Студент

naučni feljton nekoliko reči o metodi marksističke etike

zašto je etika filozovska nauka

I lako je u procesu emancipadje posebnih nauka filozofija pretrpeia veliku »kuru mršavljenja« ona ee nikada nije ođricala pretenzije da bude nauka o svetu u celini, ( o biću u njegovom totalitetu, da bude celovito, uopšteno shvatanje sveta. Površan pogled na proces nastanka i razvoja prirodnih i društvenih nauka, dao bi mogućnost da se zaključi da je proces emancipacije nauka od filozofije proces nastanka prave naučne spoznaje o svetu uopšte. Međutim, to nije tako. Posebne nauke su često sklone kao <ia hoće da se »svete« z a dugovečno »горstvo« filozofiji, da joj negiraju svako pravo na opstanak, svaki raison đ’etre pozitivizam napr. Ali su ovakvom tendencijom kop>ale sebi sarnima jamu. Celina ide uvek рге svojih delova, kako u objektivnom svetu, tako i u procesu spoznaje, a osnovnj opšti filozofski aspekt u spoznaji sveta nije prvi samo u istoriskom, već i u logičkom smislu. Posebne nauke bez filozofskog aspekta ne mogu da prouče naopštije veze u obiektivnom svetu, biće u njegovim t talnim manifestacijama. ★ A kakav je to aspckt? Kakva ie »priroda« filozcfskog stanovišta, kako je mcguće zahvatiti svet u celini, u njegovom totalitetu, učiniti ga predmetom ispitivanja? Dvojak je bio način prilaženja ovom problemu u istoriji filozofije. U racionalističkim filozofijama (Platon, Dekart, Kant, Hegel itd.) sinteza i unifikacija svih znanja vršila se posredstvom čistih đedukcija. Nezavisno od rezultata posebnih nauka istraživale su se »osnovne suštine« objektivnog sveta, »temelji svetske zgrade« i tome slično. Marks je ovu metodu oštro kritikovao kod Hegela pronašavši »tajnu spekulativne konstrukcije«. Pojmovi koji su samo u°Pšteni odraz objektivnog sveta dobijaju u ovakvim filozofijama karakter samostalnih supstancija. Nasuprot ovoi struji, u istoriji filozofije stajala ie paninduktivistička struja (Bekon, Mil), koja dostiže svoj logički završetak u pozitivističkoj filozofiji. Pozitivizam ustaje protiv svih apstraktno-deduktivističkih, apsolutnih, metafizičkih saznanja i suprostavlja im empirisku pozitivnu duktiVriu) metodu. Filozofija za pozitiviste nije nikakva apriorna osnov a posebnih nauka, već obratno. ima za svoju osnovu ove, posebne nauke, čiju si _ stematsku dopunu treba on a da pretstavlja. Filozofija treba đa objedini u celovit sistem bez protivurečnosti rezultate posebnih nauka i samo da završi njihov posao. Pozitivistička filozofija suprostavlja panđeduktivističkoj metodi, metodu u uopštavanja zajedničkih i momenata iz posebno-naučnih člnjenica. Ali i ova metođa je kako je to još Hegel pokazao s ubjektivistička-formalno logička. Rezultati ovakve generalizacije su prazne apstrakcije bez realnog sadržaja. Pojam celine sveta bez čoveka uvek ostaje prazna apstrakcija, ali čovek se ne sme uključiti u tu celinu na fojerbahovskj način samo kao »čulni predmet«, već kao konkretno opšte, najuniverzalnije biće objektivnog sveta, kao »priroda prircdne i društvene celine«. Pojam celine sveta mora da obuhvati čoveka kao stvaralačkog, svesno delatnog subjekta. A kad pojam celme sveta obuhvati čoveka na ovakav način, onda se svet pokazuje ne samo kao skup prirođnih predmeta i prircdno nužne kauzalnosti, već ima i svoju teleologiju on (svet) postaje podvrgnut nekom (umnom) smislu, dobija aktualistički, voluntaristički karakter, јег čovek mehaničкц nužnost pretvara u finalni kuzalitet fsloboduV kojim prirodncm razvoju određuje čovečanski smer. Stvarnost koju čoveik stvara (a to je jedina stvamost za njega, jedir.a stvarnost dostupna njegovom saznanju) postaje veoma složena Nije to stvamost samo kauzalno oovezanih prirodno društvenih pojava. već sadržj u sebi čovečansku meru. namere, svrhe. norme. Tako u našu ■tvarnost ulaze dvg zakonistosti; zako'itcst objektivnog. pri'rodno-društvenog i zakonitost normativnog. ideInog kretanja Ijudskih vrednosti (samosvesti). Ove dve zakonitosti se tako ■ ’ 7 ' l ’amno uslovljavaju 1 prožimaju da - г, smeju nikako odvajati. Sub’ekat • r.bjekat su nerazdvojne strane svetske с^Ипе. Pretvarajući stvarnost od objektivno datog u zadato. u ono štq je ideal. norma, vrednost. sve, više izrastajući kao vladalac prirode. čovek se povezuje sa r'-’3ktom. Preko samospoznaje on sa7Паје celinu kretania svetskog Covek je takvo posebno biće koje u sebi nosi totalitet zbivanja. Fundirajući se пч aktivnom saznevalaćkom čovekovom odnosu prema objektivnom

