Студент

POEZIJA za lidiju

Lfubiša TASKOVSKI

ARSA JOVANOVIĆ

De Lidijo, zapjevajmo tiho, tako tiho da se od našeg glasa spokoj rodi. A zatim, odletjećemo u Pariz, kao vihor, i negdje na Seni, u njenoj mirnoj vodi, primjetićemo lik Ijubavi naše i oči grada, za nas opojne i sjajne. Zašto, još iz djetinjstva, male te želje plaše koje u srcu hranim kao tajne. De Lidijo, ja imam blaženi poetski glas. U zlatan stih obući ću Senu, u veče. A ti u onaj uzbudljivo osamljen čas pjevaj o Vardaru јег i ja ti sa njim tečem. De Lidijo, topli zavičaj je u meni: ohridski biser u osmjeh mu se sliva. U našoj ruci novo Ijeto rumeni i zagrljaj što susret u sebi skriva.

(Prevod:

S. Perovića)

bio je dobar

Iz opkoljene noći siv soko me izneo, bio je dobar ko da su ga dve devojke hranile pa ga sad svuda tražim po ulicama juga na ulicama svega. А1 sta ću ako je u malini zaborava, ako ga nema sprema putnika je uzalud. a možda je umoran pao na njene usne i sad mi ogovara i zenlcu i san.

Milosav МШКОЛЛС

Надреалиста

- ХУМОРЕСКА -

Мој пријатељ пе студира друипвене науке. Напротив. Не мало сам се зато изнснадио кад ми је важно рскао: Пескик сам ти ја, пријатељу MOJ. Зинем на ове речи и он ми натенане објасни да је још у колевци био такав и да он није крив. Још онда је пес<ао лингелинге-лаја. Знам прсдухитрим га јер ја све уиапред знам, није ни чудо: од своје четврте године саи гледао слике у „Свсзнаљу" Певаш о луни, о звездама, о всверицама и боровима. Знам већ какве пссме пева млад фантаста. Фантаста! то си можда ти. Али Ја пишем истипито. Одражавам стварност око себе. Уметник мора да ппше о свакидашњици. Позове ме на књижевно вече на свом факултету. Усред свеопште тишине и преднапрегнуте лажње усхане мој

пријатељ; „Извините што hy је рецитовати нашшет. Немојте мислити да је то нека уображсиост, али већ толико пута сам чуо како је декламују на разним свечаним приредоама на групи и ван ње да сам Је већ научио. Песма се зове Ес иодва и цеелдва". Не прилази мени близу јер Ја вршим анализу; аиализу материје на катодне батериЈе. Дивиа Јесте силуета замућкана епрувета. Шта је сунчана Флорида наспрам сулфурид-хлорида!: ХемиЈа Јесте футурна формула ево сгруктурна: efc и одва и цеелдва нашо сам је ја Једва. Молекул је од: сумпора, два атома кисоника и атома по два хлора У н»ему ти бити мора. Дивна Јесте пируета кад се мућка епрувета.

У дискусији колегиница Славка Је изјавила да се искреио дивила неким деловима поеме. Али ја се чудим колети кога ми сви знамо као иначе паметног дечка, како Је могао дозволнти се-6и онакве гадости и онај бесмисао. Зар је то одражавање стварносги кад се пише о некаквој аналази материје на КАТОДНЕ батерије кад и мала деца знаЈу да такве батерије не постоје. Значи да колега не зна за анодне батерије и да консеквентно томе не зна за усмерач, ни за живине паре. Колега, или да га назовем другом, јер он мени не може бити колега ие пише реалистичкп, ои изопачује стварност, реалност он дакле пише надреалистички. Колега Жика ниЈе се у потпуности сложио са предговорницом и иагласио Је да ту има вредности. Иапример пасаж о Флориди претставља нови квалитет је сулротставља страној вредности Флориде

иашу домаћу. А у наредном схиху се огледа и недвосмислена всра у будуЈшост хемије. Колегиница Цица каже огорчеио да је читава концепција поеме накарадна и изопачена. Ес о два це ел два јесте емпиричка формула сулфурид хлорида а колега назови песник тврди да је то структурна формула. Ствар би била животнија, а то ће рећи и лирскија да јс ту дата npana структурна формула о о ес це ел це ел. Иначе она је истински била потресена суптилним стиховима о мућкању епрувете. На изласку из сале мој пијатељ се почео у очају лупати по глави: „Шта ми би да уништим, да тако суштински изменим песму, да разорим лирику. А како 6и све друк чије изгледало и лирскије звучило: анализа материје на анцдне батерије. Како је прошао у дискусији бедни студент земљописа који није успео да римује вулкански врх у Мексику Оризаба никако друкчије сем са Хроми Даба не треба ни поиенути. Јер сви знамо да Је Даба плод сујеверне маште и оличење мрачних слика које се супрот стављају напретку.

