška, udara svojim malenim ali zvučnim čekićem žive i nežive rude našeg književnog tečaja. Ipak, oni ne koračaju ne sazrevaju i ne uvrežuju se u naše književne brzake, тео kao svetski put n:ci obilaze tuđe i na njemu grade svoju ravnodušnost i isključivost za dorruiče književno slovo. Tako je jedna vanredna mlada grupa književnih de latnika sa ne uvek izbruše nim sočivom i skerlićevskom trezvenošću, počela da deli udarce sa više dečačke ludosti, no iskrenog i saputničkog rada. Onu veštačku podelu nekakvih starih i neodređenih mladih, onu terminološku zbr ku i sujetnu jagmu oko pravaca, delom su proizve ti i ti mladi, riife osioni ло prisebni kritičari. Naravno, njih je teško i menovati, a srećom svaki je učinio ponešto korisno i umno, potukao se га nešto što кљо zdrava vlat posto ji u našem književnom životu. Oni su übrzo podelili stajališta i različitim amalgamom prevukli svoje mačeve. A da bi što više nadvisili svoje godine, da bi napola učestvovali u ge neraciji koja je svoje početništvo krenula još pre dve decenije, mladi kritičari preskaču preko svojih vršnjaka bez krupnog ime na, ne pomažu im, no ih če kaju na svakoj okuc i sa zamkom koju prepotentno nazivaju ukusom. Neko će ironično prime titi da ukoliko mladi kriti čari manje nadziru svoje vršnjake, kovače lažnog ili životnog slova, utoliko je bolje i za jedne i za druge. Prvi bi hili oslobođeni sva

kog drhtanja i brige nad svekolikim menama mladlh pisaca, a drugi bi imali ma nje bojenih reagenasa koji, mesto mleka, mogu poturiti i tešku sumpornu kiselinu. Ali, ostaje sumnjivo pa čak i sramno da se u okviru jedne generacije prerano podiže kažiprst u vis, da se dele udarci i sa najmanjim utroškom analitičke moći spira i sitno i krupno zrnevlje na strmoj ravni početništva. Sta je Predrag Palavestra uradio га dolazeće sna ge u »Mladoj KuUuri «, Sta je uradio za tu množinu sti hova koji svetlucaju tu, pred njegovim očima? On ukazuje na aroganciju Zorana Mišića, a neobuzdano

se ч?ј mži %Som* kad počne da krstari p* poetskom dela onih intelektualnih početnika što su se približHi proplanku sna. Međutim, Zoranu Mišiću se može zameriti sa istog grebena s kojim smo bili suočeni u njegovim didaktičkim napi sima o pristrasnoj grupi mladih eliotovaca. 1 jedan i drugi hteli bi da izvedu determinaciju našeg početništva, a da se strogo zadrŽe na onom što miluje njihove uši, na onom što i h nateruju na kratkovečno impresionističko gledanje • Iza ovih imena istu slabost, istu kočopernu erudiciju ili zaposlenost oko pro blematike koju samo dotiču, pokazaše Vlatko Pavle-

tić i Petar DSadSić. Oni nc pomažu nijeđnu književnu ličnost, ni za koga se polemički пв trude, jer se kao sujetni teniser hoje da zaigraju sami iako imaju dosta osmatračkog dara i estetičke spreme. Otuda svi oni deluju starmalo i nijednog trenutka ne umeju dn pokrenu ni optimizam ni razvojne temperature, da učine nešto živahno , da u rasprave svoje unesu poštovanje га pregaoce koji im dišu u potiljak. Književna kritika nikada ne može zaohići opasnosti one književne povorke koju prati. I nikada ne može du go d a deluju ako ne usvoji lepu pouku Milana Bogdanovića: »Pisci dočaravaju život, a kritičari ga iz druge ruke tumače .«