svetu, čovekova samosaznajna (vrednosna) svest je normativna svest, koja prirodnom razvoju određuje čovečanski pravac. Složenu stvarnost čovek saznaje (doživljava) na razne načine. Covek se гаznostrano saznajno orijentiše u objektivnom svetu. Forme čovekove samosaznajne (vrednosti) svesti pokazuju sve načine kojima se on utvrđuje u objektivnom svetu. tj. sve načine kojima tai svet stvara. Kakva je to samosaznaina svest? Ljudska svest se ispoljava na đva osnovna načina, kao svest koja saznaje »biće po sebi« (Hegel), tj. materijalnu strukturnu (prirodno-društvenu) zakonitost i svest koja saznaje »biće za sebe) (Hegel), načine kojima se čovek afirmiše u tom svetu. A Covek se afirmiše kao vladalac prirode ne samo »lukavim umom« (Hegel). logičkom svešću, već i osećanjem lepog (umetničkom svešću) i dobrog (moralnom svešću). ★ Kad filozofija uzima, dakle, gnoseološku problematiku za predmet svog proučavanje, on a mora da ispituje sve naCine usvajanja sveta, mora d a uđe u ispitivanje suprotnosti između bić a i norme, realnostj i vrednosti; ne sme da ostane teorija koja bi razrađivala sarao probleme logosa, već i etosa. Iz svega rečenog sledi zaključak da je sagleđavanje sveta iz aspekta osnovnog pitanja u filozofiji problem traženja i nalaženja polazne tačke u proučavanju sveta kao 'celine. Spoznaje imanentnih zakona kretanja Ijudske stvaralačke svesti i sagledavanje sveta uopšteno. generalno, jeđno je te isto. Danas mi razume se nećemo sagleđavati celinu svetskog procesa sa stanovišta spekulativnog saznanjg subjekta, svesti uopšte. već sa stanovišta svesno delatnog društvenog čoveka, konkretno shvaćenog i određenog subjekta saznanja (to je moguće razume se samo u sociializmu, jer kontemplativni. apstraktni teoretičar i ctuđeni homotebnicus đva su nerazdvojna obtika kla«nr buržoaskog bića i svesti. koji se gu prevazići tek u socijalizmu.)

II / Како se ova istoriska kontroverza u filozofskim metodama Ispoljava na terenu etike? Ovu, samosaznajnu formu Ijudske svesti klasici marksizma nazivali su ideologijom. Ideologija je neposredn a afirmacija i emanacija »psihologije društvenog čoveka« (Plehanov), neposredni odraz mesta, uloge, položaja čoveka u objektivnom svetu (prirodi 1 društvu;. Da bi se tačno odgovorilo na pitanje šta je ideologija, kakve su njene forme i zakoni razvoja, mora se ovom problemu prići iz najmanje dva osnovna aspekta: sociološkog i filozofskog (gnoseološkog), Ideologija je uvek neposređni odraz materijalnog ođnašani a Ijudi u društvu, uvek je kcnkretno društveno-istoriski određena i uslovljena. Sociološki tretirati društvenu svest, znači dati toj svestl konkretan istoriski sadržaj. Analiza »sociološkog ekvivalenta« (Plehanov) iđeološke svesti j e conditio sine qua non njene prav e naučn e analize. Mora se ispitati ono materijalno biće koje u krajnjoj instanci određuj e sađržaj i forme društvene svesti. Ali je neophodan još jedan aspekt, gnoseološki (filozofski), koji treba da objasni na koje se sve načine cdražavanje objektivnog sveta prelama kroz konkretnu psihologiju društvenog čoveka, kakvi su { koji zakoni relativno nezavisnog kretanja ideologije. Nedostane li jedan od ova dva aspekta pada s e ili u vulgami sociologizam. koji isključuje r az u mevanje specifičnih zakona kretanja Ijudske svesti ili u gnoseološke filozofske spekulacije sub specie aetemi, kojima antiistoriski i na osnovi apstraktnih gnoseoloških razlika nastoji da se obiasni društvena -vest. njene forme, poreklo itd. Kako etika treba đa ispituje jednu nosebnu form u ideologije moral? Ptika nije nauka o moralu u onom smislu u kojem je definiše Kant i neokan*ovci, kao filozofija normi, regulativa r dobrom i pravednom u Ijudskoj voi’i. Etika nije čisto normativna nauka, ko-, ја iz čiste apriorae svestj određuje moralne norme.