r. попов

130 ГОДИНА ОД СМРТИ ИМАНУЕЛА КАНТА

(Наставак са стране 4) ризам и рационализам, науку и веРу (позната је његова мисао о томе да је морао укинути знање о трансискусхвеној области да би оставио место за веру). Карактер Кантове филозофије у овој релацији најлепше је одредио Маркс, пишући да је она немачка теорија француске револуције. Противречан положај немачког грађанства склоног ка компромис није могао а да не наIje свој израз у његовом идеологу Канту. Већ овај летимичан поглед на Кантову филозофиЈу, довољан Је да се увиди бесмисленост покушаЈа неких новокантоваца и реформиста П интернациоиале да се Кант, уместо Маркса, прогласи оснивачем научног социЈализма. Имануел Кант није никада успео да пређе оквире француске буржоаске револуциЈе, шта више, он Је био мање радикалан него њени француски идеолози. Н>егов хоризонт Је ограничен тежњама и погледима напред ног грађанства уопште, а посебно половичног 'немачког.

Светозар СТОЈАНОВИЋ

ime cvijeta

ILUSTROVAO

Volio bih da imam im© jednog cvijeta. Kad umrem Mrtvo bi lišće prićalo svake jeseni Da ii su me voljele djevojke, Da li su kitile sa mnom svoje grudi, Da li sam sanjao s njima Ijubavne snove Volio bih da imam ime jednog cvijeta.

М. MARKOVIC

Pavle ĐONOVIC

požar kamenja

Dolazi sunce. Lagano kao plima sunce dolazi. Cuje se tiho i daleko brujanje ođ koga dršće lišće i trava se sdgiba. Dolazi sunce. Nebo se istopilo i pobelelo. Ni ptica ni obiaka. Vetar je još ranom zorom otišao ravnlcom. Jedra su popadala. Dolazi sunce. Na obalama је tlho. Na vodi i među drvećem oćekivanjc. Vodeni cvetovi grče se bez šuma. Dolazi sunce. Dotazi bunilo. Kao plima dolaze sunce i besvest. U daljini trepere prebledeli horizonti. Nebo počlnje lagano da se Ijulja i posleđnja ptica strmoglavljuje se među senke. Neumitno i nepovratno sunce raste i pokriva sve. U korenju prastarih vrba zamiru talasi. Topole kao da su ргеstojale čitavu večnost bez pokreta. Stabla im sc grče i Ijušte od tišlne i topiote. > Vellki požar zahvata sve. Kamcnje puca i raspada se. Dole na dnu ribe leže na pesku i čekaju. Vodeni cvetovi se šlre i raspadaju. Za trenutak žlvot kao da stajc. Dolazi sunce, dolazi sunce. Dolaze sto sunca, Veća od oblaka od neba od obala. Nebo nestaje u neuraoljivoj toplotl.

u tuđoj kuci

Covek spava na podu. Covek diSe tcSko i umorno, Cbvek sc prevrće u snu. Covek je srećan što spava, Pokušavam da mlslini o Coveku. Ali čujem samo vrelu noć I njene daleke šumove. Llšće kao da lebdi u vazduhu. Puzavica je zaspala na baštenskom zidu. Sa геке doleće jauk brodova izgubljenih u taml. Ili је to možda voz sa druge obale. Noć mcnja smisao novih stvarl. Covek sa poda sanja o svom prvom putovanju, o svom Jedlnom velikom putovanju. O selu I kolcvcl u kojoj je kao dete spavao, O trcšnjama. Posmatram »voje ruke. To Je sve šlo mogu od scbe đa vidimNe znam... Covek spomlnje nećlje ime, /. Budi se puzavica sa baštenskog zida. Sanjivi šapat. Tiho. Dobro veće. moji maii prijatelji* Dobro veče! Sklopitc svoja umorna krila i za trenutak sletite na moje prste. Biću miran i posmatraću bogatstvo boja vaših sićušnih tela, Nisant vas «javno video 1 uželeo sarn se vašc vratolomne igre i onih magičnih spi_ rala u čiji blh smisao hteo da prodrem. Noć je ova velika l iz tame izviru misli prevelike za jcdnu oblčnu Ijudsku slabost.

Jednom će doživjeti svijet i požar sunca. Jednom će imati čovjek svu Ijubav mladih trcva. Jednčns će biti ruke nevinost mladunaca. Jednom će lepišat riječ simbole svih zastava.

U VJEČNOSTI

Ivan Ceković