Фармацеути прослављају

Ако би ко од студената водио хронику свог живота на факултету, странице обележене датумима од 4 11 анрила можда би биле најсадржајније. 4 аттрил. Излет на Авалу није могло да поквари ни ружно време; сакупило се шездесетак младих људи који су у природи провели, весели и разиграни, један врло леп и пријатаи одмор. 5 април. Скупљена је сва грађа за један будући Музеј фармације. Низ теглица, авана, прецизних вага, уз много фотографнја, старих уџбеника и ценовника, диплома још с краја прошлог века, поређано је укусно к хронолошки. С друге стране изложбе налази се, на читавом зиду низ фотографија које су забележиле пењаље за биљкама. лабораториоке радове, другарске скупине студената, уз неколико уметнички инвентнвних дела. Томе треба придодати и неколико скулптура које је један фармацеут-вајар изложио. Зато је и пуно похвала у књизи утисака. 6 април. Дворана је пуна. Колеге читају стручне радове, а сви их пажљиво прате. Потом је петорици бољих додељено 12.000 динара као награда. 7 апрнл. Дошли су и Загрепчани. С једне и с дру-

re стране шаховских табли, пинг-понг столова засели су, односно узели рекет у руке студенти из два rpaсе такмиче. 8 април. Погрешно је, зко мислите. да о«и који справл»ају лекове не могу да имају и естетског укуса и уметничких наклоности. Један ботанича-р-научник, професор универзитета у исто време је и познати писац. Он је својим ђацима улио в-елику веру и дао јак потстрек не само да слушају његова дела, већ и да сами, кроз литерарне дружине, пишу. Доктор Стеван Јаковљевић прочитао је некада цензуром забрашен и у најновијем издању „Смене генерације" штампан одлсхмак о студенту-илегалцу. Пријем је био срдача« и контакт са писцем професором »епосреда«. Поготову што је повео са собом и своје колеге, два песника тако драга и блиска Јанка Ђоновића, уредника књижевне рубрике „Борбе* чију песму „Мир* и Стихове из заробљеништва не може да претседник Удружеша Савеза студената Драгољуб Милеиковић, којн ми говори о свему. Не може да заборав« ки свеж утисак кога је на све оставила Десанка Мазосимовић што тахо блкско осећа са младима. 9 апрнл. Њих четири стотине седелн су у иозорншним фотељама, а потом устали и срданно пљескали Мирандолини Мкре Ступице. 10 април. И Загреггчани госга и Београђаки домаћини, ожупљени су

око радника фабрике „Пролек“ да слушају како се праве лекови које ће они предавати болесницима У руке. Контакт је успостављен. Увече се закључавају сва врата, излази се из лабораторија. скидају се бели мантили и облаче свечана одела; играће се, смејаће се онима који су дошли да их увесељавају, а које само знају преко Веселе вечери Радио Београда. И то је крај, врло леп крај једне традиционалне свечаности.

Ал. Д. Михаиловић

Рад књижевног клуба студената медицине

У среду, седмог априла, одржан је састанак књижевног клуба Медицинског факултета. Успео есеј „О љубави* читао је Мухедин Салихамиџић. После тога, млади кн>ижевник Томислав Кетиг читао је неколико својих песгмг, После литерарног дела прешло се на дискусију око уређивања клупског кута и кзложбу студеазта медицине која трсба да буде ускоро отвореиа. Тако he се и публика упознати са обимним и разноврсним радом клуба и његових чланова. 3. Ј.

Петар Гарин: Мало пародије

ГР УБА

Дајте ми трубу da вам отпевам песму грубу, ја сам чворновато dpeo то треба da сазнате прво ко не каже земљано јесте остаће груб грубијан изван песме.

Бранко В. РАДИЧЕВИЋ

IZLOŽBA KOREKTNIH CRTEŽA

T7 engleskocn semmarn (Knez Mihailova 40) otvo rena je u subotu izložba li kovnih radova studenata engleske grupe. Nažalost bez mlađih. Na četiri zida preovlađu ju olovkom brižno crtani i senčeni portreti i aktovi. Amaterski slikari na engie skoj grupi kao da zaziru od boja. (Samo s pejsažima boje su se neizbežno pojavile, i to najizrazitije nežni magličasti violet). Otkud ova dominacija ok>vke? Možda je to rezultat života u gradu na grafitno-sivom asfaltu. Ne bi li baš dodir stanovnika asvaltnih ulica sa bojama, označavao najprijatniji do gađaj. Otuda su najzapaže niji akvareli Miroslave U šaj uprkos korektne sentimentalnosti. Najbrojniji su radovi Đurđine Lazić koja је ujedno i ležeran crtač i precizni vajar. Zanimljivo

