Студент

10 GODINA OD OSLOBOĐENJA BEOGRADA

TRENUTAK ČEKAN ČETIRI GODINE

PALMOTICEVA ulica je oslo bođena devetnaestog. Oni koj su sedeli po podrumima, hrabriji po stanovima, okolnih kuća, već su se nekoliko dana gubili u manje Ш više fantastičnim nagađanjima: Nemci nadiru putem od Avale, ili, Nem ci beže putem za Avalu, Ш, Nem maca uopšte nema na putu za Avalu, bili su glasovi koji se kao mrmorenje lišća pronese od uveta do uveta svih stanovnika kuća, iako niko, i slovima niko niti je ušao niti izašao kroz prikovana vrata haustora. Vesti su ipak na neki fantastičan način dopirale, u njih se verovala u ne dostatku verodostojnih, i iščezavale su ništa manje fantastično nego što su se pojavile zajedno sa verovanjem u njihovu istinitost. Bilo bi interesantno na primeru stanovnika jedne od ovih kuća napraviti neku vrstu male psi hološke analize, s ciljem da se dokaže čovekova prilagođivost najrazličitijim okolnostima. Rđave stvari izgledaju daleko rđavije kada se na njih mesli, kada se predviđa njihov dolazak, nego kada čovek počne da ih doživIjava. Svet se više uopšte nije uzbuđivao zbog recimo nesretnog slučaja koji se desio na četvrtom spratu susedne kuće (ispričala je to jedna žena iz te kuće koja je u zatišju pretrčala ovamo da bi uzela malo vode). Naime, granata je uletela kroz prozor i poubijala sve one koji su se u tom momentu zatekli u sobi. Ova vest o pogibiji Ijudi koje su mnogi od slušalaca intimno poznavali izazvala je mnogo manje interesovanja nego one koje su veoma problematično svedočile o položa ju partizana i povlačenju Nemaca. Smrt je postala nešto što je do te mere blisko da je prestala da bude strašno. Smrt je tih dana bila tako uobičajena da se nije smatrala nesretnim slučajem nego je ostati na životu bio sretan slučaj. Konačno se saznalo nešto odre đenije. Ushićeni Ijudi iza dobro navučenih zavesa na prozorima, skačući i radujući se kao mala deca, videli su dugačku kolonu nemačkih vojnika kako se povla бе uza zidove kuća u ulici Lole Ribara. Bili su zarasli u brade i izgledali su jako umorni. Izgledali su tačno tako da su Ijudi sa puno prava, trljajuči ruke, pevušili iza zakrivenih prozora: Gotovi su, gotovi su vadili, rakiju bog zna odakle i IjubUi se čak i oni od koji se nikada ne bi moglo očekivati ovakve manifestacije unutrašnjeg doživljavanja. BUo je jako lepo tog dana ali se ništa sem toga više nije đesUo. Komentatori situacije koji su uvek znali više nego ostali (iako niko nije pomišljao kako je to moguće) i koji su bUi jako cenjeni i rado slušani ovih dana, konačno su izašli sa sleđećom pretpostavkom: Nem ci su se povukli da bi navukli Partizane i Ruse u klopku. Zatim sleđi lukav i zadovoljan smešak govomika: Ali nisu ni oni budale govori taj kao da je on u najmanju ruku taj koji je zaslužan što oni nisu »budale«. > To veče, osamnaestog oktobra, gotovo svi z kuče su sedeli u sta nu na drugom spratu. četrdeseto ro Ijudi u jednoj omanjoj sobi, koja je. prema navodima čika Ilije, jednog od najcenjenijih komentatora, bila na neki čudan način, pre dvađeset godina kada je građenA. obezbeđena nekim veoma jakim betonskim »traverzama«. kako kaže čika Ilija sa mnogo stručnosti izgovarajući ovu reč Vlasnica stana je valjda po inerciji svako veče Častila svp