i Ali etika nije ni čisto đeskriptivnoeksplikativna nauka kao kod pozitivista. Po njima zadatak etike kao nauke je da objasni činjenice onakve kakve one jesu; u etici se ne sm e vršiti nikakvo ocenjivanje tih činjenica, jer to značl zamenjivanje pojmova o vrlini koje ima ispitivač sa konkretnim moralnim činjenicama. Moralne činjenice treba objašnjavati i uređivati saifto prema konkretnim socijalnim odnosima, a ne ргеko nekih apriomih shema. Јег, savest, izvor moralnih normi nije jednom za- uvek data i ista, već stečena individualna moralna svest koju stvaraju objektivni, prirodni i društveni faktori i koji se potpuno menjaju s promenom tih faktora. , Ali ovafkva ekskluzivno-soeiologistička metcda proučavanja moralnih fenomena je druga nenačuna krajnost, jear, ponašanje i savest nisu samo prirodnl, objekfivni fenomeni i određeni društveni odnosi, već su i posebna forma stvaralačkog subjektivnog odraza objektivnog sveta, pa se ne mogu objasniti ako se zapostavi objašnjenje zakonitosti кгеtanja t e subjektivne strane (koja je uvek relativno nezavisna od prirodno-socijalnih faktora). Etika ne može da uđe u svoj prednjst van aspekta »osnovnog pitanja« u filozofiji (van gnoseološke problematike). Po marksističkoi etici, koja uzim a za svoj princip nerazdvojncst teorije i prakse, moralni nisu ni samo sudovl, pcene (ako bi bili samo to, onda bi ti sudovi hili apriorni), ni samo »ponašanje«, društveni odnos, već i jedno i dmgo, Istraživanje moralnih normi, idealnog vrednovanja bez ispitivanja sociološkog ekvivalenta njihovog zaista je metafizička spekulacija. Ali ispitivanje moralnih »običaja« bez veze sa njihovom vrednosnom stranom (subjektivna strana) dolazi do nepremostivih teškoća kad hoće da pronađe pno što je opšt© među svim moralnim fcnomenima, te naučnu etiku svodi n a relativističfcu etografiju. Ekskluzivno-sociološka analiza morala ne mož e dalje cd onoga što su već rekli i »marksisti«, socijal-reformisti, Kaucki, Maks Adler, Plehanov i dr. Zapostavljajući gnoseološki aspekt u ргоučavanju morala, oni nisu mogli da naučno pronađu fundacije etičkih sudova. Oni su savest biologistički, spenserovskl objašnjavali »socijalnim instiktima« (znajući kao i Hegel samo za jednu gnoseološku orijentaciju naše svesti diskurzivno logičku), a moral proglasiliza formu otuđenj a društvene svesti. Ovo se argumentisalo na sledeći način: Egoistički pojedinac i moralna ličnost dva su pola jedne iste suprotnostl Razlikovanje dobr a i zla niklo je iz osnova eksploatacije i van tih odnosa nema nikakvog smisla. Moralna ličnost je fetišistička ideološka hipostaza onog društvenog bića koje u svom »empiriskom životu« vodi otuđeni »nemoralan život«.Јег, osnovna karakteristika moralnih normi je raspon između postulata, ider.’nog normiranj a i egzistencije. bića. Ovaj raspon ima svoju osnovu u čoveku koji ; г homo duplex (u kojem postoji rospon između njegove društvens езепс::з i nedruštvene klasne egzistenci-e. Izgradnjom totalnog, komunističkog Čoveka (ukidanjem ovcg raspona) nestaje izvora potrebe za idealnim vrednovanjima. U komunizmu neće biti morala. Tako se linijom samo sociološke analize došlo do svojevrsne idealističke hipostaze kcmunističkog univerzalnog čoveka (prestanak daljeg razvoja čoveka i društva). Kod nas je drug M. Kangrga iz Zagreba u člancima: »Marksizam i etika«, »Republika« 6/52 i »O ideologiji«, »Pogledi« 11 /53 zastupao isto gledište. On svaki vrednosni sud proglašava za iskrivljenu ideološku spoznaju shvatajući marksovog totalnog čoveka n a gnoseološkom planu više hegelijanski kao panlogičko biće, negirajući postojanje raznih saznajnih orijentacija naše svesti. Sdprotnost između moralnog postulata i egzistencije nije đokaz nemoći ove forme društvene svesti, već njene premoći, dokaz aktivnog odnosa čovekovog prema objektivnom svetu. Preko moralnog vrednovanja čovek n a poseban način »očovečuje« objekat. Nužni tok pretvara u planski organizovanu, slobodnu voljnu radnju. Zato se moralnj sudovi moraju ne sanio sociološki, već 1 gnoseološki fundirati. Moral је poseban naćin saznavanja objektivnog sveta. Zato bez gnoseološke analize etika ne može da naučno ispita svoj predmet. Problematika »csnovnog pitanja« (Engels) u filozofiji j e njena centralna problematika.

Miladin ŽIVOTIC