đa je uprkos mnogih crteža olovkom, Lazićeva najuverljivija baš u svom jedinom akvarelu. (Str, pokazuje da je kod slikara amatera najdragocenija oso bina smisao za boje. Ako oeećanja boje nema treba žaliti). Skoro svi radovi su oeta li u oblasti pažljivog crtanja. Šamo je bajc Duška Stojanovskog (poluakt) ski ciran sveže i pomalo poetski nemamo. Kod većine crteža u kojima se oseća napor za produbljivanjem, osetilo se otsustvo zanatskog sredstva kojim bi se crtež mogao akademski do krajčiti. A crteži u kojima je tek data kontura predmeta (јег ovo je izložba predmeta, nimalo apstrakt na) svojom vedrinom pret stavljaju simpatičan likov ni ukras. r. p.

Филм

Ове недеље 1:3

ПРИЧЕ ИЗ ПРЕДГРАЂА

Градско предузеће за приказмвање филмова пи)о баш топло препоручило својоЈ публмци екрапизациЈу пет новела амернчког Чехова стављајући их на репертоар бсоскопа као што Је “Космај" иако ово ти заслужује. Чарлс Лотоп кога емо већ научваи да гладамо као америчког банкара или енглеског краља појавио се у потпуно новом внду као баксуз-скитница Сопи, у новели ,Полицајац м хнмна* у коЈоЈ Је ностигнута права поезиЈа предграђа. Бкипа одабраних филмских стваралаца (Видмарк, Негулеско, Хатавеј .) умела Је вешто и верко да реализуЈе новеле одабране од стране Џона ШтаЈнбека и тиме обрадуЈе оне коЈи еу читали О Хенриа а оне друге претвори у љегове читаоце. ДОБРИ ВОЈНИК БУМ Шведска вариЈанта ШвеЈка остварева од стране познатог шведског комичара Нилса Попе-а под великим и очитледним утицајеи Чаплина што ипак ве засењуЈе оригиналне и нове вредности овог комичар*. Критика бездушног капларског дрнлнраља војника која води порекло од Хашека проширена Је у овом филму и на бирократске чиновничке манире коЈи прстварају човека у механнзам навијеи свакодневннм бесмисленим навикама. Као што Је то и н>егов добродушни прототип чииио и Бум ревносиим извршавањем свих претераних и бесмислених задатака извргава ове руглу. Комика неочекиваног и апсурдног, блага друштвена сатцра н лирска страдања малог неспретног човека (Чаплин), све то не без шведских националних акцената, иСПреплетени су у овом филму у приЈатну цеОну. -

МАКЛОВИЈА

Нагледали смо ce лепагх слика у мекскканскпм филмовима. У почетку је то могло чак и да одушеви. Али недостатак ма какве уметничке озбиљности, тачније, индентификовање уметничког еа мелодрамским (ово се под Једнако односи на глуму, сценариЈо и режиЈу) сврстава МакловиЈу у ред типичних мексиканских филмова са свим њиховим слабостма. Мното сомбрера, много белих и платнених вошњи, мног« без разлога гласног дијалога заЈедно са неколико еавршених снимака рибарења Још Једанпут Је довеаа београдскоЈ публици мексиканска кинопродукција. ЗАТВОР ЗА ЖЕНЕ У борби против шувда, на наивна питања „а шта Је *о шунд?“ треба показати прстом ка оваЈ филм. направљев Је вешто, тако да везује плжау к миоге „ухвати" ва узбудљивим местима с i елемеитима неореализма (неретуширана и стварност“) са социјалвои критиком наизглед. Једноставна аиалнза овога филиа показује међутим да он нема никакве уметничке идеје, те према томе сва страдања: свирепост надзорнице, лудакиња, стрељање затвореница. служс стварању голог узбуђења, ужасавању гледаоца, не несеђи никакав подтекст нимало хумано и у вимали хумане сврхе. Отуда нефункционално развијање радње и онакав краЈ: радосни сусрет оклеветаве несрећнице са богатим супругом непосредпо после трагпчног бекства и покоља затвореиица. Оваквом пе очигледио штетиом филму ниЈе било места на наотим платпима иако је комерцијално позитипан. Филм је увсзло предузеће и Фнлм" из Загреба,

studenl

7