Beograd је dvadesetog oktohra hiljadudevetstočetrdesetčetvrte tačno pre deset godina preživeo u jednom danu, u jednom oduševljenom, holnom, razdraganom, oheleženom uhistvima, pobedom oheleženom, u jednom danu dragom kao prvo dete, ozhiljnom kao zamišljeni srednjoškolac, velikom kao duh genija, Beograd je u jednom oktobarskom danu doživeo i svoje Rođenje i svoje Detinjstvo i svoju Zrelost. Rodila se slohoda, doživeli su razdragano detinjstvo snovi o jednoj novoj socijalističkoj domovini, zreli su postali strategiski i taktički planovi tog dana već velike, moćne, hesprekorno organizovane Narodno oslohodilačke vojske. I I ako se govori o datumima o njihovom značaju, ako se govori o pijetetu i poštovanju koje čovek treha da ima pred njima ako sve to treha da se objasni zahvalno je to učiniti na primeru 20-og oktohra. Ono što faktički pretstavlja datum malo je značajno ili sasvim heznačajno. 20 oktobar kao pretstava događaja koji su se toga dana odigrali ne znači u poređenju sa onim što se slavi mnogo. Znači nekoliko završenih operacija, nekoliko poginulih Ijudi, nekoliko osvojenih kuća. Međutim radi se o simholu ne dana i događaja koji su se odigrali u njima već o simholima pohede tačno određenih principa ideja i nastojanja. Datum postaje simhol određenog pojma i pojam 20 oktohra koji će učini'ti da se osećamo uzhuđeni deset godina posle onoga dana kada je pojam doživeo svoju zrelost pretvarajući se u stvarnost, u ono što svakog dana doživljavamo. j i

је goste kačamakom za koji su svi posetioci davali udeo u projinom brašnu. Neki su čak prčali da to ona sigumo ne bi radila kada od toga ne bi imala koristi ali što se mene tiče ja nisam sasvim spreman da poverujem u to. Tek, i tog večera su svi uzimali iz ogromnog lonca velike kutlače žutog, tvrdog, vrućeg kačamaka i nezainteresovano ga jeli, kao Ijudi kojima je poslednja briga baš ono što rade. Kao i obično, pričalo se o svemu i svačemu. Kao i obično, mislilo se samo na jedno. Starica sa četvrtog sprata, koja će kasnije, kada je već ceo Beograd bio oslobođen, da pogine od nekog šrapnela, taman se, kao i obično, potsmevala onima koji spavaju u podrumu, tvrdeći da će bog ili da ih sačuva ili da dopusti da poginu, kada neko nervozno, uzbuđeno dreknu: i Cutite! I Svi su naćulili uši. Neodoljlvo su potsećali na krdo preplašenih gazela u šumi. Cutite! Culo se još samo kako neko žvaće zaostali kačamak u ustima 1 udaljena lupnjava, kao da neko udara na prikovana vrata haustora. Na brzinu je održano savetovanje. Deca su sasvim bez razloga počela da plaču. Da И da neko siđe da otvori vrata? Ko da siđe da otvori vrata? Primio je to na sebe jedan mla dić, koji je stanovao na mansardi, i koji do tada ni po čemu nije bio poznat. Kada je bilo ocenjivanje situacije, kada se razgovaralo o tome da li je moguće da gu Nemci na avalskom drumu. on je uvek ćutao. Ali ipak svi su ga nekako rasejano voleli, zbog toga tšo je tako miran, tako dobar i tako smišljen. I Ako su do tada skupovi u veoma dobro obezbeđenoj sobi na drugom spratu, potsečali na sfca pove dečaka koji su podetinjili u svom dečije radosnom nadanju, skup se sada, čekajući na njegov povratak, pretvori u Ijude koji su naprasno postali svesni bMzine smrti i koji su se ili skamenili od užasa ili bili ravnodušni pred njom. Stara sa četvrtog sprata je čak pokbšala da priča neku priču iz svoga detinjstva, ali e brzo prestala. Na kraju se pojavio mlađič. Smešio se milo, smireno i pribra no, kao i obično. Zatim su za njim ušli neki Ijudi-bradati umornih očiju, prijazno, i svi U sobi su znali da su to partizani, all se niko nije pomerig dok mladić nije sasvim jednostavno rekao: Bili su partizani. i neodređeno pokazao na desetak Ijudi sa puškama koji su već bili u sobi. Prvi je skočo čika Ilija, Da U je dosta reći da su bili srećni, presrećni, reći da su bili ludi od sreće? Da li bi možda bilo uspešnije opisati, razdragane uzvike koji nisu ništa značili, suze i Ijub ljenje,i opisati kako je domaćica na koju se sumnjalo da zakida na projinom brašnu iznela od ne kud celu celcatu, pravu salamu? Kako su hteli da ih podave grličima od flaša u kojima je bila rakija? Partizani su brzo otišli; jedva da su nešto pojeli i popili. A ukućani su tog večra po prvi put svi, bez izuzetka spavali u svojim sobama. U podrumu nije nikoga bilo iako su granate još žešće padale oko kuče i po kući nego nrethodnih večeri. Lju di su želeb', ludo želeli da se oserriiu kao oslobođeni, kao slobodni .